Vladimir Majakovski: Oda Revoluciji

Tebi, izviždanoj, praćenoj kikotom topova,
tebi, koju rani bajoneta ogovaranje zlo,
ushićeno uznosim nad lebdećim psovkama
ode svečano „O“!

O, zverinja!
O, detinjska!
O, petparačka!
O, velika!
Kakva ti imena još nisu doneli?
I koji ćeš još lik uzeti, dvolika?
Oblik građevine skladne il’ ruševina gomile?

Mašinovođi – što je obasut prašinom ugljenom,
rudaru – što probija slojeve ruda,
ti kadiš, kadiš rečju oduševljenom
u slavu čovekova truda.

A sutra hram Blaženog
ukrase svoga krova uzalud uznosi,
milosti željan – tvoji šestopalačni,
poput veprova ruše vekove Kremlja.

„Slava“ na predsmrtnom putovanju cvili bono.
Cik sirena – ko da se prigušeno plače.
Ti šalješ mornare na krstaricu što tone,
onamo gde mauče zaboravljeno mače.

A posle! Pijanu gomilu krici nose.
Kicoški ufitiljeni brkovi se viju.
Kundacima goniš admirale sede kose,
glavama nadole s mosta u Helsinkiju.

Neprestano liže rane što ih juče dobi,
pa opet vidim splet otvorenih vena.
Tebi malograđansko:
– O , neka te kletva trostruka zgromi! –
i moje, pesnikovo:
– O, neka si četvorostruko slavna i blagoslovena!