Zar u savez sa ubicama naše dece?
U Murinu zapanjeni moljakanjem za prijem Crne Gore u NATO. Svoje sinove su krili, a naše poturali krvnicima za odstrel
ZLO i naopako. Pred silom ništa ne pomaže. Ali, nijedna sila ne traje doveka. Neće ni ovo. Ne stigle ih suze naše. Ni krvnike iz NATO, ni ove naše, što likuju po Crnoj Gori i sa belosvetskim protuvama slave poziv za ulazak u NATO.
Ovim rečima nam se juče u Murinu, mestašcu šćućurenom kraj plahovitog Lima i natkrivenog surim gorama, obraća starina Mirko Knežević, zagledan u fotografiju raskomadanog tela svog sina Miroslava. Da ga kobnog 30. aprila 1999. nisu sustigle rakete ispaljene iz aviona NATO, danas bi imao 30 godina.
Jedna od njih 17, kojima je navodno gađan stari most bez ikakvog strateškog značaja, ubila je tada Miroslava (14) i njegove drugarice Oliveru Maksimović (13) i njenu sestru Juliju Brudar (8), koje su roditelji sklonili od NATO bombi i noža šiptarskih terorista iz Prištine, kod babe i dede u Murino. Ostale bombe su ubile meštane Vukića Vuletića (46), Milku Kočanović (69) i Manojla Komatinu (72), i ranile mnogo ljudi koji su u sparni dan sedeli na terasama kuća i šetali u blizni mosta na Limu.
Vidim, u Podgorici nazdravljaju šampanjcem. Lukšić priča o novom, čvrstom, savezništvu. Sa kim saveznici? Sa onima koji nam decu iskidaše? Sram ih bilo. Neka se stide doveka. Krili su svoju decu tada ko zna gde, dok su našu poturili krvnicima za odstrel. Je li im dosta bilo krvi? Očito, nije. Sada će našu mladost slati da ratuje za njih, da gine i krvari, ubijajući po svetu da bi nekome oteli naftu i prirodna bogatstva. ‘Oće li tamo biti Milove, Filipove, Lukšićeve, Miličine i dece onih koji su moljakali da nas prime u taj zločinački savez? Naravno da neće. Zna se zbog čega su tražili prijem u NATO, ali, neka znaju da se svi njihovi saveznici isto „provedu“ – priča izmučeni čovek, koji kaže da nikada crnogorski čelnici nisu posle tog zločina došli u Murino.
Prelete nas helikopterom na putu ka Plavu i Gusinju. Možda i prođu kolima, ali da ih niko ne vidi. Ne trabaju nam ovde, ni oni niti krvnici koje nameravaju da nam dovedu u našu kuću Crnu Goru – kaže Mirko Knežević. – Vratite nam decu i ostale murinske žrtve i svi u Murinu će glasati za ulazak u NATO. Ovako, srećan vam put s krvnicima. Nema vam mesta ovde.
Majka još u crnini
Mirkovoj supruzi Momirki suze za Miroslavom i pobijenom decom i Murinjanima još nisu usahle.
Ovo boli kao smrt našeg Miroslava i murinskih mučenika – kaže majka koja crninu posle tragedije u blizini murinskog mosta više nikada nije skinula. – Jadikujemo. Njima niko ne pogibe. Lako im je. Ovo rade samo ljudi bez srca. Ljudi lišeni svih osećanja. Imaju vlast, pare, silu iza sebe. Trpimo i patimo. Ne ćutimo, ali oni ne čuju našu bol.
Nedaleko od mesta gde je stradao, pričala je i juče Momirka sa svojim mezimcem Miroslavom, i sliku na spomeniku zalivala suzama. I grejala ledeno lice svog sina svojim, od bola iskrivljenim.
