Vreme komuno-ustaških laži

Piše: Dragan R. Mlađenović

Drugarica Marta

Osnovna škola koja se nalazi pored Saborne crkve u Beogradu podignuta je na mestu gde je 1717. osnovana najstarija škola u Srbiji. Imala je jednostavno ime – Škola kod Saborne crkve, a posle smrti kralja Petra Prvog Karađorđevića (1844–1921) ponela je njegovo ime. U socijalističko vreme (od 1945. do 1993) nosila je ime „Braća Ribar“ po poznatim narodnim herojima Ivi Loli i Jurici Ribaru. Godine 1993. ponovo je ponela staro–novo ime „Kralj Petar Prvi“.

Moja učiteljica, koja mi je u ovoj školi predavala od prvog do četvrtog razreda (od 1957. do 1961), zvala se Marta Karapandža. Bila je ubeđena i uzorna komunistkinja i učesnik Drugog svetskog rata u partizanskoj uniformi. Prve pesmice koje smo od nje naučili nisu bile uobičajene umotvorine namenjene najmlađim školarcima, već pesmice koje u nama treba da razgore plamenu ljubav prema Gromadi iz Kumrovca – Drugu Maršalu (Je Be Titu), vođi NOB-e i socijalističke Revolucije.

„Mene tata pita: Da li voliš Tita?

A ja njemu velim Da najviše želim

Da nam Tito dođe I kroz školu prođe,

Da vidi sve đake, Pa i nas prvake!“

Istina, od drugarice Marte smo naučili da pišemo bez greške, jer je ona bila izuzetan poznavalac srpskog jezika koji se tada nazivao srpsko-hrvatskim. Što se istorije tiče, za našu učiteljicu, kao i za sve ondašnje komuniste, nacionalna povesnica je počinjala 1941. godine. Drugarica Marta je kao komunistkinja verovatno dobro poznavala predistoriju komuno-ustaške ljubavi i saradnje koja je deklarativno započeta 20-tih godina HH veka, a nastavljena kao borba protiv trule Jugoslavije koju je 1918. osnovala i sve do 1945. vodila nenarodna srpska hegemonistička buržoazija. Zato su se nastavne jedinice iz istorije svele na izlaganje o sedam neprijateljskih ofanziva u kojima su partizani ispoljili neverovatnu hrabrost protiv višestruko brojnijeg neprijatelja. A neprijatelji su bili uvek i samo Nemci i četnici.

Neprijateljske ofanzive

Naša učiteljica Marta nam je sa zanosom pričala komunističke bajke o vojničko–strateškoj genijalnosti voljenog Maršala. Bile su to legende o povlačenju i odbrani Kadinjače iznad Užica 29. novembra 1941. kada je, usled pogrešne procene genijalni strateg Tito sasvim nepotrebno žrtvovao čitav Radnički bataljon (koje su činile tri čete užičkih zanatlija – Pekarska, Krojačko-obućarska i Tkačka) sa oko 270 lako naoružanih neobučenih boraca!

Jedna od najvažnih nastavnih jedinica naše učiteljice bila je legenda o bitci na Neretvi, poznatijoj kao Četvrta neprijateljska ofanziva, koja se na ovoj reci odigrala prva tri meseca 1943. U ovoj bitci je Vrhovni Komadant Tito, prema posleratnoj komunističkoj lovačkoj priči koju je prenela naša učiteljica, rušenjem mosta izveo lukavu varku kojom je prevario sve neprijatelje. Međutim, istinu je mnogo kasnije otkrio Aleksandar Leka Ranković, najbliži Maršalov saborac. Evo šta je partizanski drug Marko u svojim uspomenama zabeleo o rušenju mosta na Neretvi: „Taj most nije srušen da bi se zavarali Nemci, ustaše i četnici i sakrio pravac povlačenja partizanske glavnine. On je srušen zbog Titove panike i pogrešnog obaveštenja Vlade Šegrta (1907–91) da nas goni 20.000 četnika. Kad je dobio to obaveštenje, Tito je naredio da se most digne u vazduh. Odmah se pokazalo da je to krupna greška. Preko tog srušenog mosta jedva je prešla glavnina naše vojske…“

Komuno–ustaška okupacija Srbije

Prelomni trenutak „socijalističke“ revolucije, o kome nam naša učiteljica nije govorila, dogodio se u jesen 1944. kada je ustaška falanga procenila da će hitlerovska koalicija izgubiti rat. Tada je osamdeset tisuća ustaša (80.000!!!) brže–bolje presvuklo svoje uniforme i obuklo komuno–partizanske. Te ustaše su u oktobru 1944, trčeći za sovjetskim tenkovima i praveći galamu, činile jezgro Titine partizanske pešadije prilikom okupacije Beograda i Srbije. Po svedočenju Dušana Bilandžića (1924–2015), tada mladog komunističkog povijesničara i učesnika ovih događaja, drug Maršal iz Kumrovca je u jednom od svojih prvih govora u „oslobođenom“ Beogradu istakao da se „…MI MORAMO U SRBIJI PONAŠATI KAO OKUPATORI!“

Srbi protiv Srba

Za našu učiteljicu Martu je posebno zabranjena tabu–tema bio revolucionarni teror koji je započet već u jesen 1944. po upadu komuno–ustaških hordi u Beograd i Srbiju. Danas se s pravom pitamo kako je moguće da su SRBI JEDINI NAROD NA SVETU KOJI JE RATOVAO PROTIV SEBE!? Te tragedije svakako ne bi bilo da se nisu pojavili ostrašćeni i protiv sopstvenog naroda žestoko napujdani komunistički revolucionari. Oni su samo tokom 1945. bez suda likvidirali više srpskih civila i nejači i takozvanih „narodnih neprijatelja“, nego što su to učinili zajedno svi nemački, italijanski, bugarski, arnautski, mađarski i drugi okupatori tokom Drugog svetskog rata. Bila je to Titina osveta loših đaka, jer građanstvo u Srbiji nije htelo ni njega ni njegovu nakaznu i naopaku ideologiju.

***

I ta komuno–ustaška okupacija je zatim potrajala punih četrdeset pet godina – od jeseni 1944, kada su nas „oslobodili“ – do, praktično, kraja osamdesetih i samoukidanja komunizma kod nas i u svetu. Teror i divlja streljanja trajali su prvih šest–sedam godina (od jeseni 1944. do 1951), ali smo sve vreme komuno–ustaškog režima slušali propovedi kako su svi nacionalizmi loši, ali je srpski – najgori.

Nekako preživesmo s gorčinom u celom telu.

Tešimo se saznanjem da Bog čuva Srbe i sve druge pravedne ljude i narode.

Izvor: Nauka i kultura