Zaharova: Zapad je kriv za Buču
Marija Zaharova
„Zapadni političari i mediji su, ne pokušavajući da provere da li su to možda fejk fotografije ili možda istinite, odmah su, istog časa objavili to kao presudu o krivici naše zemlje“, rekla je ona na brifingu.
Takođe je ukazala da se treba istražiti mogućnost prisustva zapadnih specijalnih službi u Buči.
„Trećeg aprila, nakon što su u grad Buča stigli pripadnici službe bezbednosti Ukrajine, a možda i specijalnih službi drugih zemalja, to takođe treba istražiti, izneti su navodni dokazi o tome šta je ostavljeno u gradu. A zapravo nije ostavljeno nego je izvršeno nakon što su u grad ušle ukrajinske snage koje Kijev kontroliše ili ne kontroliše“, navela je ona.
Moskva, kako kaže, optužuje zapadne medije, pre svega američke, ne samo zbog širenja fejkova i dezinformacija, nego i da su saučesništvo u zločinu u Buči, rekla je Zaharova.
Prema njenim rečima, dokaza o tome da Rusija sa tim nema nikakve veze ima i više nego dovoljno da bi ta tema optužbi na račun Moskve bila zatvorena.
Istakla je i da ruski vojnici čine sve što je u njihovoj moći da izbegnu žrtve među civilima sprovodeći vojnu operaciju u Ukrajini.
Detalji razgovora Vučića i Putina: Uvoz nafte, cena gasa i situacija u Ukrajini
Nije potrebno ista vise objasnjavati ili mozda jeste….?
Od kraja Drugog svetskog rata, jedna od najhitnijih potreba SAD bila je uništenje Sovjetskog Saveza. U tom cilju ratni plan DROPSHOT stupio je na snagu 19. decembra 1949. godine, nekoliko meseci nakon osnivanja NATO-a. Trebalo je da se pokrene 1957. godine nakon ekonomske rekonstrukcije Zapadne Evrope (Maršalov plan) i formiranja nemačkih oružanih snaga.
SAD su reagovale na raspad Sovjetskog Saveza 1991. dinamičnom imperijalnom geopolitikom koja je brzo popunila nastali vakuum moći – politikom koja majstorski koristi veze između geografije i prostora za svoje strateške vizije u spoljnoj politici.
Trenutno se ne radi o Putinu, Bajdenu ili čak Zelenskom, već o gigantskoj igri moći koja je pokrenuta barem od raspada Sovjetskog Saveza: Pet dana pre početka bombardovanja Jugoslavije, Predstavnički dom SAD usvojio je „Zakon o strategiji pojasa i puta”. Piše:
„Pet bivših sovjetskih republika koje čine Centralnu Aziju – Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan – žele da ostvare veze sa SAD. Kazahstan i Turkmenistan imaju velike rezerve nafte i gasa oko Kaspijskog mora koje žele da iskoriste.”(4)
Uzor za ovaj zakon bila je knjiga poljsko-američkog politikologa i geostratega Zbignjeva Bžežinskog, objavljena 1997. godine, „Jedina svetska sila”(5). On čini nacrt globalne politike SAD u poslednjih nekoliko decenija, koja je imala za cilj da stavi i Kinu i Rusiju pod svoju kontrolu. Planeri Pentagona vide i snažnu Rusiju i moćnu Kinu kao pretnju.(6) A Ukrajina je stožer od centralnog značaja za američke dugoročne stratege u borbi za svetsku moć. Prema Bžežinskom, samo postojanje Ukrajine kao nezavisne države doprinosi transformaciji Rusije: „Bez Ukrajine Rusija više nije evroazijsko carstvo.“(7)
Njegova prognoza još 1997. bila je: „Negde između 2005. i 2010. Ukrajina bi trebalo da bude spremna za ozbiljne pregovore i sa EU i sa NATO, posebno ako se u međuvremenu pokaže značajan napredak u njenim unutrašnjim političkim reformama i to jasnije od Centralnoevropska jedna država.”(8) Integracijom Ukrajine u EU i NATO, Bžežinski je želeo da na njeno mesto postavi Rusiju.
Od tajvanske krize 1995/96, SAD (opet) sebe vide kao potencijalne vojne protivnike prema Kini i shodno tome usklađuju svoje strateške planove. U Južnom kineskom moru, američki zahtev za slobodan pristup svetskim okeanima nastavlja da se kosi sa kineskim naporima da tamo uspostave bezbednosnu zonu. „Geopolitički sukob oko Južnog kineskog mora takođe je isprepleten sa nuklearnom dimenzijom. Čini se da Kina razvija ovo more kao zaštićeni bastion za nuklearne podmornice, kojima zemlja želi da obezbedi sposobnost drugog udara na SAD”.(9)
U svojoj prvoj godini na funkciji – 13. novembra 2009. – američki predsednik Barak Obama opisao je sebe u uvodnom obraćanju svom pacifičkom savezniku Tokiju kao „prvog pacifičkog predsednika“ SAD, jer „istorija Amerike i azijsko-pacifičkog regiona nikada nije bila tešnje međusobno povezane“(10). Istovremeno, najavio je veći angažman u azijskim zemljama i istakao američko pravo na liderstvo u svetu. Početkom oktobra 2011. godine, tadašnja državna sekretarka SAD Hilari Klinton je podvukla novu spoljnu politiku svog „prvog pacifičkog” predsednika kao „pan u Aziju”: „Budućnost politike će se odlučivati u Aziji, a ne u Avganistanu ili Iraku, a Sjedinjene Države će biti u fokusu akcije.“(11) To znači da će fokus operacija američke vojske neizbežno biti pomeren sa Velikog Bliskog istoka na Aziju. A 9. februara 2012, admiral Semjuel Loklir je jasno govorio pred Komitetom za odbranu američkog Senata o svojoj nominaciji za šefa američke pacifičke komande: „Mi smo velika sila u Aziji. Kinezi i druge zemlje u regionu moraju shvatiti da su SAD spremne da tamo brane svoje nacionalne interese.”(12)
Nakon što su prvi uspesi „narandžaste revolucije“ u Ukrajini dovedeni u pitanje 2010. izborom Viktora Janukoviča, krajem 2013. izbili su nemiri u režiji Zapada, koji su konačno doveli do bekstva predsednika u Rusiju 21. februara. , 2014. Time je svrgavanje „uspešno“ završeno. SAD su sponzorisale državni udar sa 5 milijardi dolara. Istovremeno, Džordž Soroš je takođe podržao revoluciju na Majdanu.(13) U sadašnjem izveštaju, međutim, samo je Putin bio i smatra se odgovornim za ukrajinsku tragediju.
Dan nakon referenduma na Krimu – ogromna većina stanovništva Krima glasala je za ulazak u sastav Ruske Federacije – počeo je samit NATO-a u Velsu (17-19. marta 2014. godine). U naknadno objavljenom izveštaju sa konferencije sa novim strateškim konceptima(14) se navodi da su strateška komunikacija i domet ključni „ako je koalicija ispravna za izazove i preokrete koje će 21. vek nesumnjivo doneti nakon 2014. godine“ (15).
Kriza u Ukrajini/Krimu mora se posmatrati u istorijskom kontekstu: „Ovo nije početak novog hladnog rata osim ako Putin ne ode predaleko i napadne celu Ukrajinu. Međutim, evropska bezbednosna i odbrambena arhitektura mora biti ojačana i prilagođena izazovima 21. veka.“(16)
Autori izveštaja dosledno priznaju da sirijska i ukrajinska kriza ističu opasnost „od spajanja višestrukih pretnji dok se velike sile bore za uticaj, sprečavajući rešenja za humanitarne tragedije.“(17) Pojava Kine i rastuće tenzije u azijsko-pacifičkom regionu takođe bi izazvale jasno „u kojoj meri se Alijansa mora pripremiti za izazove širom spektra sukoba i širom sveta.” (18).
Početkom oktobra 2014. godine, na konferenciji Asocijacije vojske Sjedinjenih Država (AUSA), visoki oficiri i predstavnici Ministarstva odbrane SAD predstavili su viziju budućih oružanih sukoba. Novi TRADOC dokument 525-3-1 „Pobeda u složenom svetu 2020-2040“(19) predstavljen je usred lobista iz industrije naoružanja, čije su kompanije predstavile najnovije sisteme naoružanja. „Komanda za obuku i doktrinu“ Vojske Sjedinjenih Država (TRADOC) je jedna od tri komande vojske na nivou vojske i stoga jedna od najvažnijih komandi oružanih snaga SAD