Владика Јоаникије у Мурину: Умјесто да их вјенчавамо, дјеци се данас на помен сабирамо (ВИДЕО)
1 min read
„Да је дао Бог да на овом страдалном мјесту данас дјеца која су погинула у нападу НАТО-а буду жива, данас би се сабирали, да их женимо и удајемо, или већ да њихову дјецу крштавамо, али они нас сабирају и овако“, казао је данас у Мурину владика Јоаникије на помену страдалима од НАТО бомби 1999. године.
Са помињањем ових невиних жртава, нагласио је владика, ми се сјећамо и многих других, у осјећању да је Горње Полимље мјесто сведочанства српске жртве, косовске жртве и сјећамо се и оних који су страдали у доба турског насиља и окупације.
„Хиљаде и хиљаде овдје пострадалих и прогнаних. Хиљаде заробљених и у ропство одведених… Сјећамо се и оних који су пострадали у вријеме наци-фашизма, нарочито оних покланих у Велици и Великој Ржаници и оне дјеце помрле у Плавском затвору и ево, овдје, помиње се Мирослав Кнежевић, дјечак и ђак. А у Плавском затвору је уморен глађу његов стриц, такође Мирослав Кнежевић, дијете од непуне двије године. Сјећамо се и оног нерођеног дјетета, насилно озвађеног из мајчине утробе, из утробе Милеле Лалевић, мајке дјеце жртава, синова пострадалих од дивизије „Принц Еуген“, муслиманске милиције и Скенедер бег дивизије; мајке синова Радислава, Владимира и Драгољуба, труднице којој бајонетом злочинци извадиче мушко дијете из утобе, те и она и сва њена дјеца настрадаше мученичком смрћу. А отац када је дошао на згариште том нерођеном сину је дао име Миличко. Сјечамо се и тог Миличка, није био обичај да се нерођеном дјетету даје име, али то је дубоки, хришћански порив“, нагласио је владика Јоаникије.
Подсјетимо да се данас се навршило 18 година од НАТО бомбардовања варошице Мурино у којем је страдало шест цивила, међу којима је било троје дјеце. На дан сјећања на погинуле цивиле у Мурину молебан је служио епископ будимљанско-никшићки владика Јоаникије са свештенством.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+мир мученим душама
…“Сваки грех у Цркви није грех Цркве него грех против Цркве. То не смемо да заборавимо! Коме год пада на памет да се „разочарава“ Црквом или да незадовољан стањем црквеног живота улази у расколничке активности, треба да постане свестан да је подлегао религиозној глупости, непромишљености, а често и гордости.
С друге стране – побожни који сматрају да не треба критиковати стање у Цркви морају да размисле да ли они заправо подржавају мрачног двојника, а не Цркву саму, Христа самог.
У суманутој калкулацији награде коју капаришемо у замишљеном савршеном и вечном пензионом осигурању, прети нам опасност да зарадимо осуду!
Због своје млакости и себичности, неодговорности и неприхватања слободе. Сећамо се онога из Христове приче о талантима: „ зли и лењи слуго“…
Пример – једна пријатељица хоће да се крсти. Побожни човек је упућује у веру, пошто нема ко други и каже јој да кад се буде крстила треба прво да одустане од своје слободе! Има ли нешто нетачније а истовремено присутније као мишљење и у Цркви и у свету који дистанцирано посматра Цркву. Христос је васкрсао да нам омогући пут слободе. Али наша воља је ту неопходна. Или да се предамо мрачном двојнику?…“, ђакон Ненад Илић, ових дана беседи
https://stanjestvari.com/2017/04/25/crkva-i-njen-tamni-dvojnik/
„Цела природа личи на један велики клавир, на коме су сва створења у ствари дирке. Које се год дирке човек дотакне, чује ехо своје сопствене душе…“, говорио је блаженопочивши владика Николај+
…“ЛИТУРГИЈА је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.
Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти…
…аутентична заједница је заједница саосећања. МОРАЛ је осећање дужности према заједници којој осећам да припадам…“, говорио је блаженопочивши Жарко Видовић
ако не осећамо једни друге и не саосећамо, нисмо Заједница… то вреди за пријатељство, брак, породицу, нацију, спортску екипу, Цркву, сваку људску заједницу…
…и то су наши стари добро осећали, примавши, од сисе, од својих старијих… до прекида… док их, у претходним радовима уласка у NATO, нису побили, преумили или рашћерали, па није имао ко коме пренети, у већини случајева
“Добра је свака мука која нас повезује и лоше је свако добро које нас раздваја“, зборио је Душко Радовић
Него, увек је питање с ког извора ћемо МИ да пијемо.
+Христос Анести
https://www.youtube.com/watch?v=07fOUEkGdMs
Алитос Анести.
… Daleko su od svakog poređenja!
Najdalje!
Опа Ђикане, то ми се свиђа, кад обраћаш пажњу на „детаље“ . има и наш владика „киксева“ , уз сво искрено дужно поштовање..
… Raščinio je on sam sebe!
MirjanIn u crkvenoj odeždi.
Lažan!
Dostojan.
Tako je vladiko.A eno Grigorije izjavio prije neku vece na tv da je Amerika najjaca sila i da on pripada ljudima koji postuju zapadne vrijednosti.Usaglasite se majka mu stara.Po meni treba ga rascinit ili mu zabranit da prica gluposti.