• Издвојено
• Колумне

За КиМ звоне Родопова звона

1 min read

7 година ‎ ИН4С

”Све је до једне уре”, говорили су стари Црногорци, гледајући у огледалу судње уре претке и потомке. Оно што наследиш није твоје, ти си само титулар док потомци не стасају да им се наслеђе преда. На крају на свету ништа није наше осим дела и онога што смо другима дали.

Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

Милану Обреновићу је слао патетичне поруке да је спреман зарад уједињења да буде стражар пред његовим шатором. Бечком Ћесару у изливима вазалског додворишта обећава : “у тренутку када аустроугарске трупе буду умарширала у Босну пред њима ћу јахати као берјактар”.

Херцеговачке устанике уверава да ће их предводити до коначне слободе.

Великој заштитници Русији заклиње се на верност, али се више држи упутстава грофа Андрашија, надајући се да ће и он успети да омрси бркове од плена званог Босна и Херцеговина. Знао је став Беча да се Србији ни по коју цену не сме допустити присаједињење Босне и Херцеговине, али се уговором са Србијом обавезао да своје трупе у Санџаку сједини са српским како би заједно деловале према Босни. Није се држао договора због обећања Францу Јозефу да ће га следити и у свему испоштовати његове жеље.

Седење на више столица истовремено завршило се по њега фатално. Кокетирао са свима и на крају остао сам презрен од савезника одбачен од најближих.

Синови су се разбежали у јеку рата.

Када му је, у току борби у Босни 1914. године, барјактар Ријечке бригаде Перо Филиповић, одлазећи за Босну,рекао да је срамота да његови синови не иду пред војском као што је он некада ишао и као што то чине наследници краља Петра , Ђорђе и Александар, извадио је два наполеона и пружио с’ уздахом барјактару :
“Ја више немам синове”!

Себе је лишио славе, части, престола, изгнан је и осуђен да сконча у туђини. Неки га бране неспорним јунаштвом и патриотским прогласима које је као подстрек за дизање морала својим борцима објављивао пред сваку важнију битку. У већини тих позива на оружје за слободу, врховни циљ и идеал било је ослобођење и уједињење васколиког српства. Спремао се да преузме Душанов престо, али је подвијајући реп избегао у Француску.

Кажу унук му није дозволио повратак у земљу. Сам је изабрао пут без повратка, повлачећи дисквалифијујуће потезе и на крају аминујући срамну капитулацију.
Трагедија последњег црногорског суверена по много чему и данас је опомињућа.

Сведоци смо великог притиска и захтева центара моћи који директно задиру у интегритет и достојанство као и покушаја батргања и балансирања с’ намером да се док време тече, пеглају изгужване странице повијести земље чија је политика на међународној сцени била контрадикторни скуп крајности и дисконтинуитета.
У наредном периоду драма звана решавање статуса Космета вероватно се креће ка финишу. Спољна и унутрашња темпаратура убрзано расту. Кување жабе на тихој ватри постепеним загревањем воде лагано улази у фазу кључања. Епилог није ни мало обећавајући.

Дипломатија “заврнутих рукава”- ако не даш оно што ти се тражи узећемо ти камату приде. Камата је тренутно нарасла на поголем комад звани Прешевска долина.

Јавност је као и увек подељена и острашћена

Потези руководства Србије помало подсећају на већ виђени маневар краља Николе из 1915. године када на Лондонској мировној конфренцији није званично учествовао у кројењу нових мапа на уштрб сила Осовине, да се не би замерио Аустругарској, али прихватио додељени део колача да би пола године касније епилог тајних разговора са Аустроугарима резултирао капитулацијом Црне Горе.

Председник Србије личи на трагичног јунака “ Ђулићи увеоци”, који трчи и моли али нема лека. Нисам склон да употребим ту, нама,омиљену именицу Издајник ирационално убеђен да још постоји начин да, политички, сачувамо Косово и Метохију коју су српски комунисти поклањали и продавали Шиптарима.
Верујем,подсвесно народној мудрости “да вук длаку мења али ћуд никада” и да трагичан крај црногорског суверена који је владао 57 година може бити користан наук председнику Србије у овом тешком и деликатном тренутку.
Црна Гора је остала без круне сахрањене заједно са Краљевином Србијом у гробницу југословенства. Признавањем Косова и Метохије, Србија постаје богаљ ампутиране душе, осакаћеног тела, ослепљена с’ пола памћења и огромном празнином кроз коју ће ветрови историје злослутно и опомињуће фијукати.

Надам се да нећемо сакатити своју државу и отети потомству тапије свете земље.
Због тог потомства размислимо шта нам ваља чинити, за коју се сламку, ухватити!? Они што нас нагоне да ампутирамо душу исто нам мисле као у тренутку док су по њивама и градовима нашим, сејали осиромашени уранијум. НАТО је свестан шта о “савезу са ђаволом” мисли већина граћана Црне Горе. И то огромна већина.

Али је она пригрљена не као сила која јача алијансу, већ слаби Србију и позицију Русије на Балкану. Решавањем спорних питања између Грчке и Македоније, Србија постаје опкољена НАТО -ом са сваке стране.
НАТО “милосрђе” данас тихо насељава гробља по Србији, која се уз људску пакост једино шире, док нестајемо завађени, разбраћени, подељени, одрођени, глупошћу и сујетом окупирани, усавршени у самосаплитању и лову на пропусте ближњих.
Кажу без Европе се не може. Тело нам је на западу душа на истоку. На том документу добровољне ампутације неће стајати само потпис о предаји Косова и Метохије, већ великодушни пристанак за промену кода.
“Имена и презимена ће нам остати иста али више то неће бити исти народ”, написао је давно Зоран Богавац у “Нечујним звонима”, чији рески звук и данас одзвања из утробе рањене косметске земље.
„Лепа су, баш су лепа та звона са подгорја метохијског. А какав им је звук био – радосно висок и кликтав, од оних што тишину лако пробија али се у њој брзо гаси, или стамен и дубок, од оних који се још дуго кожом чују, кад звуци замукну – то никад нећемо сазнати. A можда су са оне друге стране свега, тамо где је вечност и трајање, све време, вековима звонила Родопова звона. Можда и данас звоне, неким Србима, од нас достојнијим…”
Слух јесмо али разум не смемо изгубити.

”Све је до једне уре”, говорили су стари Црногорци, гледајући у огледалу судње уре претке и потомке. Оно што наследиш није твоје, ти си само титулар док потомци не стасају да им се наслеђе преда.
На крају на свету ништа није наше осим дела и онога што смо другима дали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: