Замрачена телевизија

Јавност је периферија политике

Ако би ме случајно ту негдје на улици неки грађанин (толико смо се наврзли на грађанство и његов појам да би управо то могло да говори у прилог једног разоткривања провинцијализма који по свему истиче баш оно у чему дебело оскудијева по већ стандардној дефиницији: ко о чему, курва о поштењу) срео, или док у парку на клупи сједим салетио питањем о овој „јавно“ изведеној, кадровској ротацији у РТЦГ, не знам бих ли на то имао какав сувисли одговор, да ли ће (ко што ће) ићи нагоре, или у неком другом правцу, што ће, опет, рећи – тоталитарнијем, репресивнијем и деструктивнијем по слободу, са само једном сликом и гласом који испразно рефренује: Прва партија је кичма ЦГ, као што је РТЦГ сама реалност, њен транспаретни пренос и интерпретација која се ничим не би смјела и могла доводити у питање… Па, дакле, ни питањем: отуд онда ово све дубље сиромаштво значења од којег ово бесадржајно друштво увелико болује?!

Један теоретичар медија биљежи (наводим по сјећању јер ме стварно мрзи да у 17:34х претурам по библиотеци): „Живимо времена тоталне информације, али тим прије нисмо информисани о оном најбитнијем… Наиме, у коликој мјери једна информација условљава, то јест, контролише па и цензурише другу?“

Дочекали смо, ево, и то да једно пискарало фасцинирано диктатором (извињавам се мин. Гвозденовићу који је префињено осјетљив на одређену терминологију која је, гле чуда, настала приликом пластичног описивања сваке од оних власти које су у једном тренутку огрезле у сопственој свињарији!) бива уфотељено у РТЦГ, па ће тако, црногорска јавност уз гебелсовских минут-два, добити и патолошки Дневник, получасовно тортурисање о свим тим невиђеним успјесима ЦГ (или ДПС-а?!), које, дакле, постиже како у домаћем обору, тако ништа мање и у паклено административном Бриселу, па и, дабоме, универзалном Вашингтону.

Због горенаведеног, разумије се – док ДПС гради и успоставља нове вриједности у ЦГ (од демократије, људских права па све до најлибералнијег испољавања разлике као такве), ДФ је тек унутрашњи непријатељ, политика која настоји све подвргнути јавној критици, као да не зна да иза сваке аутономности стоји табла на којој исијава: овдје бљеште покретна слова која рецитујеш и политички продајеш како знаш и умијеш… Ипак, политика се бави оном будућношћу која увијек већ контролише садашњост!

(И ЦГ упловила у непредвидљиве постмодернистичке воде које су још раних 70-тих биле узбуркане питањем: је ли крај телевизије почетак једног тоталитарног система који представља смрт политике?)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: