Војводић: Његош је наш културно-идентитетски темељ, у црногорским инстутуцијама владају партијско кадрирање и паланачки каријеризам
1 min read
Радмила Војводић
Пише: Радмила Војводић
Уколико вјерујемо да се унутрашње културне контроверзе лијече саме од себе, или да се културни и државни идентитет афирмише искључиво политичким путем, предуго смо у тој слаткој заблуди. Поновно читање културе је озбиљан посао.
Културно – идентитетско достојанство у регресији Високо мишљење о себи, бусање у прса крупним ријечима о модернизацији и напретку, провинцијално саморекламерство и бирократска нарцисодност одјевена у општа политичка мјеста, лакировка за много статиста и мало професионалаца – менталитетски фолклор, рекло би се. Но, то се запатило системски и – гле, белаја.
Нека не звучи дефетистички, не да се та инерција у свечарске оптимистичке маске и привиде. Стварност је неумољива. Што ће рећи: спорадичну продуктивност и јалову декоративност наших институција треба назвати правим именом, баш као и праксе партијског кадровања у њима. Другачије ваљда и нема одговорности за мјерљиве професиолане резултате, а неће их бити ни бољих, траћи се и вријеме и новац, и понижава струка(термин је постао популаран у периоду репресивних антипандемијских мјера), уколико дозволимо да се потопе професионални критеријуми и референце.
Зато, хајдемо, струка, о – рук, струка, или ће се низбрдицом, којом клизи интегритет културних и образовних институција Црне Горе – задњицом о ледину.
Или, испаљујући иронијску муницију могло би се рећи и овако: ако се питамо како се губи систем вриједности, ако је то овој држави циљ, онда смо на добром путу.
Да се одмах разумијемо, пројекти националне културне изградње који су карактерисали осамнаести и деветнаести вијек, догматични и радикалне чврсте руке, они каквима је и сама Црна Гора подвргавана у Краљевини СХС – они, дакле, који су погубно детерминисали наше национало и идентитетски подијељено друштво и означили наш културни дисконтинутет – одавно су превазиђени инструментарији. У овим глобалним и транснационалним промјенама, у ери глобалних трендова културног плуразима – у најзад, независној држави – требало би да слиједим дугорочну културну стратегију и разликујемо постигнуто од недостигнутог у постављеним циљевима, али ми то не чинимо. Уколико вјерујемо да се унутрашње културне контроверзе лијече саме од себе, или да се културни и државни идентитет афирмише искључиво политичким путем, предуго смо у тој слаткој заблуди. Поновно читање културе је озбиљан посао.
Напротив, барем ја тако мислим, наша друштвена непокретност је својеврсна дијагноза, а тзв. изградња културно – идентитетског достојанства је у регресији, безнадежно назадује.
Транзицијом до културног капитала
Важно је знати да се процес културне транзиције – за разлику од политичке и економске – никад не окончава. Само то не значи ништа утјешно за нас, јер ми већ заостајемо. А може бити и поразно, јер смо склони да почињемо из почетка, да свако ко стане на чело наших институција тобоже све мора испочетка… Паланачки каријеризам, партијско – политичка легитимација изнад професионалне, еснафска несолидност, неубједљива друштвена компетитивност, све то, уз непостојање утемељеменог јавног критичког суда, у нашој малој и неанонимној средини додатно отежава успостављање система вриједности. А културни идентитет се не да градити изван оквира професионализма и одговорности!
Лако је, богатим и развијеним друштвима, великим културама које су прошле све фазе свјетске културне еволуције. Ми не можемо себи дозволити да сметнемо с ума како савремена културна сложеност коју глобално живимо доноси процесе снажног преобликовања идентитета новим формамама у свим областима културе. Као и да се културни идентитет у властитој процесуалности модела обнавља и мијења, те да се и поглед на њега мијења.
Но, то је стручнији дио приче и само копча да кроз овај осврт погледамо мало даље од свог носа.
Културни капитал мале Црне Горе је поуздано велики Е, сад, лако је то рећи. “Како бити модеран, а остати вјеран традицији”, питао би нас Пол Рикер – то је тај тешки пут поновног читања културе…
Требало би свједочити кроз које то нове праксе и како примјењене, које су то нове културне вриједности на црногорским важним топонимима стварања идентитетских исказница и специфичног културног капитала… Са чим то поуздано аутентичним улазимо у интеграције на глобалну сцену. И – опет – имамо ли такву стратегију, слиједимо ли је…?! Иако, није само питање на основу које стратегије, него на основу којих знања и којом критичком свијешћу! Па није ваљда само проблем да црногорско одбранимо од српског хегемонистицког својатања…?! Можемо се, ваљда, у својој држави поставити супериорније…?!
Његош у транзицији
Ево, само једног примјера…
Како објаснити, осим потпуном бесловесношћу, да до данас у Црној Гори не постоји научни институт који се бави дјелом Петра II Петровића Његоша, онакав попут Гетеовог или Дантеовог, зашто не…
Не да бисмо рашчишћавали чији је Његош, он је самосвојан и његово дјело самодовољно – и без ловћенског маузолеја и без посвећене му црногорске научне институције. Већ зато што Његош јесте наш културно- идентитетски темељ и доказано и непресушно научно – истраживачко извориште.
С друге стране, у свјетлу културно – политичког свједочења данашњици, требало би свакако да рашчивијамо једну актуелену ситницу: зашто у црногорској скупштини није проглашен дан културе, празник везан за Његошево рођење, и да ли би немогућност демократског консензуса око овог питања требало да значи да његово дјело није културни капитал црногорске заједнице идентитета? И зашто није. Односно, да ли пристајемо на квалификацију да је Његош геноцидан писац? Да ли би требало да се бавимо његовом рехабилитацијом?!
Или, ево још једног сликовитог примјера: Што је то најстарија црногорска научна установа под окриљем државног универзитета – наш Историјски институт – за ових тридесет година транзицје допринио на расвјетљавању контроверзи, историјских фалсификата и корумпиране историографије? Који је учинак ове образовне и научне институције у ткз. изградњи културног и државног идентитета?
Јесу ли се то питали посланици кад су ономад у нашем парламенту данима узимали хлеб историчарима, читали и из главе саопштавали као да су их из властитог прста исисавали, историјске лекције и поуке из 1918? А било им је, дакако, корисно, и то нимало захваљујући продуктивности тог нашег државног института, већ индивидулним прегнућима историчара. Или је ту тачка, за толико колико и кад политици послужи – ту се интересовање за једну институцију државе завршава… Забога, кратковидо ли је то…?!
Унутар живог гибања друштвеног конституисања, култура је суштински агенс, научили то прије или касније људи који детерминишу државну политику– тако је. Нема идентитета без институционалног интегритета – то је поуздана истина.
О – рук, за “струку”
Наравно, увијек је ријеч о много Црних Гора. У тој многострукости је културна истина и њеног трајања и њеног заостајања – њене мучне еманципације. У Црној Гори плурастичкој и партитократској и у национално – жизофреној. Истина њеног идентитета је и националистички намрачена и мултиетнична и грађанска, и слободарска и неслободна, и урбана и примитивизмом устајала… И тако даље, и тако даље… Зависи од нас. Ту смо, гдје смо. А можемо ли убрзати све те процесе каквим професионалним поштењем, свако у свом атару – може то много брже и много боље, наравно.
Хајдемо, зато, доносиоци одлука, о – рук за оно што терминолошки сврставате као културно – идентитетску изградњу. Али стратешки осмишљено, мјерљиво, и никако гребањем са дна државне касе, већ значајним улагањем у културу, па и по цијену задуживања.
За културним вриједностима утемељен патриотизам – јер такав је пријетња ничијој слободи…
Извор: Антена М
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Radmila, cisto srpsko ime. Cudime da joj nesmeta.
Ovo je prva najava plana za buduceg ministra kulture. Imali bi lijepu ministarku, za ostalo svako neka sam zaključci. Davno jos, Vesna Kilibarda kao ministarka je predlozia da se oformi Njegoseva institut, tako da je ovo sada kao ono sto se desilo sa programom S. PEROVICA. Lici na nepotizam, ali se radi o suvim genijalcma ona, muz, sin…
Lutko, suvise si pila prosle noci,
i svjet je suzen izmedju trepavica.
Johny Stulic
Укрштати доказе о Његошу? Доказе о највећем српском песнику 19 века, Па он се декларисао у својим делима. Својатати и испитивати чији је Његош?!Он је наш српски песник.Причати о њему као о Црногорском песнику, за чијег времена су у Црној Гори сви били Срби, је исто као кад би за Добрицу Ерића рекли да је Шумадинац, а не Србин да је Јова Змај Војвођанин, а не Србин.
Нису се у званичној Црној Гори одрекли Његоша због Муслимана и истраге потурица већ зато што је опевао Србе, што је био српски Владика и један од чувара Пећког Трона.
Његошев Институт може али кад се вратите својим коренима и будете оно што је Његош био-Срби.Куш бандо, не отимајте нам Његоша, ни Марка Миљанова, ни све јуначке Србе од мора па до Тимока.
Radmila, bićeš optužena za genocid.
Od svojih koalicionih partnera bez kojih ne možete vladati.
Ovo ti nije ni najmanje pametno.
Što se no kaže, duga kosa- kratka pamet.
Biće trljanja nosa od vrha DPS-a.
Cestitam na hrabrosti za tekst!Samo pitanje gdje ste bili svih ovih godina kad ste “ carinili“CNP (crnogorsko narodno pozoriste)
А ђе би му био крај да је писао писмом које сам ја увео у језик наш.
Све је наше једино ти још нијеси,рано си се родио!
Ne treba sve uzimati za loše ko hoće istinu. Iz ovog teksta se ne može zaključiti kome ona Njegoša pripsuje, veoma vješto pa i pametno da se ne svrsta na bilo čijoj strani. I to poštujem. Da više jednom za svagda riješimo to pitanje. A zaista treba preispitati naše kulturno nasleđe, pa i to od koga smo i kojem narodu pripadamo, a ne samo odrednicu Crnogorac po sadašnjoj Crnoj Gori već i prije toga, kako je nastala Crna Gora ko je u njoj živio, koji je narod formirao itd i kako se taj narod nazivao… Da se ukrste istorijske spise, zapisi, sve što je relevantno za dokazivanje istorije i porijekla ovog naroda koji ođe živi.Npr. naroda iz Stare Hercegovine kako se zvao i koja mu je bila narodnost prije pripajanja Crnoj Gori i 7 Brda 1878g. a tu spadaju: Nikšić, Herceg Novi, Žabljak, Šavnik, Plužine i Pljevlja? Pa onda narodnost Boke i naroda u njoj prije pripajanja CG? Takođe koje su narodnosti bili stanovnici 7 Brda prije pripajanja Staroj Crnoj Gori? A onda i narodnost Starocrnogoraca koji su naselili područje Stare Crne Gore , koje su oni bili narodnosti prije nego što su dali ime tom području Crna Gora iliti Stara Crna Gora? I naravno doćićemo do imena Srbi i našeg idntiteta. To je znao i u 900-tim godinama Vizantijski Car -Konstantin VII Porfirogenit – koji je uz to bio i istoričar tog vremena, on je pisao o narodima a i o narodu koji je živio na današnjim našim teritorijama. Sačuvane su četiri njegove knjige i neki zasebni spisi o tome šta je pisao tih 900-tih godina. To je prije Kosvskog boja, prije sukoba dinastija Vojislavljevića i Nemanjića mnogo prije… Vizantijski Car Konstantin VII Porfirogenit zapisao je tada koji narod drži teritorije i još štošta – zapisao je: (što se može provjeriti, jer njegove knjige i spisi su sačuvani , naravno jer je bio car Vizantije iliti Istočnog rimskog carstva) Srbi i srpske dinastije vladaju ovim podrčjima: Raškom, Bosnom, Dukljom, Travunijom, Zahumljem, Paganijom…
Njihova najsjevernija primorska olast je Paganija od Cetine do Neretve sa ostrvima Hvar, Brač, Korčula i Mljet. Od Neretve do Dubrovnika prostiralo se Zahumlje, dok se od Dubrovnika do Boke prostirala Travunija sa Konavljem, dok je najužnija oblast naseljena Srbima Duklja od Kotora do Bojane. itd. To nije pisao Srbin da bi bila propaganda , već zamislite Konstantin VII Porfirogenit vizantijski car koji je morao znati kako se zove taj narod jer je s njim uspostavljao saradnju ili se sukobio, Normalno je da jedan Vizantijski Car zna s kim saradjuje ili se sukobljava, nije bio neznaven, več dobro obaviješten i znao je protiv koga treba da se sukobi ili uspostavi saradnji ili osvoji. A zamislite još je bio istoričar u to vrijeme i sve ostavio zapisano. Ovo je samo jedan primjer o dokazivanju i istoriskim činjenicama, naravno postoji tih istoriskih zapisa koliko hoćete koji dokazuju kako se ko zvao, i kom narodu je pripadao. A kakvim se istinama služe ostali, smiješno je navoditi. Ne radi se kod njih o istini, već o mržnji i bjegstvu odsamih sebe. A ova gospođa Vojvodić ne znam šta misli iskreno, ali u pravu je, hajde da se sjedne i ukrste dokazi jednom za svagda da više nebi bilo manipulacija i da se prihvate relevantni istorijski dokumenti, a ne neki izmišljeni i falsifikovani. I onda će se lako doći do istine. Ali nekome ta istina ne odgovara, mnogi bi morali da ispravljaju njihove lažne istine, i o kraljevima njihovim koje izmisliše i niđe im groba nema niti bilo kakvog traga od njih( mislim naravno na hrvatsku lažnu povijest). Samo iznositi činjenice,istinu… i mnogi će se pokriti po ušima. Ali, nekome kao što rekoh, istina ne odgovara.
Prijatelju, tvoj problem je što ti hoćeš da ukrštaš argumente sa zadriglim nesojima koji su sad „Crnogorci“ i mrze Srbe jer tako nalaže politika.
Da politika nalaže da su Srbi oni bi bili Srbi. Nema tu argumenata, samo goli ekonomski interes i kičma koja se savija lako.
Bravo Golijo!
Problem je što od Njegoša do 1918. postoji samo srpski kulturni kod u svijesti crnogorskog pravoslavnog naroda. Naravno i bprije Njegoša bar još desetak vjekova. A vlast gura antisrpsku priču koja je počela s prvim duvanskim i kokainskim milionima devedesetih godina prošlog vijeka. U tom periodu kulturni stvaraoci koje režim afirmiše su Nikolaidis, dva Brkovića, Spahić, Blaga Žurić i Bogić Rakočević. Sve talenat do talenta, pjesnički genije do genija. A svi oni tvrde da je Njegoš ili falsifikovan ili ukoliko nije da je genocidan. Poetika montenegrina i Njegoševo djelo prosto su dijametralno suprostavljeni kulturni obrasci, jedan pravoslavni, filozofsko-teološki pogled na svijet i stvaralaštvo saobraženo toj pravoslavno-srpskoj paradigmi i drugi ateističko-vulgarni pragmatizam, u kojem ne postoje ni jasno profilisani i istaknuti zahtjevi iole ozbiljne poetike, osim onog političke partije na vlasti da stvaralaštvo mora biti u službi ostvarenja političkih ciljeva i interesa. Osnivanje instituta Njegoš značilo bi krenuti putem krivotvorenja djela i života velikog cetinjskog genija. Na sreću to je nemoguće uraditi pored sve dobre volje pa zato režimski savjet staraca ( čije je stavove saopštio R. Radonjić prije neki dan) na čelu s Kilibardom nastoji da u ovom trenutku Njegoša i sve Petroviće potisne u drugi plan, makar do trenutka dok se ne bi izgradio identitet novih nepravoslavnih Crnogoraca. Jer ne napadaju Srbe u Crnoj Gori što su Srbi ( niti Srpsku pravoslavnu crkvu) već što su pravoslavci.
Detornizacija srpskog gorostasa njegosa pocelaje sa ministrovanjem kulturom tvoga muza zato ti mzes odma da zacutis jer bez njagosa nema ni istnske crne gore tosi sad shvatila ali kasno.
O čemu ova piše zna li? I zašto joj dajete prostor?
kad si to saznala, možda kad prođe tvoje , sestrino i tvojega muža ,, lov u mutnom,,
Prdi Mare da se veselimo!!!Što puštate ovu rasnu Milogorku da palamudi?Udario joj Dule iz Mojkovca šut kartu sa Univerziteta,pa se raskokodakala.
Ooooo Радмилаааааа …. пушти воду.
U kojoj se crkvi ova moli?
E čuš, ko o čemu, Dukljanka o Njegošu. Ne ide brate, mnogo je pa i od kulturne radnice…
Uzas.
Selma Hrapović crnogorske kulture i obrazovanja! Šta bi sa onom taškom od 5000, primitivnim crnogorčenjem a ovamo stanovi i život u Beogradu?
јел ово почела предизборна кампања? србија се није одрекла његоша ено га и на нашим новчаницама. република српска има његошев орден. нису га се одрекли ни срби у црној гори. само су монтенегрини пљували по њему. његош припада онима који су га ценили све време а не онима који су га се сада сетили и то из чистог опортунизма.
Радмила, попричај мало са Радоњићем. Човјек ти лијепо каже да су Петровићи Срби, а ти хоћеш Његоша да ставиш на престо културе и идентитета, по сваку цијену, а да сама останеш „независна, мултикултурална“ Црногорка.
Неће, да може, Радмила.