Vladimir Kolarić: Govori tiho i nosi psa sa sobom

Dosta toga se nauči iz crtanih filmova, pa smo tako u „Snupiju“ davnih dana čuli onu korisnu maksimu – „govori tiho i nosi psa sa sobom“. Ali crtani filmovi predstavljaju svijet drugačiji od našeg, u kome je na primjer moguće narušavati silu zemljine teže, ili da vam dinamit eksplodira u ruci a vi ostanete živi i nedirnuti.

Ako ostavimo po strani one koji vjeruju da su crtani filmovi stvarnost i da je moguće donositi teške odluke bez ozbiljnih posljedica – a takvih nažalost ima poprilično – oni nam ne nude odgovor na pitanje šta ako nemamo psa kog bismo vodili sa sobom, ili ako je pas bezub, ili ako smo ga pre vremena uštrojili ne verujući da će mu ono što smo odbacili više ikada trebati. A uštrojeni, znamo, ne mogu da stvore novi život niti da svoj ili tuđi život odbrane.

Ako nemamo psa, dakle, ostaje nam da govorimo glasno. Ili da se oslonimo na sopstvene pesnice, makar i protiv do zuba naoružanog protivnika. Ili da se pravimo da je sve u redu, da neprijatelj ne postoji ili da uopšte nije neprijatelj, i da prihvatimo drugu maksimy iz crtaća na kojima smo odrastali – „ako ne možeš da ih pobijediš, pridruži im se“.

Jasno je da ovdje govorim o našem „kosovskom“ izboru, jednom od tolikih u našoj istoriji. Izboru koji nas je uvijek do sada u osnovi sprječavao da se „pridružimo“.

Da ne prihvatimo ono što se od nas traži – a to nije samo poraz, nego i aplaudiranje porazu, samozavaravanje da je ono što nam neprijatelj želi u stvari dobro za nas. Konačno, i opet, da neprijatelj nije neprijatelj. I da će nas jednom konačno prihvatiti i prigrliti kao svog. Da je to naš interes, a interes je, je li, jači od svega. Naročito od pravde i istine, a o slobodi da ne govorimo. Da u svijetu interesa ne postoje ni prijatelji ni neprijatelji. Naročito ne prijatelji, koji bi možda ipak i mogli da nam pomognu. Makar zbog svojih interesa.

O slobodi, dakle, da ne govorimo. Ni o čemu da ne govorimo, osim o opstanku.

U redu, ali ko je još opstao bez nekog smisla, bez nekog smisla zbog kog vrijedi opstati, uopšte trajati, makar on bio puka iluzija? Nismo životinje i ne, nisu nam dovoljni samo instinkti. Nisu, ni civilizovanima ni varvarima, nikome, onoliko koliko su ljudi. A vjerujte, i civilizovani i varvari su ljudi, iz koje god perspektive da gledate.

Ako nemamo psa, ili je on bezub ili uštrojen, naše riječi, da bi imale snagu, moraju počivati na smislu i na vjeri u njega. A ako verujemo, zašto smo uopšte štrojili tog psa, ili propustili da ga redovno vodimo kod zubara?

U redu, drugi su krivi. Izdati smo. Bili smo u zabludi, iz najboljih namera. Ali šta sad?

Da li je neprijatelj baš toliko moćan?

Da li je za nas sve baš toliko bezizlazno, u šta nas uvjeravaju, neobično koordinisano, i spolja i iznutra?

Da li zaista nemamo psa ili da li je on zaista bez zuba ili bez mu.a? Zubi se mogu nabaviti i veštački, a mu.a su možda samo uvučena duboko u utrobu, a i to se da riješiti. Čudesna je današnja nauka, da ne povjerujete.

I, konačno, da li smo zaista bez smisla, da li bi ono što kažemo zaista moglo da se svede samo na mucanje, beslovesni jauk ili nemoćni smijeh?

Da li su zaista svuda i samo neprijatelji, ili smo mi toliko opčinjeni onim koji stoji pred nama i traži da mu damo sve što imamo i što mu nikada nije pripadalo, slijepi za bogatstvo svijeta oko nas?

Razmislimo. Postavimo i mi neki uslov, priupitajmo i mi nešto, zatražimo. Zašto da ne? Dok god smo živi mi smo tu, zauzimamo neki prostor, nešto govorimo i nešto stvaramo. A neće biti da je to samo i jedino naša sopstvena nesreća.