Vuletić: Delegitimizovati proces stupanja Crne Gore u NATO

Piše: Pavle Vuletić

Šest meseci nakon završetka parlamentarnih izbora, Crna Gora je na jedan korak od ulaska u NATO. Uz pomoć proceduralnih trikova, nakon više neuspešnih pokušaja, rusfobi i protivnici Trampa poput ostarelog i ostrašćenog senatora Mekejna su uspeli u Senatu 27. marta 2017. da anuliraju protivljenje ulasku Crne Gore u NATO od strane senatora iz Kentakija Renda Pola i njegovog kolege iz Jute Majkla Lija. Posle toga je glasanje u Senatu postalo samo formalnost, i 28. marta je Senat, sa 97 glasova „za“ i 2 „protiv“ glasao za prijem Crne Gore u severnoatlantsku alijansu. Nakon ovoga, očekuje se da će Tramp znatno pre maja 2017. godine kada se održava samit NATO potpisati ovu odluku Senata.

Kakve su probleme pravili Pol i Li najbolje pokazuje histerija koja je zavladala u Podgorici i među jastrebovima u Vašingtonu krajem janauara 2017. Zvono za uzbunu je bilo odlaganje ratifikacije protokola o pristupanju Crne Gore u američkom Senatu 20. januara 2017 godine. Danima pre toga su režimski mediji u Crnoj Gori najavljivali “sudbonosni“ dan za budućnost Crne Gore. Međutim, odluka o ratifikaciji protokola o pristupanju Crne Gore je bez obrazloženja skinuta sa dnevnog reda Senata. Nije dat ni nagoveštaj kada će ovo “sudbonosno“ pitanje za Crnu Goru i region doći na dnevni red. Šef republikanske većine Mič Mekonel je tada izjavio da su sve odluke koje nisu u vezi sa imenovanjima nove administracije stavljene u “drugi plan“.

Ove činjenice pokazuju koliko je za pristalice NATO u Senatu bila važna pobeda Đukanovićeve DPS na izborima u oktobru 2016. godine. Da je na vlast došla opozicija, višemesečna borba u Senatu bi bila još teža za Mekejna i njegove pristalice. Posle izmene većine u skupštini i vladi, odluka o stupanju Crne Gore u NATO bi izgubila ne samo na legitimnosti već i na legalnosti i možda se mogla odlagati godinama a ne mesecima.

Zato se može tvrditi da velike “zasluge “ za ulazak Crne Gore u NATO ima i Aleksandar Vučić. On je “najzaslužniji“ za više nego tesnu pobedu Đukanovića nad opozicijom u oktobru 2016. godine. Ako se jednog dana u Podgorici budu delili ordeni za ulazak u NATO, Vučić bi svakako trebalo da bude prvi na listi inostranih građana, pre jastreba Mekejna.

Đukanović je uz medijsku (Informer, Pink, Politika) i drugu pomoć “prijatelja“ Vučića, šireći srbofobiju među manjinama i kontrolišući 60.000 glasača iz javnog sektora i njihove porodice, uz izborni inžinjering poput glasanja za hrvatsku manjinu u prosrpskoj opštini Andrijevica (97% pravoslavaca i 60% Srbi ) uspeo da ostvari tesnu pobedu od samo jednog mandata na izborima.

Ključna “pomoć“ od Vučića je ipak stigla na dan izbora, u vidu upada takozvane terorističke grupe. Podsetimo, volšebni upad grupe srpskog generala Dikića i njegovo još čudnije hapšenje na dan izbora su veoma doprineli zastrašivanju manjina i njihovom vezivanju za DPS i manjoj izlaznosti. Dikić je navodno imao nameru da izvede terorističke napade i da izvrši atentat na Đukanovića. (On se inače “proslavio“ svojim prisustvom u Kosovskoj Mitrovici u vreme izbora po albanskim zakonima koji su bojkotovali Srbi u novembru 2013. a forsirali Vučić i njegovi kriminalizovani saradnici na toj teritoriji.)

Konačno, Aleksandar Vučić je i javno podržao farsu zvanu državni udar: “Postoje nepobitni dokazi da su određena lica, i to nisu radili ovi koji su uhapšeni, pratila put kretanja premijera Crne Gore na dnevnom nivou, u svakoj sekundi i obaveštavali druga lica koja su trebalo da postupe po tome. Pronađen je i novac, oko 125.000 evra, uniforme i druge stvari“, rekao je Vučić na konferenciji za štampu u oktobru 2016. nekoliko dana posle izbora u CG.

Na osnovu toga, tužilaštvo je pokrenulo početkom 2017. godine novu epizodu tragikomične farse pod nazivom “državni udar“.

Mihailo Čađenović, vozač poslanika i vođe Nove srpske demokratije Andrije Mandića, uhapšen je 7. februara 2017. godine po nalogu Specijalnog državnog tužilaštva zbog sumnji da je pripadnik terorističke “proruske“ organizacije koja je trebalo da izvrši državni udar. Nekoliko dana kasnije, na zahtev glavnog specijalnog državnog tužioca Milivoja Katnića, Administrativni odbor Skupštine Crne Gore predložio je Skupštini CG da ukine imunitet poslanicima Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću. Katnić je bez ikakavog pravnog dokaza osumnjičio poslanike za stvaranje “terorističke“ organizacije.

Opozicija je odgovorila tako što se ujedinila i bojkotovala lokalne izbore u Nikšiću, održane 12. marta 2017. Od 26.322 izašla građanina (biračko telo 58.486), glas DPS dalo je njih 21.104, a Socijaldemokratama 2.234 Nevažećih je bilo 2.894 listića. Kada se ove cifre prevedu u procente, dolazi se do zaključka da je Đukanović u svom rodnom gradu doživeo ponižavajući poraz. Glasalo je 45% birača a nevažećih je bilo oko 11%. Dakle, Đukanovićevu NATO vlast je uz sve pritiske i ucenjivanja u rodnom gradu podržalo oko 1/3 glasača.

Takva snaga opozicije pokazuje da ona ima mogućnosti i da se suprostavi ulasku Crne Gore u NATO. Otežavajuća okolnost je što su partije kao URA, PZP i SDP za ulazak u NATO. Međutim, one ne čine ni 10% opozicionih glasova. Sve druge relevantne partije su protiv NATO: Nova srpska demokratija, Demokrate, Demos i SNP. Zajedno, one mogu da pruže ozbiljan otpor u narednih nekoliko meseci Đukanovićovom nelegitimnom NATO putu. Posebno se to odnosi na Novu srpsku demokratiju, koja je osnova koalicije Demokratski front, predvodnika višemesečnih velikih demonstracija protiv režima Đukanovića.

Međutim, čini se da i ovom slučaju Đukanović može računati na pomoć iz Srbije, ne samo zato što skoro niko od predsedničkih kandidata (osim kanadidata Dveri i Stamatovića) ne kritikuje veze između režima u Podgorici i Beogradu.

Vučić upadljivo ćuti iako Đukanovićev režim nedeljama preti hapšenjem vođi Nove srpske demokratije Andrije Mandića, istom onom čoveku koji mu je bio počasni gost na predizbornoj konvenciji 24. marta 2017 godine.

Zato se čini da je najava Mandića od 28. marta 2017. godine da će “narednih dana podnijeti prijavu Tužilaštvu Srbije protiv organizovane kriminalne bande na čijem čelu se nalazi Milivoje Katnić, a koja se bavila nedozvoljenom trgovinom oružja na teritoriji Srbije – jer je tamo Paja Velimirović nabavljao oružje“, unapred osuđena na neuspeh jer se očigledno u Srbiji i Crnoj Gori na vlasti nalazi jedna ista kriminalizovana grupacija koja veoma dobro sarađuje.

Mnogo više izgleda na uspeh bi imale osmišljene unutrašnje i međunarodne aktivnosti koje bi bile usmerene na delegitimizaciju stupanja Crne Gore u NATO.

(FSKSRB)