Vladika Danilo budimski (1927-2002) Pesnik božanskog čovekoljublja

Očima je najveća radost Bog, Koji je postao čovek sa imenom Isus. Pravoslavni umetnik ima mudrost u razlikovanju duhova: on se saglašava sa lepotom preobraženoga sveta otkrivenog u Hristu Bogu. Najveći umetnik daje mu hrabrost da menja najpre sebe, pa i svet oko sebe, unošenjem i čudesnim umnožavanjem hlebova Lepote Božije…

Piše: Dragan R. Mlađenović

Dr Danilo Krstić, episkop budimski, rođen je u Novom Sadu 1927. godine. Studirao je književnost na pariskoj Sorboni, i pravoslavnu teologiju na ruskoj Duhovnoj akademiji Svetog Sergija u Parizu. Pravoslavnu teologiju (bogoslovlje) je doktorirao 1968. kod prote prof. dr Georgija Florovskog na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta Harvard–SAD sa radom „Sveti Jovan Zlatousti kao teolog božanskog čovekoljublja“.
Dr Krstić je sledeće 1969. godine u Sabornom hramu u Beogradu hirotonisan (uveden u čin episkopa), pa tako postaje vikar (zamenik) srpskog Patrijarha Germana. Od 1990. do usnuća u Gospodu 20. aprila 2002. dr Krstić je bio eparhijski arhijerej (prvosveštenik, tj. vladika) budimski sa sedištem u Sent Andreji (Mađarska). Godine 1993. je bio osnivač, prvi profesor i dugogodišnji dekan Akademije za crkvenu umetnost SPC u Beogradu. Od 1993. do 1997. vladika budimski je predavao pastirsko bogoslovlje na Bogoslovskom fakultetu SPC.
Bio je bogonadahnuti i bogočežnjivi pesnik i kao odličan poznavalac klasičnih i svetskih jezika uzoran prevodilac duhovne poezije. U novembru 1999. na Sentandrejskom saboru vladika Danilo se učesnicima i gostima obratio sledećim bogonadahnutim rečima:
Bogat je samo Bog i onaj koji ima Boga u sebi posle Pričešća. Bogat je čovek koji je časno stekao zemno blago i ume da ga razdeli na milostinju i ktitorsko zidanje svoje zadužbine. A najbogatiji među ljudima je onaj koji je uspeo da svetim vrlinama izgradi samoga sebe u živi Hram Presvete Trojice.
`Ikonu može razumeti samo onaj ko se duhovno i teološki ukorenio`
Godine 2001. blaženi vladika Danilo Budimski učestvovao je na otvaranju izložbe ikona u manastiru Sokolici kod Kosovske Mitrovice u Staroj Srbiji. Izložbu su upriličile igumanija sokolička mati Makarija i monahinja sestra Antonina; obe su vrsni majstori pravoslavnog ikonopisanja. Vladika je za katalog izložbe priložio pravoslavnu teologiju ikone u samo nekoliko rečenica. U prilogu je zabeležio misli i pouke o duhovnom i teološkom ukorenjenju pravoslavnh ikonopisaca i umetnika:
Očima je najveća radost Bog, Koji je postao čovek sa imenom Isus. (…) Pravoslavni umetnik ima mudrost u razlikovanju duhova: on se saglašava sa lepotom preobraženoga sveta otkrivenog u Hristu Bogu. Najveći umetnik daje mu hrabrost da menja najpre sebe, pa i svet oko sebe, unošenjem i čudesnim umnožavanjem hlebova Lepote Božije…
Sujetni slikari ovog truležnog sveta odriču ikonopiscima originalnost. Međutim, originalan (izvoran) je onaj koji dopire do Izvora, do Boga… U ovom slučaju dobar ikonopisac jeste originalan, jer voli i slika „Original“ Boga u telu Isusa Hrista. On postiže najveći stepen slobode kroz „monaško“ odricanje svojevoljnosti, nalazi svoju neponovivost u ličnom izboru tema i izraza iz Svetog Predanja.
Časni Krst koji nosi pravoslavni ikonograf je skovan iz dve oprečne zapovesti:
1. Ne smeš biti lenji kopista! i
2. Ne smeš izmišljati nepostojeće utvare!
Mati Makarija i sestra Antonina su posvećene u tajne Lepote Neuvenive i zato činodejstvuju Bogu zajedno sa Svetim Lukom, apostolom i prvim ikonopiscem od pamtiveka do danas. Njihova sveta preokupacija je vizantijski živopis četrnaestog veka u kome se one znalački i vrlo spretno kreću ostavljajući za sobom dela koja su već ušla u anale savremenog srpskog živopisa (kao Beli Hristos iz velike narodne trpezarije manastira Žiče, ponovljen u sabornom sentandrejskom hramu, ili Sveti Simeon Nemanja iz paraklisa Sabora srpskih svetitelja Pećke Patrijaršije), a kojima će se generacije napajati kao na istočniku srpskog Pravoslavlja. IKONU MOŽE RAZUMETI SAMO ONAJ KO SE DUHOVNO I TEOLOŠKI UKORENIO.

Izvori:
– Ep. Danilo Krstić, „U POČETKU BEŠE SMISAO“, ur. dr Milorad Sredojević, „Hrišćanska misao“, Beograd–Valjevo–Srbinje, 1996;
– Monahinja Makarija – dr Milica Obradović, igumanija man. Sokolica, „SVETLONOSAC VLADIKA DANILO KRSTIĆ“, Beograd, 2016.

NAUKA I KULTURA, sreda, 08. maj 2024.