Зашто ће украјинска криза више утицати на будућност Србије него резултат избора
1 min read
Избори у Србији неће бити једначина са једном непознатом. Није само питање колико ће гласова освојити СНС!? Србија се налази у тешком положају. Финансијска криза не јењава, институције су све слабије и развлашћеније, зависност од западних фактора и њихово мешање у унтрашња питања земље је превршило сваку меру, незадовољство је све веће… Најтрагичније је, међутим, што је ово предизборна кампања у којој земља може остати без политике!
Кључне политичке партије се крећу по политичкој инерцији. По раније утврђеном шаблону евроинтеграционе безалтернативности. Између кључних политичких фигура у земљи се не води расправа о томе шта треба чинити, већ како учинити? Питање шта чинити се и не поставља! То се подразумева. Међутим, судбина земље се не може решити тражењем одговора на питање: како учинити? Можда имамо возача који лоше вози, можда нам и аутомобил није најбољи, али наш највећи проблема је што смо на погрешном путу! Путујемо у погрешном смеру. И ту ови избори неће променити ништа. Све гласнији и учесталији предлози опозиционих странака и дела интелектуалне елите да треба размишљати о другачијем путу, у најбољем случају ће имати ограничен ефекат, утицати да се брзина смањи, можда и да се стане на некој кривини, али не и да се скрене са „безалтернативног пута“.
Одакле онда тврдња са почетка текста да избори у Србији нису једначина са једном непознатом! Објашњење не треба тражити у Србији, већ у Украјини! Све су прилике, на примеру Украјине ће се много тога „преломити“. Од тога ће зависисти многе ствари у целој Источној Европи. При томе, под овим појмом подразумевам и део континента који је Оскар Халецки називао источноцентралном Европом-дакле, простор од Балтика до Јадрана.
Структура светског политичког система се мења. Да ли ће оно што ће уследити бити систем мултиполарности, унимултиполарности, империјално-субимперијалне лепезе против остатка света или асиметричних полова, то је за Источну Европу, у овом тренутку мање битно. Најбитиније је да се систем мења и да више не живимо у једнополарном свету! Време беспоговорне и неупитне политичко-војне доминације, једностране контроле финансијских токова и пенетрације културних утицаја Запада на источноевропском подручју је прошлост. У Источној Европи, чију важност су наглашавали сви најважнији амерички и британски геополитичари у последњих сто година, ствари се мењају. Рађање новог облика светског политичког система се ту најјаче осећа. Најважнији разлог зашто је то тако је географска близина Русије. Она узрокује и све јачу економску везаност источноевропских земаља за Москву, ширење културних утицаја и јављање идеја о тражењу нове развојне парадигме!
Отуда и панична реакција Запада у Украјини. Могао је Запад да отрпи једно украјинско „НЕ“. Поготово су то могле да отрпе САД, којима је украјинско противљење донекле и ишло на руку. Од трговинског споразума би највећу корист имала Немачка, што би ојачало њено присуство у Украјини, а то баш и није дугорочни интерес САД! Украјинско „НЕ“ је само повод. А, између осталог, искоришћено је као повод баш у овом тренутку и због Олимпијаде у Сочију. На пољу спортске дипломатије, преко којег је желела да себе представи свету у што је могуће лепшем светлу, Русија је највише инвестирала у два пројекта: Сочи 2014. и Светско првенство у фудбалу 2018. Док траје Олимпијада, Русија се неће мешати у украјинску кризу пуним капацитетом. Суштински, ово је последњи покушај Запада да се заустави јачање политичких, економских и културних утицаја Русије у Источној Европи. При томе, ово је покушај који показује сву немоћ Запада! Време за покретање украјинске кризе је било добро, али, показало се да је све остало килаво. Зашто?
У највећој мери зато што се показује потрошеност „западних вредности“. Идејама о равноправности и слободи, заштити људских права, поштеној тржишној утакмици и уређеном демократском систему, током шест деценија Запад је мотивисао и привлачио интелектуалне и пословне елите источноевропских народа. Ко данас брани „западне вредности“ у Кијеву? Неонацистички покрети и следбеници Степана Бандере, удружени са разнобојним тајкунима и њиховим марионетама у политици! О „западним вредностима“ у Источној Европи данас више не говоре Милан Кундера, Чеслав Милош, Ришард Капушћински и Бохумил Храбал. Већ кијевски „скинхедси“ и најгори олош. А што се источноевропске елите тиче, најгласнији појединци попут Адама Михњика, Јана Чарногурског или Оскара Крејчија, постављају сасвим другачија питања: куда свет иде и где ће стићи ако оваквим путем настави!? Запад више не може да мотивише елиту својим вредностима! Може покушати да то учини само новцем. И то и чини: последње су процене да само из САД у Украјину недељно „улази“ 20 милиона долара (ради поређења: Железара „Смедерево“ је продата за 23 милиона долара 2003. године). Али, ту се онда јављају два проблема. Први, што плаћена елита постоји само у медијима, она не оставља никакав дубљи траг у друштву. Таква елита ће постојати док је и новца. Када новца не буде распашће се за неколико недеља. Иза „плаћеничке елите“ не остаје „идеолошки утицај“ већ слинав траг који избледи на првом сунцу. И друго, што је новца на Западу све мање!
Што се финансијског дела тиче, све озбиљне економске анализе публиковане у Украјини током јесени 2013. године говориле су да је исплативије остати у „тесним економским односима“ са Русијом. Ово се може разумети и као глас оног дела украјинске пословне елите који највише пуни државни буџет.
