Вујовићи
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Дописујем се са Новаком, рођаком са Косова. Не само по крви већ духу. Редак човек у свему. Нисмо се дружили али имамо доста заједничких успомена:
“Да ли си познавао Мића Вујовића, твог колегу, људину каква се једном роди”?, шаље ми Миленину објаву са фотографијом из срећних дана на којој га посматра заљубљено. Као и данас отмено и одано и доследно чува успомену на свог вољеног.
“Мићо је био лаф. Људина, боем. Оде млад”, сетно ће Новак.
Помињемо и Љуба и његову мајку Милку, Драгишу и мог имењака из Радио Приштине. Колико нас је Вујовића на Косову и са Косова само Свевишњи зна. Од Алтомана Војиновића и Николе Алтомановића од Вучитрна, Чева и Билеће до Ивањице и Мрчајеваца смо се расијали.
А има нас и у исламу најпознатији су Селимовићи. Похрваћени католици су постали Вујевићи. Чуо сам својевремено од Златка Молнара да је једног Вујовића нашао у неком афричком племену. Постао је поглавица ни мање ни више.
“Чини ми се да сам сликар да би их све насликао , мене уби туга за Косовом, ништа ме време није излечило , ова равна и депресивна Војводина ме још додатно уби…”, прену ме Новакова порука.
Навиру ми слике из дворишта Љуба Чолића у Ајвалији и слутње које се пред овај сутон обистинише.
“Сањам Приштину и Липљан. Разговарам са мртвима ноћу. Мало их је у животу остало. Дивни људи”,каже Новак.
Знам. Као што нам прошлост сваким даном краде будућност тако су нам и сећања сваким даном дужа од неизвесности која нас исчекује.
Све нас је више са оне стране светлости. Многи рано умакоше, млађи се отуђили а и ми се баш са овим временом мимоилазимо.
Сада тек капирам да ништа нисмо разумели слушајући наше претке као архаичне и превазиђене.
Најтеже је бити чоек, говорио је мој ђед и не слутећи да ће та врста постати угрожена.
Све што сам старији свест о Космету ми је јача, као што се појачава и туга за Косметом. Вековима су наши преци носили ту тугу у души коротно обележивши себе капом на црвеној чоји са златним оцилима, обавијеном црном деревијом у знак жалости за изгубљеним Косметом.
Мој ђед Богдан је цео живот је носио шешире и качкете. У то време само је будала ишла гологлава. Пар година пред одлазак купио је капу црногорску са четири оцила:
“Шта је ово, нека промена имиџа”, нашалио сам се.
“Ово је за тебе, да знаш ко си. Смутна су времена, многи ће из незнања залутати у мржњу”, одговорио је загонетно се смешећи.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dragi brate, striče ili plemeniče, hvala ti za plamen ponosa koji su ove reči raspirile u meni. Želim da te obradujem jednom činjenicom a to je da se mi mladi nismo toliko otuđili, redovno smo u kontaktu, pratimo živote jedni drugih, pozivamo se na rođendane i okupljamo- ređe nego što bismo želeli ali opet dovoljno. Svi se radujemo kraju jula, podmladak je stasao dovoljno da prvi put dođe na okupljanje, imamo i neke ideje za budućnost u kojoj bismo bili još povezaniji. Nadam se da se vidimo uskoro pa da upoznaš Snežanu, Tanju, Bojana, Igora, Tamaru, Radeta, Damjanu, Bojanu, Ivanu, Lazara, Jelenu,, Marka, Milicu, Mariju, Aleksandru, Linu, Nikona, Aleka, Niku, Milu, Kseniju, Aleksu, Milicu, Dunju, Danicu, Sofiju, Marka, Milana, i mnoge druge ❤️
Jedna od Mićovih ćerki.
Аферим, брате Мишо….усуд рода нашега, ал даће бог драги да слога буде пораз врагу…
Овако се стварају родословне народне приповјетке, да се насељавање Црне Горе вршило с Косова, а не обратно. Већина братстава воли да је од Немањића и осталих, а не од неког гоља, којег нико није уважавао у неком од тих села. Насељавање је вршено с простора данашње Црне Горе, а у новије вријеме је тако насељено Косово и Метохија, махом сиротињом, јер они који су добро живјели нису хтјели са својих имања, дакле насељена је Пећ, Ђаковица, највише. Што се тиче Србије да није било становништва из Црне Горе она би била каква би била, оваку су је населили – Шумадију, лесковачки крај, Куршумлију, Прокупље, па ви причајте шта год хоћете, једно је оно што би вољели а друго истина.
G. Vujoviću…odavno kraći a potresniji tekst nijeste objavili! Da, uzasno je teško biti čovjek! A vremena, smutna da grđa ne mogu biti…možda su takva zbog nas. Kad bolje razmislim, sigurno su takva zbog nas. Sto manje ljudi, to crnja vremena. Proci ce, jer ovako dovijeka ne moze! Nije pisano da moze dovijeka!