Залазак сунца у Сарајеву

У близини се налази спомен-парк, ашик-мјесто моје генерације. Знам да је то мјесто девастирано и не желим да га видим. Стојим и размишљам.

А само деценију и по након изградње тог парка, који је био мјесто заједништва и љубави, кроз њега је прошла једна линија, парадоксално, линија раздвајања – граница између Републике Српске и Федерације БиХ. 

Кренула сам према граду, повремено застајкујући. Увијек сам Сарајево вољела гледати са овог брда, док су други за надахнуће радије бирали брда изнад Чаршије. Свој родни град нисам видјела неколико година. Толико дуго нисам видјела маму и тату. Радујем се сусрету и повратку. Рат је завршен. Година је хиљаду девет стотина деведесет седма.

Размишљам због чега раније нисам дошла. Све је другачије него што сам замишљала и претпостављала. Нисам много одмакла, кад сам угледала руљу људи који урлају на мене и са штаповима у рукама ходе ми у сусрет. Нисам чула шта говоре. Лица им нисам видјела. Све што сам чула и видјела био је туђ, провинцијски говор и сеоска народна ношња. Били су ми све ближе. Нисам бјежала. Рукама сам прекрила главу и у моменту кад је требало да примим први ударац, зажмурила. У том тренутку сам зачула мелодију пјесме ‚‚Видовдан”. Отворила сам очи и погледала у правцу из којег долази звук музике. Писало је ‚‚Кафана код Биде”. Кратко сам осмотрила и та мелодија ме је охрабрила да кренем према Грбавици. На путу до Грбавице схватам да мојих родитеља више нема. Сад већ не знам гдје сам и код кога сам кренула. Том спознајом ме облива велики талас туге и осјећања која никад раније нисам осјетила.