Залуд сам стару љубав звао, с равнодушних сам уста чуо смрти глас

Под сињим небом је

Под сињим небом је, у родном крају свом
Венула сетна, замишљена…
На крају увела и можда, нада мном
Лебдела већ је сенка њена.

Но непреступна црта стоји између нас:
Залуд сам стару љубав звао
С равнодушних сам уста чуо смрти глас,
Равнодушно га саслушао.

И ето кога љубих душом својом свом
С толико тешких жудњи, нада,
С толико болног туговања за њом,
С толико безумља и јада!

Па где су патње, љубав? Сад у души тој
за сенку коју смрт ми узе
За сећање на живот неповратни мој,
не налазим ни бол ни сузе.

*

Aлександар Пушкин

Прочитајте још:

Мој добри роде, сви су лагали, с убицама цркве стварали, у заклетви те свакој варали

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: