Војо и Милорад
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Прође Свети Лука јеванђелиста и апостол, не честитах пријатељима и својој ујчевини Булатовићима славу.
Од ране зоре – лоше вести. Два драга човека заувек су напустила ову ускомешану планету. У преподневним сатима стиже вест да је отишао Пејат. Мој рођак и пријатељ Милорад Пејатовић, никшићки земунац или земунски никшићанин. Тих непретенциозан човек. Одлично је играо фудбал , деценијама на ловади на Ушћу недељом у десет по киши снегу, блату, сунцу.
Пејат или Војвода како смо га звали још у време када се такав надимак или титула изговарала шапатом, тих и ненаметљив увек је био праведан и непоколебљив човек – правник са ставом “ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога Истинога”, лојалан чињеницама сведочећи животом изворна начела правде и праведности. Пејатовићи су се као огранак Вујовића из Марковине крајем деветнаестог века из Марковине преселили у Рубеже код Никшића али су до данас одржали живу везу са својим рођацима. Милорадов отац Обрад био је један од највиђенијих људи Никшићког среза и пре Другог светског рата и после њега.
Непун сат након вести о Милорадовој смрти потресло нас је још једно тужно сазнање.
После дуге борбе са армијом болести преминуо је и Војо мој стриц Војин Вујовић, велики шмекер, елегантни џентламен са манирима Харисона Форда, увек учтив и срдачан, у младости таленат за сликарство и вајарство у коме се нажалост није остварио и поред завршетка чувене Уметничке школе у Херцег Новом у којој су прве тајне ликовне уметности учили великани попут Уроша Тошковића, Воја Станића и Дада Ђурића и студирања на Акаденији ликовних уметности. Као шесдесет осмаш живео је и размишљао разборито својом главом солистички индивидуално и отресито и држећи се постулата својих одважних предака из јуначке Марковине.
