Vukovsko nasleđe

Piše: Ilija Petrović

Nebojša Filipović, politikolog, pokazao nam je jednu staru crno-belu fotografiju (https://www.youtube.com/watch?v=lfSwz7Kk55A) koja svedoči da je Ante Pavelić 16. aprila 1941. godine polagao ustaško-poglavničku zakletvu, takorekuć prisegu, sa tri široko rastavljena prsta; kako još reče, na isti način položili su zakletvu i njegovi ministri.

Tu svoju “troprstu” priču i sliku proširio je pojedinošću da je taj i takav pozdrav ušao u široku upotrebu kod Srba pre tridesetak godina, zaslugom Vuka Draškovića, predvodnika Pokreta obnove, navodno srbskog, ali i “opravdanjem” da je on to učinio “ne znajući da je to bila ustaška zakletva”.

Ne može biti da se radi o neznanju jer je Vuk Drašković i tada i kasnije delovao znajući šta radi i protiv koga radi, da i ne nagađamo za koga radi.

On je, tako, tokom 1990. mnogo učinio za buđenje nacionalnog duha u mlađem delu srbskoga naroda, ali je posle poraza na izborima decembra iste godine počeo da deluje destruktivno (razorno), što ga je odvuklo sa nacionalne linije, na pregolemu štetu srbskih nacionalnih interesa.

Ili, kako to kazuje ćirilična verzija Vikipedije (bez obzira na tamo ispisane budalaštine o “vodećosti”, o navodnom građanskom ratu i o još navodnijoj represivnoj politici), “od početka višestranačkog političkog života 1990. godine nakon transformacije Saveza komunista Jugoslavije u Socijalističku partiju (SPS), postaje vodeći političar, antikomunista i nacionalista koji se zalagao za Veliku Srbiju i rehabilitaciju četničkog pokreta. Posle nekoliko sumornih godina, izolacije i stradanja, kao posledica građanskog rata, nezapamćene inflacije, represivne politike režima SPS i JUL, menja politički stav i postaje otvoreni zagovornik savezništva sa SAD i državama članicama Evropske unije i Nato pakta. Insistira, kao dobro upućen, na oslanjanje na stare, zapadne saveznike (sile) kao međunarodne faktore i garante, te postizanje uz pomoć njih mogućih spoljno-političkih ciljeva srpske države. Istovremeno je istupao protiv tešnjeg povezivanja i oslanjanja na Rusiju, obrazlažući to njenim komunističkim nasleđem koje se sačuvalo, pre svega u vojnom vrhu u Kremlju”.

Da je i Draškovićev “nacionalizam” bio isključivo parolaške prirode, kazuje i činjenica da je tokom oktobra 1990. godine, u dva navrata, odbio molbu da podrži nameru Srbske demokratske stranke u Zapadnom Sremu i Baranji da svoj započeti “mitingaški” nacionalni rad na otvorenom prostoru prenese u bioskopske ili druge sale, tako što bi njegovih četiri-pet saradnika tamo “srbovalo” na kulturnim, naučno-popularnim i političkim tribinama; procenjivano je da Hrvatska, iako je naoružana, svoje oružje neće upotrebiti barem do proleća, pa se to vreme želelo iskoristiti za održavanje izvesne političke “temperature” u nacionalnom raspoloženju srbskog naroda, dostignutog tokom leta.

Vuk je to glatko odbio: nikakva pomoć ne dolazi u obzir dok ne prođu izbori, ali zato, “kad pobedimo na izborima, svi srpski problemi, a to znači i problemi Srba iz Krajine, biće rešeni”. “A ako ne pobedite”, postavljeno mu je pitanje. Na to se Drašković samo pognuo i, valjda pritisnut beznađem, prozborio: “Onda ćemo gledati šta ćemo dalje”.

Posle nepunih pet meseci, Vuk je počeo da “gleda dalje”, tako što je “osmislio” da na vlast dođe svojevrsnim političkim i populističkim pučom. Sazvan za 9. mart, sa proklamovanim ciljem da se smeni nekoliko urednika beogradske Televizije, miting većeg broja opozicionih stranaka najrazličitije političke orijentacije pretvorio se u sukob policije i demonstranata. Poginula su dva čoveka, a razvaljivanjem i pljačkanjem radnji u užem centru grada pričinjena je ogromna materijalna šteta. U stvari, toga dana trebalo je da se ispuni “obećanje” koje je Vuk Drašković, u trenutku svoga političkog poraza dao Srbiji, da vlast koja je oformljena posle upravo ostvarene izborne pobede, neće opstati ni tri meseca.

Za takvu vrstu borbe za vlast, srbski narod sa zapadne strane (iz Srbske Krajine i srbske Bosne i Hercegovine) nije mogao imati razumevanje, pre svega imajući na umu aspiracije nove hrvatske države prema srbskim teritorijama. Stranački sukobi u Srbiji mogli su koristiti isključivo hrvatskom ekspanzionizmu. Zbog toga, Srbsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (SNV SlBaZS) nije se ustezalo da se svojim saopštenjem datim u noći između 6. i 7. marta, direktno upusti u raspravu započetu na srbskoj političkoj sceni. Evo toga teksta:

“Imajući na umu sve aspekte tragičnog položaja srpskog naroda na svim njegovim istorijskim prostorima;

Suočeno sa svakovrsnim nasrtajima na srpsko nacionalno, duhovno, kulturno i moralno biće;

U trenucima sudbonosnim za srpski narod, dok Srbi u Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu vrlo teško doživljuju srpska stranačka nadmetanja koja naočigled brojnih srpskih neprijatelja, u zajedničkoj državi i drugdje, nanose direktnu štetu srpskoj poziciji u traženju raspleta za jugoslovensku krizu i kada imaju sve manje razumijevanja za najrazličnije stranačke međusobice;

SRPSKO NACIONALNO VIJEĆE

Regionalni odbor za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem

Poziva rukovodstva svih srpskih političkih stranaka, sve stranačke prvake i njihove pristalice, sve srpske duhovne, kulturne i naučne institucije, sve Srbe i sve njine umne predstavnike, ma gdje živjeli:

1.da se zamisle nad onim što je srpski narod dovelo na prag bijede i beznađa, s izgledima da mu se zatre svaki trag o postojanju;

2.da se odreknu iluzija o bratstvu sa svima onima koji su ga kroz vjekove zaduživali jedino bezumljem i krvlju;

3.da se osvijeste pred silama zla i mržnje koje su se ustremile na same temelje srpskog nacionalnog i duhovnog bića i da pokušaju spasti barem nešto od onoga što se još spasti može;

4.da se odreknu svih ideoloških, stranačkih i ličnih sukoba i sporenja i da sve svoje umne i fizičke snage udruže i ulože u jedino važni posao spasavanja nacionalnog identiteta;

5.da nađu jedan zajednički minimum srpskih nacionalnih interesa oko kojeg bi se sve srpske stranke i svi srpski ljudi mogli objediniti, a da stranačka i lična rivalstva ostave za neka srećnija vremena.

Ako se to ne učini sada, odmah, pitanje je da li će za to više ikada biti prilike. Srpska matica jedina je i poslednja nada svim Srbima koji danas imaju nesreću da žive izvan njenih zlosrećnih administrativnih granica.

Srbi, braćo, u pamet se!”

Televizija Novi Sad emitovala je ovaj tekst skoro u celosti (bez poslednje rečenice, o Srbima, braći i pameti), ali zato Televizija Beograd nije dala ni reč; ništa novo jer ona za prethodna dva meseca ni jedan jedini put nije pomenula Srbsko nacionalno vijeće SlBaZS.

Znamo, demonstracije su 9. marta održane, a Vlada Srbije ocenila je da je njihov “cilj… bio rušenje ustavnog poretka”. Tih dana, oko Terazijske česme, u vidu navodnog Terazijskog parlamenta, ekspoziture nesrbskog (antisrbskog) Saveza reformskih snaga Ante Markovića, kojoj se na čelu nalazio nekakav beogradski glumac Branislav Lečić, okupljala se studentska i druga mladež izrazito antisrbske i nesrbske orijentacije zahtevajući “demokratizaciju života u Srbiji i mir”. Mnogi mladi Srbi, anacionalno školovani, odazvali su se pozivima slatkorečivih beogradskih demokratora i danima (i noćima) isticali nekakve navodno svoje zahteve. Dvanaestog marta među njih pristigli su i “narodni” poslanici, posle čega informativna glasila saopštavaju da je najveći broj studentskih zahteva ispunjen; nije rečeno kojih.

A o kakvom se skupu radilo, najlepše se vidi iz jedne izjave koju je pomenuti Lečić, nazvan “Junak sa terazijske česme”, dao Tanjugu: “Kovanica ‘Samo sloga Srbina spasava’ recept je da se Srbi drže u pokornosti”.

Kako se prilike u Srbiji i dalje nisu smirivale, Srbsko nacionalno vijeće ocenilo je da je njegov poziv od 6/7. marta bio uzaludan. Zbog toga, ono 12. marta predlaže srbskom narodu “da se osnuje Savjet nacionalnog spasa, forum umnih i mudrih Srba, ljudi od ugleda, poslenika čije djelo služi na čast srbskoj kulturi i civilizaciji. Zadatak Savjeta nacionalnog spasa bio bi da iznađe jedan zajednički minimum srbskih nacionalnih interesa oko kojeg bi se, kao na njivi budućih dana, sve srbske stranke i svi srbski ljudi mogli objediniti, ostavljajući svoja stranačka i lična rivalstva za neka srećnija vremena. Vraćajući nas srbskim istočnicima, ovaj Savjet trebalo bi da nosiocu vlasti u Srbskoj Zemlji posluži kao međaš duhovne i nacionalne tradicije i postojanosti, ali i pouzdan oslonac srbskom narodu u njegovom budućem hodu ka zvijezdama. Ako su Srbi u humanizam, tu svetu civilizacijsku kategoriju, ugradili svoj um, bilo bi dobro da se, već decenijama tragajući za izlazom iz bijede, beznađa i bezumlja, vrate tom istom umu. Bez toga, opstanak Srba izvan Srbije doveden je u pitanje, a ni budućnost srbske Matice nije mnogo izvjesnija”.

Srbsko nacionalno vijeće predložilo je da Savjet nacionalnog spasa deluje izvanstranački, da ima dvanaest članova, te da na njegovom čelu stoji Patrijarh Srbski, kao trinaesti, ili, po časti, prvi. Za početak, Vijeće je sugerisalo da se članovi Savjeta prvi put okupe u Matici srbskoj osnovanoj kao naučno, kulturno i književno društvo, a uoči Velikog rata vrlo aktivnoj na okupljanju inteligencije i na podizanju nacionalne svesti srbskog naroda u Ugarskoj.

Trinaestog marta, kada se moglo učiniti da su se prilike u zemlji Srbiji nešto smirile, ovaj predlog je u Matici srbskoj uručen njenom predsedniku, uz dodatnu sugestiju da se institucija iz predloga nazove “Savjet nacionalne sloge”.

U skladu sa neprijatnom istinom da se u našem vremenu afirmisala isključivo u oblasti nauke i kulture, potpuno zanemarujući svoju nacionalnu komponentu, Matica srbska prosledila je tu inicijativu “nekome u Beogradu”, tako da se našla u rukama nekakvog “Inicijativnog odbora za osnivanje Srpskog nacionalnog Saveta kao dragoceni prilog konstituisanju Saveta i definitivnom oblikovanju” Deklaracije o srbskom nacionalnom jedinstvu. Bile su to “ruke” Vuka Draškovića koji je trag o tome ostavio u tekstu Osnov deklaracije – nacionalno pomirenje Srba, objavljenom u Politici 2. aprila 1991. godine, u kome kaže da se “obradovao” kad ga je “18. marta uveče telefonom pozvao Matija Bećković (biće da je on bio onaj “neko u Beogradu” – IP), predsednik Udruženja književnika Srbije… da 19. marta dođe u Udruženje književnika Srbije gde će se naći… čelni ljudi vodećih političkih stranaka i srpskih nacionalnih institucija da bi se dogovorili oko sastavljanja jednog dokumenta koji bi predstavljao osnovu srpskog nacionalnog programa i koji bi nosio ime Deklaracija o nacionalnom jedinstvu”.

Iako je na sastanku rečenog Inicijativnog odbora, 29. marta, ova potencijalna institucija nazvana “izvanstranačkim saborom srpskog naroda”, Draškovićev zahtev da u preambuli Deklaracije mora biti istaknuto da kao njen inicijator “mora biti označen Srpski pokret obnove”, obezvredio je ovu plemenitu ideju, čija je da je. Od nje nije ostalo ni sećanje.

Kako je Drašković razmišljao o srbskome nacionalnom jedinstvu vidi se i iz poziva njegovim pristalicama u Bosni i Hercegovini (gde je njegov Pokret obnove, navodno srbski, bio druga politička struja po snazi, iza Karadžićeve Srbske demokratske stranke) da ne izlaze na izbore i ne glasaju.

Sa tim u neposrednoj vezi, Slobodan Jarčević je zapisao da se “ne zna koliko su Srbi, takvim postupkom, izgubili poslaničkih mesta u Skupštini. Iz činjenice da su Srbi imali veći broj populacije starijih godišta a muslimani onih ispod 18 godina… može se zaključiti da su Srbi mogli imati više od polovine poslanika da su svi glasali. Tada poslanici Hrvata i muslimana ne bi mogli izglasati izdvajanje Bosne i Hercegovine iz SFR Jugoslavije, pa je postojala mogućnost da se, srpskim glasovima protiv separatizma, izbegne međuverski rat 1992. godine. Mnogo godina kasnije, Vuk Drašković će izjaviti da SPO nije izišao na izbore u BiH ‘da ne bi podelio srpsko biračko telo’. Užasna i podla tvrdnja! Pa ako deo Srba nije glasao – a nije, onda je srpsko biračko telo najdirektnije podeljeno. Da je SPO izišao na izbore i osvojio, recimo, dvadesetak poslaničkih mesta u Skupštini Bosne i Hercegovine, ti poslanici bi, u kaoliciji sa poslanicima Srpske demokratske stranke, činili parlamentarnu većinu i imali bi vlast u državi. Da li se radilo o pogrešnoj Draškovićevoj proceni, ili njega nisu interesovali srpski nacionalni interesi, svejedno, šteta je pričinjena”.

Zbivanja koja su početkom devedesetih nagovestila genocid nad srbskim narodom u krajevima zapadno od Drine i Dunava, treći u 20 veku, za Draškovića su bila bogomdana prilika za izvođenje najraznovrsnijih “misaonih egzibicija”.

On, tako, jeste “za otcepljenje krajine i svih srpskih krajina u Hrvatskoj samo onda ako Hrvatska proglasi otcepljenje od Jugoslavije. Dok je Hrvatska u Jugoslaviji, mislim da ovakvim odlukama (krajiškim, o autonomiji i priključenju Srbiji – IP) nema mesta, bez obzira na to što srpski narod u Hrvatskoj u tragičnoj uspomeni nosi hrvatsku državu. Lično sam za to da predstavnici Srba u Hrvatskoj i predstavnici hrvatske zajednice sednu i razgovaraju”.

Ako je Jugoslovenska narodna armija i pokušavala nešto da učini za spas srbskoga naroda sa zapadne strane, početkom novembra 1991. godine bila je to prilika za Vuka da Slobodanu Miloševiću predoči svoje navodno mirotvorstvo kroz neko neodređeno “mirno rešenje srpskohrvatskog ratnog sukoba i agonije svih u Jugoslaviji”, čime bi se stavila tačka “na pogibeljnu politiku koja Srbe gura u rat protiv svih, a Srbiju pretvara u geto bez ijednog saveznika u Evropi i čitavom svetu”. I, dalje, “poslušajte srpsku omladinu koja neće rat, poslušajte majke i očeve jedinaca, i to je, znajte, volja ogromne većine u Srbiji. Nema prečeg nacionalnog zadatka od obustave rata i demokratskog i ekonomskog preporoda Srbije… (Baš kao što su Tucovićeve socijaldemokrate tražile da Srbija “hitno demobiliše” svoju vojsku u danu kad je već bila oružano napadnuta – IP). A onda, i samo to, kada izgradimo demokratsku, ekonomski snažnu i od Evrope prihvaćenu Srbiju, biće zaštićen i nacionalni interes svih Srba na prostoru današnje ili već bivše Jugoslavije”.

Nekako istovremeno, po Baranji su počeli da kruže leci kojima su srbski vojni obveznici pozivani na dezerterstvo. Nekoliko takvih letaka sa potpisom “Srpskog” pokreta obnove i Vuka Draškovića, novinarima je 6. januara pokazano u Erdutu, a iz njega, nazvanog “legak srbskog raskola”, saznaje se da je “sadašnji režim u Srbiji postao taoc u rukama komunističkih generala i dopustio je da se jedna pravedna borba pretvori u okupatorsku, a Srbija ostane bez i jednog saveznika. Sadašnja vlast u Srbiji radi sve da odgodi vreme mira, jer bi to bio kraj režima u Republici”.

Iste večeri, Vuk će ustvrditi da je “baranjski” letak falsifikat, ali svojom pričom nije se ni za crtu odmakao od sadržine toga navodnog falsifikata (u kome i reč “taoc” pokazuje “rukopis” nepismenog Vuka). On je ponovio svoj dobro poznati stav da se mora sve učiniti “da ih prisilimo (postojeću vlast u Srbiji i armijsku komandu – IP) da ne učine podvalu da pred Evropom izigravaju mirotvorce, a ispod žita traže načina da produže rat”.

Zanemarimo li Draškovićevu budalastu i nepismenu sintagmu “srpskohrvatski ratni sukob”, za njega je sve bilo jednostavno, počev od premise da su Srbi sa zapadne strane i tada, kao i pedesetak godina ranije, započeli rat protiv sebe, preko premise da su i tada, kao i pre pola veka, sproveli genocid nad samima sobom, sve do zaključka da će im certifikat o nepostojanju genocida stići od Evrope umesto, kao nekad, od sopstvenih otpadnika, onakvih o kojima je pisao Andrej Mitrović u knjizi Srbija u prvom svetskom ratu, Beograd 1984, 501-504.

Sredinom januara 1992. godine, Drašković izjavljuje pariskom Mondu da Srbija ne postoji. “Nemam ništa protiv postojanja Hrvatske i Slovenije, ali žalim što Srbija ne postoji, jer njen sadašnji režim ne dozvoljava da se sahrani leš koji nosi ime Jugoslavija, voleći više da se ta smrt zove Srbija. Međutim, Srbija nije mrtva i moja je težnja da se ona što pre transformiše u nezavisnu i suverenu državu”. Iz jedne Draškovićeve autokontroverze “proizvedene” tih dana, proističe da je “velika Srbija” mogla biti formirana mirnim putem, samo da je Jugoslavija očuvana. Ovako, Srbiju je porazila sopstvena vlast koja je istu tu Srbiju prepustila kao taoca komunističkim generalima. Sve to ukazuje na opasnost da se pravedna borba srpskog naroda u Hrvatskoj izrodi i pretvori u okupatorsku (?!), zbog čega bi demokratski svet pripremio novu “pustinjsku oluju”, ovoga puta na području Srbije.

Tih dana, u intervjuu nemačkom “Špiglu”, Drašković se obrušuje na Srbsku pravoslavnu crkvu za koju kaže da “treći put u ovom veku pokušava jedan deo crkvenog vođstva da u ime kosovskog mita gurne Srbe u kolektivnu smrt… Posle genocida nad Srbima u oba svetska rata, sada patrijarh ponovo poziva na totalni rat, u kome bi u nekoliko meseci umrlo dva do tri miliona ljudi”.

Na samom kraju maja iste godine, Vuk na stranačkom mitingu izjavljuje da “uskoro sledi Nirnberški proces za političare i novinare koji su krivi za rat”. Kako se od Klausa Kinkela, nemačkog ministra spoljnih poslova, istoga dana moglo čuti da je “razuman predlog da se formira međunarodni sud za zločine protiv čovečnosti”, nameće se pitanje ko je za koga “navijao” o tako krupnoj stvari. Za svaki slučaj jer je dve-tri godine ranije bio spreman da seče ruke u kojima bi se našli muslimanski barjaci, Drašković je na pomenutom mitingu izrazio svoju spremnost da ode u Sarajevo i tamo se izvini (kako sam reče, nepismen kakav je, “da bi se izvinuo”) muslimanima i Hrvatima za klanja koja su pretrpeli.

Dvadesetak dana potom, Drašković se, na pitanje koliko je izgledna mogućnost da se obori Milošević, “poverio” španskom Dijariju: “Režim se oslanja na nekoliko stotina fašista (četnici Vojislava Šešelja) i na grupe mafijaša u Beogradu. To nije dovoljno da zaustavi milione demokratskih pacifista i to je garancija da neće biti obračuna”. (Biće da je baš zbog “pacifizma” zahtevao od svojih komandanata u “Srpskoj gardi” da dovlače oružje u Beograd, a što se to nije desilo – može se zahvaliti malo Giškinoj neposlušnosti, a nešto i odluci pukovnika Stojana Španovića, jedno vreme krajiškog ministra odbrane, da se “zamrzne” dolazak Vukovih gardista na front).

Početkom novembra 1992. godine, Drašković će na tribini “Gost Tanjuga”, reći da je “budućnost zemlje pre svega u rukama predsednika SRJ Dobrice Ćosića. Zajedno sa demokratskom opozicijom, Ćosić može da spase ovu zemlju, a samim tim i da odlučujuće utiče na prekid rata u Bosni i Hercegovini”. A kad je Ćosić izabran za predsednika, Vuk ga je proglasio produženom rukom Miloševićevom i nacional-fašističkim eksponentom.

Zaboravljajući na svoje “zapadnjačko” poreklo (iz Hercegovine) kritikovao je zaštitu srbskog naroda u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. “Posledica te zaštite su… milion izbeglica, razoreni gradovi, sela, desetine hiljada mrtvih i invalida i upitao se da li je to ta zaštita? On je naglasio da je ovaj režim gurnuo srpski narod u Herceg-Bosni u najveću nesreću, trgovao njegovom nesrećom, dok mu je to odgovaralo, a onda digao ruke. Zato, po oceni Draškovića, više nema Srbina u Herceg-Bosni, koji bi ovom režimu ponovo poverovao”.

Ako je već tako, ako “više nema Srbina u Herceg-Bosni”, otkud onda srbski genocid nad muslimanima u Srebrenici, za koji Vuk Drašković smatra da svako njegovo negiranje, “njegovo relativizovanje ili pokušaji opravdavanja zločinima prethodno počinjenih nad Srbima, Srbiju i srpski narod guraju u civilizacijski i moralni sunovrat”.

Mada je jedan svoj “ozbiljan” televizijski nastup počeo konstatacijom da “Televizija Srbije služi kao propovedaonica ličnostima koje su srozale srpske nacionalne ideale”, odmah se na to samokritički osvrnuo pitanjem “dokle ličnosti… koje su nas dovele u ovu situaciju u kojoj se sada nalazimo… Te ljude ja bih mogao označiti jednom jedinom rečju: bitange. (Tu svoju “misao” proširio je u “Nedeljniku” od 9. marta 2021. godine, rečima da su, tri decenije ranije, “robijaši i pljačkaši” krenuli u “osvetu zbog ustaškog genocida” – IP). Onaj najniži duhovni i intelektualni sloj našeg naroda dobio je šansu da promoviše ono što treba da promovišu pametni ljudi koji su bačeni u zasenak”. Tu “misao” podupro je navodom da se novinari Radio-televizije Srbije bave ratnim huškanjem, te im treba suditi za ratne zločine jer “ iz dana u dan, iz sata u sat, mesecima prikazuju samo srpske izbeglice, srpske razrušene kuće, samo srpske leševe, samo srpsko postradanje, a pri tome ne prikazuju i postradanje druge, odnosno treće, muslimanske i hrvatske, sa svih strana (zbog čega)… dobar deo našeg naroda misli da u Bosni, u Hrvatskoj, jedino ubijaju Srbe… naravno, to nije tačno”.

Kad je već tako, njemu je lako da Rat za krajišku nezavisnost i Rat za Republiku Srbsku, oba vođena za opstanak srbskoga nacionalnog bića na zapadnoj strani (jer su se genocidu oduprli “robijaši i pljačkaši”), svede na nivo besmisla, a srbske žrtve u tim ratovima obezvredi do neljudskosti. “Ako bi Televizija Srbije, ako bi Televizija Hrvatske, ako bi Televizija Bosne i Hercegovine, prikazala pošteno istinu totalnu o ovome ratu, postradanje svih, preovladali bi svest i kod jednih, i kod drugih, i kod trećih, da je reč o jednom užasnom, besmislenom ratu, i to bi bio najveći krik naroda protivu rata”.

Podrazumeva se da pad Srbske Krajine (avgusta 1995) nije mogao proći bez Draškovićevog komentara. A on kaže da su “za pad Knina krivi oni koji od usvajanja Vensovog plana, dakle za poslednje tri i po godine, nisu utvrđivali ni granicu, ni vojsku, niti su brinuli o narodu”. Drašković je još istakao da “Martić nije branio Knin ni dva dana, ali je tuđi Bihać (gde li njega nađe? – IP) opsedao veoma dugo i sa Karadžićem činio sve da ujedini svet protiv bosanskih i krajinskih Srba”. Svoju meditaciju on zaključuje rečenicom da nam Srbska Krajina “nalaže da sudimo svima koji su lagali, pljačkali, njome trgovali i na kraju je predali i prodali”.

A rata ne bi bilo da je primenjen recept Malog Đokice. “Ako ga je i moralo biti, da je nastavljeno ugrožavanje našeg naroda, proterivanje, onoga trenutka kad bi bile iscrpene sve miroljubive inicijative, u svetu, ovde, a ustaše upadnu u jedno selo, onda se radi ono što normalna država radi, objavi se rat i formulišu se ratni ciljevi… onda je puno pravo Srbije bilo da objavi rat Hrvatskoj, ali da se kaže… da obavesti svet, da dođu strani novinari, da dođu strane diplomate, da idu uz srpsku vojsku da vide da neće ubijati civile, da neće usput rušiti gradove, da zaposednu granicu… to se tada moglo”.

I tako dalje, u nedogled.

Vuku Draškoviću moglo se tako, a možda se i moralo.

Jer, porodična tradicija nalagala mu je da baštini partizansko i komunističko nasleđe svoga oca Vidaka, ono koje je opisao Zlatibor Đorđević, a koje je 12. decembra 2014. godine objavljeno na linku https://www.srbijadanas.net/potomak-ratnog-zlocinca-otac-vuka-draskovica-vidak-komandovao-pa/ pod naslovom “POTOMAK RATNOG ZLOČINCA: Otac Vuka Draškovića Vidak, komandovao partizanskom jedinicom koja je streljala 25.000 dece iz Šumadije”.

“Kosta Bulatović, nekadašnji lider Srpskog pokreta otpora kaže mi: – Zove nas Vuk Drašković u Gacko.

Pošli smo kolima Kosta Bulatović, Milorad Hadži Lazić i ja, Zlatibor Đorđević.

Našli smo se u kući Vidaka Draškovića, oca Vuka Draškovića. Posle neodržanog skupa u Foči (policija razbila skup), Vuk kaže: – Idemo za Miljevinu. Kolona automobila skreće sa asfalta ka šumi makadamskim putem ka Miljevini. Stajemo i zatičemo čobane.

Vuk Drašković drži govor. Citiram Vuka Draškovića:

‘Na ovom mestu 1945. godine partizani su ubili i bacili u tri jame 25 000 Srba iz Šumadije. Niko od njih nije bio mlađi od sedam (7) godina ni stariji od petnaest (15) godina. Partizani su ih na prevaru zarobili na moru, gde su očekivali obećane brodove zapadnih saveznika. Brodovi nikako da stignu a onda se pojavio avion i bacao letke. Na njima je pisalo da je rat završen i da im se garantuje sloboda i povratak kući. Oni su se prevarili i predali.

U roku od nedelju dana svi su ovde dovedeni, ubijeni i bačeni u ove tri jame. Jame su zatim zabetonirali”.

Bio sam šokiran ovim saznanjem. Pitam čobane – jel istina ovo što Vuk kaže?

Sve je istina, odgovaraju oni.

Posle deset godina, 2000. godine, zove me iz progonstva Milorad Hadži Lazić da se nađemo u Čačku na skupu saboraca Draže Mihajlovića. Došli ljudi sa zapada a Velja Ilić im je dao salu Skupštine opštine Čačak.

Povela se diskusija i o Miljevini. O tome šta se desilo na Miljevini govorio je jedan od učesnika i ponovio gotovo iste reči Vuka Draškovića. Ali je rekao i sledeće:

‘A znate li ko je bio komandant te partizanske jedinice? Narodni heroj Vlado Šegrt’ (uz narodne heroje Petra Drapšina, Mira Poparu, Dragicu Pravicu, Savu Kovačevića, “ponajglavniji” za stradanje srbskoga življa po Hercegovini – IP).

‘A znate li ko je bio zamenik komandanta? Vidak Drašković”.

Vuk Drašković, sin Vidaka Draškovića, u svoje vreme “saradnik hrvatskog komunističkog čelnika Mike Špiljka kome je pisao govore” i samoinicijativno brisao radni sto i kvake na vratima da se ne bi nečim zarazio, vrludao je levo i desno, iz magala u mrak, iz sopstvenih konstrukcija u neistine, iz Srbstva po rođenju u izrazito antisrbstvo, u čežnji da kao proveren Drug Član kome je, kako reče Bidža iz Svilajnca, “komunizam dao sve što ima”, bude dostojan očevog antisrbskog nasleđa.

Sve u strahu od “zakletve zemlje raju – da se tajne sve saznaju”.

Pročitajte JOŠ:

(VIDEO) BEZ AMERIKE SMO GOTOVI: Albanci bi napustili Kosmet ako bi Amerikanci otišli