За четврт вијека нико неће памтити имена актера политичке сцене Црне Горе; Можда хоће најпроменентнијих – по лошем!
1 min read
Горан Комар
Пише: Горан Комар
Српски народ на простору Црне Горе је аутохтон и његово народно име, као народна ознака, забиљежено је у бројним државним хартијама на том простору. И у изјвама његових житеља – представничких тијела и од стране вањских центара политичке моћи – средоземних и средњеевропских држава дуге државне и готово потпуне архивистичке и дипломатичке традиције. Црквена организација тога народа представља традиционалну установу чији је правни континуитет прекидан у окупацијма. Она представља помјесну цркву која се током историје одређује и као константинопољска и јерусалимска “црква од истока”. Никада тај континуитет није прекинут де фацто и у периодима угрожавања она је постајала солиднијом и снажнијом и саборнијом него у периодима мира. Никада ни један дио тог народа није изнио тако јасне декларације и у погледу вјерско-црквене припадности и у погледу народносног одређења као Црногороци из Старе Црне Горе. Неупоредиво. Нарочито током XVIII вијека. Такво надоносно испољавање је израз интроспективног опита земље која је изобразила голем хришћански мартирологиј. И нема никакве везе са романтичарским покретима и политичким процесима узраслог XIX вијека.
Нашим старима је главни идеал садржан у народном и црквеном јединству и тако су се исказале све саставнице овог народа било да су боравиле на свом матичном тлу, или да су се нашле у расијању.
Аутохтон, тај народ може бити само физички збрисан или његово име побрисано или конвертовано, а такође и име његове Цркве. Он нити жели, нити може пристати на наметање другог народног имена и осјећаја. И поред тога, српски народ, као родитељски, прихвата свако народносно назначавање свога сусједа и рођака.
Све у вези са тим народом се завршава и улива у једну тежишну тачку: његову Цркву. Ево како.
Наш народ се од западних сила доживљава као савезнички Русији (сада Руска федерација). Међутим, тај народ је у лику својих највиших и дипломатски најактивнијих представника и предводника и те како тражио (још и чешће) политичка савезништва за западним владарима и владарским кућама, а посебно са папама које су стајале на челу војних савеза против Турака. Тражио материјалну помоћ за цркве, села, стоку. Главни услов сваком разговору је цјеловитост његове Цркве.
Српски народ се и путем својих манастира окретао и западу и истоку. Много сам прочитао. Чак преводимо и представке манастира на југу упућиване у Ватикан. За важне преведене и преписане обезбјеђујемо и фотографије да би видјели чијом су руком писане. Хоћу да кажем да наши увиди нису безначајни. Дакле, да наставим, постоји један сасвим језгровни ниво сагледавања нашег историјског положаја који се рефлектује на садашњост, али и потенцијале нашег сналажења и позиционирања међу државама. То је ниво црквености, ниво вјере. То је хоризонт у коме обитавамо као народ. Све изнад тога је плиће. Наш народ који је више раселио него што га је уселило у његов крашки дом је једнако снажно одлазио у прекоморске земље Америке као и у Русију. Градио и једну и другу земљу. Наш народ је једнако као и други градио Америку и том логиком он је једнако као и други и данас придржава. Америка није само клинтоновска. Она је довољно велика да у њој обитава велика друга Америка. Можда спас и залога свијету.
Није Црна Гора њен политички свијет. Овдје лежи затрвен велики потенцијал. Он је само пројављен током литија. Није добро да партизам породи сљедећу генерацију политичких првака.
