Zalud sam staru ljubav zvao, s ravnodušnih sam usta čuo smrti glas

Pod sinjim nebom je

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena…
Na kraju uvela i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.

No neprestupna crta stoji između nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.

I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!

Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
za senku koju smrt mi uze
Za sećanje na život nepovratni moj,
ne nalazim ni bol ni suze.

*

Aleksandar Puškin

Pročitajte još:

Moj dobri rode, svi su lagali, s ubicama crkve stvarali, u zakletvi te svakoj varali