Замислите ситуацију…
1 min read
Пише: Јована Цакић
Пише: Јована Цакић
Ноћ мрачна, обасјава само месец шлемове људи који ископавају грумење земље твојих предака, твог ђеда, оца, твоје. Истражују. Већ данима су ту, навикао си се. Мислиш ко зна шта испитују. Навикао си се на чињеницу да ће неко време ту остати и постаје ти свеједно. Знаш да су многи пре њих долазили и одлазили. А село је мало, брдовито. Прија по која нова душа, па макар и непозната.
Онда те једног јутра пробуди човек који је надлежни тим људима, већ си га добро упознао, нудио си му ракију на веранди пролетос, хтео си се показати као српски домаћин. Не мож’ странац проћи кроз нашу отаџбину, а да не осети укус сељачке разливнице и пршута, печеног хлеба који је домаћица још јутрос, зором, умесила. Е тај човек ти данас долази са понудом. Нудим ти, нови пријатељу, за твоје имање, кућу и окућницу, много више но што заиста вреди. А вреди. Вреди теби, знаш да је ту твој деда са бабом започео живот. Остало му у аманет од његовог оца да чува.
Ту је она јабука што је баба чува од ветра да је не поломи. Сећаш се прича како је та јабука посађена кад се твој отац родио. Да му рађа сваке године укусне плодове, а њих да подсећа на дане среће. Сећаш се и да је посађен орах, баш ту, око стола за којим лети ручате ти и твоја супруга и деца. Ту си и дуњу посадио, ономад кад ти је жена рекла да носи женско дете и већ док је у стомаку била наденули сте јој име. Дуња. А онда је и твоја Дуња, заједно са дуњом, ту одрасла. Сад је у Београду, на студијама. Жели да постане докторка. Много си штедео и успевао си до скора некако да јој омогућиш и школовање и становање у другом граду. Ал времена су тешка. Посадио си малињак. Малина родила прошле године добро, ал цена не беше добра, а морао си раднике да плаћаш, јер не вреди, не можете вас двоје сами да оберете толико – колико може да роди. Плодна је ова земља под ногама. Ове године беше и добра цена, ал ти посек’о малињак, велиш нема зараде. Сад се премишљаш, оно што имаш вреди ти, ал не колико би ти вредео комфор да се опустиш и о новцима не размишљаш. Видео си, чини ти се, доле негде, на крају другог села лепу кућу на продају, мислиш се, кад би своје продао, имао би довољно да купиш кућу, започнеш нови живот, али и да ћери купиш стан у граду и обезбедиш је. Нећеш живети довека, мораш о деци мислити. Размишљао си дуго и донео одлуку. Продајем и кућу и окућницу. И јабуку и орах и дуњу. Посадићу све то у новом дворишту, биће све ко и што је било, а лакше.
А онда схватиш, ал доцкан, продао си дедовину. Продао си крв и зној предака, заборавио си приче ратника који су грумен земље љубили кад су са Солунског фронта преко Кајмакчалана журно корачали кроз непријатељске пушке и бајонете, бомбе и ровове, преко мртвих тела газили само се једном надајући. Отаџбини. Србији. Кући и кућном прагу. А на њему мајци. Ако је још жива. Па радости преживљавања свих голгота кад мајку угледаш на кућном прагу. Оном истом који ти продаде. Продаде у бесцење.. Крв нема цену. Џаба ти станови и нова поља, кад све што посадиш, увене. Не рађа ти више ни она јабука, ни орах ни дуња. Посекоше их. Ко што ти посече своје корење оног дана кад си имање продао.
Оног дана када је последњи мештанин вашег села продао своје, натеран и у немогућству да бира јер остаде сам, џаба ти кајања и вапаји. Потписасмо својевољно пресуду сами себи затирући пут. Сад тамо копају багери. Буше и руше. Твоје реке нису више твоје. Планина и долине припадају странцу. Не да их ужива, већ експлоатише. Да сваки грам твоје земље продаје и ровари у нади да ће још литијума наћи. Затровани су пашњаци, нема више ни крава ни оваца да се онуда терају. Нема више ни пастира, давно је отишло стадо..
Џаба се сад у груди бусаш, џаба те душа боли, џаба све кад је све затровано. И да ти врате, кад једном реше да оду, џаба ти. Неће ту ни камен успети, да га посадиш. Све је жуто, црно и црвено. Ни налик негдашњој природи. И људи потровани. Болесни. Све се изопачило. Вреде ли новци, питаш се, ал касно. Нема више оног виса на којем си драгу љубио, нема више реке на којој си пецао, нема више ничега. Морао си код Дуње у град.
Сестро Јована предиван текст . Пун емоције , душе , срца ,љубави , вере и наде . Па си то спојила са мајком мудрости . Мудрост , да мудрост ће нам насушно требати у наредним деценијама . Превише смо грешака направили у ХХ вијеку , сада више право на грешку немамо . За Крст Часни и слободу златну !!!