За Србију је важан завршетак „Турског тока“ преко Бугарске

„Гаспром” ће свакако морати да размисли о томе како да усмери количине гаса кроз овај недавно покренути гасовод, који једном цеви иде и преко Бугарске и кроз нашу земљу, када Турска крене с експлоатацијом свог гаса испод Црног мора.

Док Србија стрпљиво чека да Бугарска заврши свој део гасовода „Турски ток” како би овом трасом потекао руски гас, и тако наша земља добије  алтернативни правац снабдевања, премијер Бојко Борисов с свог фејсбук профила шаље поруку да заједно са грчким премијером Киријакосом Мицотакисом присуствује свечаној церемонији пријема бугарске гасне компаније „Булгартрансгас” за пуноправног акционара пројекта терминала течног гаса (ЛНГ) у близини Александруполиса, јавио је пре два дана Бугарски национални радио.

Само неколико дана раније председник Турске Реџеп Тајип Ердоган објавио је да су нађене велике резерве природног гаса испод дна Црног мора и да се нада да ће Турска почети да их користи 2023. године. Неколико дана пошто је обећао добре вести које ће смањити зависност Турске од енергената и увести је у „нову еру” рекао је да су откривене резерве од 320 милијарди кубика, с тим што тек треба да буде потврђено да ли се могу експлоатисати. Истовремено, из Хрватске стижу вести да се градња њиховог ЛНГ терминала за течни природни гас на острву Крку приводи крају и да би наредне године у јуну требало да почне да ради.

Може ли до Србије да стигне ЛНГ из Грчке или с Крка, да ли ће руски гас доћи „Турским током” до нас или ће то бити турски гас и хоће ли Бугари завршити свој део трасе до Србије? Др Војислав Вулетић, председник Удружења за гас Србије, каже да му ово све личи на ону стару српску изреку да вртимо ражањ, а зец је још у шуми.

– Дакле, што се тиче приче о новом ЛНГ терминалу у Грчкој који ће се градити с Бугарима, остало је недоречено које су то количине природног течног гаса, колико дуго ће тим гасом моћи да се снабдева Европа, као и колико ће времена бити потребно да се тај пројекат реализује како би гас могао да се троши. Румунија је пре седам година кренула код Констанце да гради терминал и још није готов. Према томе, порука свих ових пројеката јесте да Европа покушава да смањи независност од руског гаса, а при томе заправо другог гаса нема. Бар не у наредних 10 година – каже Вулетић.

Он додаје да ЛНГ у већим количинама постоји у Аустралији, Катару и Индонезији, али оне су већ закупљене од Јапана, Кине и Јужне Кореје. Осим тога, америчка прича о течном природном гасу којим деценијама безуспешно покушавају да парирају руском гасу није исплатива у овом часу када је цена барела нафте на 45 долара. Њима је овај посао исплатив уколико је цена црног злата већа од 55 долара, иначе су на губитку. Тако да Европа, која сада увози 35 одсто руског гаса, може само да иде на повећање тих количина јер другог гаса за дугорочно снабдевање нема, категоричан је он.

– Србија не треба да брине за завршетак „Турског тока” преко Бугарске јер је Европа рекла да јој је овај гасовод важан како би овај део Балкана и Европе могао да се снабдева руским гасом – истиче Вулетић.

С друге стране, др Срећко Ђукић, познавалац светских гасних прилика, каже да то да ли ће Србија користити течни природни гас са Крка или из Александруполиса зависи од нас самих. Будући да о томе ништа није саопштавано, може се претпоставити да су и ти возови за гас пропуштени, а он ће нам и те како бити потребан, па и данас нам треба за гасификацију и екологију. Пошто смо мали потрошачи гаса и у апсолутном и у релативном износу, утолико ће за Србију гас са тих терминала бити и скупљи и неизвеснији.

– Поменути терминали могу постати и једине маршруте дотока гаса у Србију, осим постојећег преко Мађарске. Зашто? Зато што је судбина чак и „Турског тока” испод Црног мора неизвесна, имајући у виду најаву Анкаре да ће од 2023. почети експлоатацију гаса у свом делу Црног мора и, уз остале доставке гаса (Азербејџан, течни гас, Медитеран), Турска се може ослободити увоза руског гаса, поготово преко гасовода „Турски ток”. Постоји и „Плави ток” испод Црног мора преко којег Турци купују 16 милијарди кубика руског гаса годишње – каже Ђукић.

Осим тога, истиче, друга цев „Турског тока” угрожена је америчким санкцијама, исто као и „Северни ток 2”. Америчке санкције нису претња, већ део њиховог законодавства. Зато су се све земље у окружењу, на Балкану, окренуле тражењу алтернативних извора гаса и путева њихове доставке, објашњава наш саговорник и додаје да су оне схватиле да је америчка стратешка игра против руског гаса у Европи ствар дугорочног и глобалног карактера у којој оне морају проналазити решење за своје потребе.

Уколико буде гаса испод дна Црног мора, друга цев намењена југоисточној Европи може остати празна, јер ће Бугари користити гас из гасовода ТАП и Александруполиса. Уопште, велика је неизвесност у којој смо се нашли ослањајући се само на руски гас, каже Ђукић.

Руски медији објавили су јуче да спекулације Турске о гасу испод дна Црног мора не прете стабилности „Гаспрома”. Чињеница је да је Турска у овом часу, с потрошњом гаса од око 45 милијарди кубика годишње, у потпуности зависна од руског гаса и Русија је до прошле године била највећи добављач гаса овој земљи. „Комерсант” пише да је тешко очекивати исплативост гаса испод Црног мора који је пронашла Турска 2023. године када је најављено да ће овај гас кренути. Али када овај гас потече, „Гаспром” ће свакако морати да размисли о томе како да усмери количине гаса кроз недавно покренути „Турски ток” који једном цевком иде преко Бугарске у Србију.

Извор: политика.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: