Vladarka poezije srpske Desanka Maksimović – 28 godina od smrti

Piše: Milica Kralj

Najznačajnija srpska pesnikinja Desanka, koja pesmom i životom  pripada svima nama, smatrala je da je pesnik  najpotpunije ljudsko biće koje živi mnogosturkim životom. U slavu prvoizvorne opčinjavajuće dobrote i blagotvorne samilosti, bezdetna, zatražila je pomilovanje za sve nedostojne:

Tražim pomilovanje, dragi care, / za one koje se od mladosti rane / privolele carstvu poezije, / koje trepere vazdan kao breze, / i mesečinom se zanose kao barka, / za Jefimije, / za svete Tereze, / za svaku Safo / i Jovanku od Arka, / za sve zanete i nedovršene, / i za mene. ( Za nerotkinje)

Druga jedna pesnikinja, srodnica- naslednica po vezanosti za rodno tle i po dubini i sverazumevanju usudnog bola- Darinka Jevrić poslala je povodom jednog od Desankinih rođendana, Pozdrav narodnoj pesnikinji:

„ Vlastelinstvu Vaše poezije pozdrav! Biljezima epohe s tananom dušom žene i mudrošću maga. Svojim životom učili ste nas dostojanstvu življenja a biljur- stihovima i porukama dostojanstvu riječi. Imenujuć tajnu i otadžbinu, život i smrt, prirodu – koja Vas je carski darivala. I onda kad ste osjećali miris zemlje i kada vas je sjenčila misao o smrti, i kad Vam se činilo da nemate više vremena, i onda kad ste tražili pomilovanje za sve nas. Učili ste nas praštanju i dobroti.

Sva pismena za taj dan. Kao blagovijesti. Za pokoljenja testament od staroga srebra i nove nježnosti, od humusa i plaveti, od duševnosti.

Praznik je Vaš praznik ove kulture. Pozdravljaju Vas djeca i starci, pjesnici i nadničari, seljaci i zanesenjaci kosmetski.

Pozdrav patrijarhu poezije, ovovekoj vidarki i mudrici, iscjeliteljskoj Trojeručici poezije srpske i naroda.“

Svoja pisma Darinki, koja je u Prištini stanovala u ulici maršala Tita, trudeći se da ne pomene njegovo ime, slala bi na adresu Darinka Jevrić, Glavna ulica, Priština…

Milovan Đilas o Desanki

U rukopisu Vlast i pobuna Milovan Đilas, ovako opisuje Desanku:

„To je ličnost čudnih, nedokučivih raspona: u sebi je našla smeštaja za najraznovrsnije, najkontroverznije ličnosti: za svakojake otpadnike – za njih napose, za ljude iz vlasti i za onu neizbrojnu množinu neutralaca i konformista. (…) Ostajala je ona takva, verna nekom svom unutrašnjem načelu i u politici: sa Zogovićem, prognanim u četiri zida s doušnikom, nije prekidala odnose, mene je posetila uskoro po mom padu s vlasti, a nije prestajala da se druži s ruskim piscima i da voli Rusiju i u vreme žestokih sporova naše i sovjetske vlade.“

–  Šta je Desanka u državi?“ – pitao je na nekom književnom skupu posvećenoj najvećoj srpskoj pesnikinji neki seljak.

– Pesnik i akademik- odgovorili su mu. Seljak beše neobično radostan i ponosan „ što je ona takvu slavu dočekala. „

„ Desanka je najveći pesnik ljubavi. Ona je jugoslovenski kandidat za Nobelovu nagradu. Ako je ne dobije, to će samo značiti da u Švedskoj više nema ljubavi – rekao je Jon Miloš, prevodilac njenih pesama na švedski.

– Srbi svoje najveće i najvoljenije pesnike oslovljavaju samo imenom – rekao je Volfgang Ešer, prevodilac njenih pesama na nemački.

Đeo Bogza, rumunski pesnik, napisao je ove stihove: Zašto rastu tako visoko / jablanovi u Srbiji? / Da bi se duboko, najdublje / Desanki poklonili. „

Pjotr Vengin : „ Mi smo vas zavoleli kao srpsku pesnikinju, kao rusku pesnikinju, kao poljsku, kao čehoslovačku, kao bugarsku pesnikinju i mi ne možemo da zamislimo život bez vas.“

O njenoj poeziji pisali su Milan Kašanin, Antun Barac, Meša Selimović, Zoran Gavrilović, Dragan M. Jeremić, Nikola Milošević, Stevan Raičković…1

Rečeno je da bi stihove Desanke Maksimović valjalo  jednom uklesati na nekom vidnom mestu kako bi njihova opora mudrost makar samo na jedan tren doprla čak i do nekog slučajnog prolaznika koji tek samo mutno i neodređeno sluti ono o čemu pesnikinja peva.

Desanka Maksimović je pravi rođeni pesnik, topal, neizveštačen, živ, sa izrazitim osobinama ženske duše. U nje ima zanosa, mekote, bezazlenih oduševljenja, čiste radosti i ushita, nečeg što liči na jasnost, bistrinu i žubor potoka, na čistotu mladog snega, svežinu rosne trave. Ona je najdarovitija pesnikinja što smo je imali u našoj književnosti.

Pesme Desanke Maksimović su najbolje što je našem jeziku dala žena, a idu bez sumnje u najvrednije, što se poslednjih godina u nas stvorilo. To su pesme ustreptale mladosti s njezinim bujnim zanosima i nejasnim čežnjama; drhtaji nejasnih slutnji, radost užitka u mladosti, i bol prolaženja. Osećaj prolaznosti, nemogućnost da se obuhvati sve ono golemo i neizrecivo, što bi čovek u valu zanosa hteo odjednom, u isti mah da iscrpe i privuče k sebi. U osećaju mladosti ima uvek nešto bolno – i taj bol mladosti izbija iz njenih pesama kao neki mukli lajtmotiv.

„ Ona je od samog početka ušla u književnost kao pravi, veliki pesnik, i uvek je pevala ljubav i sebe u toj ljubavi. A ljubav je veoma bogata. Moja generacija je ponosna što je kao car, imala svoga pesnika. A i naš dragi pesnik je sigurno srećan što je, kao car, imao svoje verne pesničke podanike. A stihove „ Krvave bajke“, koje smatram nacionalnim monumentom, video sam urezane u kamenu u auli kragujevačke gimnazije. Ubeđen sam da će isto tako kameno biti urezani u srcu naroda do u daleku budućnost „ –pisao je Stevan Raičković.

U veku pesničkih avantura i vrtoglavih pesničkih komunikacija srpske poezije sa evropskom, njena stišana lirska struja, poput onog njenog potoka, milela je svojim životom, sledeći, kao pod zakletvom, isključivo lirski zadatak, koji se u potpunosti poklapao sa njenom prirodom. Za razliku od mnogih, koji su zajedno sa njom posle prvog svetskog rata krenuli sa nove pesničke crte u neizvesni, brisani prostor poezije, ona je sa muškom odlučnošću koja se smogla u toj ženskoj ruci, odgurnula ponuđeni skalper za pesničko eksperimentisanje i na sopstveni način se nadovezala na svoje starije pesničke srodnike.

Retko je u našoj književnosti da jedno stvaralaštvo traje toliko dugo, i to da traje tako što se neprestano iskazuje kao istovetnosti i ako različitost u isti mah. Odavno je utvrđeno i rečeno da je Desanka Maksimović pesnik ljubavi i života, prirode i rodoljublja, predstavnik autentičen liričnosti, (… ) rasprostrla je tako naša pesnikinja ljubav nad svetom umiranja i nespokojstva; rasprostirući ga u značenje njenog pesništva utkao se nemir bez kojeg, uostalom i nema pravog stvaralačkog čina. U svom krugu, i u svojoj samoći, lirika Desanke Maksimović je jedna od velikih lepota i radosti naše književnosti.

Podsećam da je Desankine prve pesme pročitao i objavio Velimir Živjinović Masuka, koji kaže da ga je „pri prvom susretu najviše iznenadilo što Desankini stihovi nisu imali ni stranih ni uticaja naših romantičara…njen stih je imao potpunu novu dotad nigde neupotrebljavanu kadencu; stih muzikalan, pun unutrašnje metričke zakoniosti, a bez strogog metričkog ritma; sa nečim lelujavim u svojoj metričkoj poremećenosti…“

Ivan V. Lalić 1970.godine piše da je Desankina melodija sestra govorne melodije. I da je ona unela čitavo obilje aliteracija i rima, ali sve su te novine“skoro uvek nekako prirodno na svom mestu.“.

Objavljene knjige

Knjige pesama: Pesme(1924),Vrt detinjstva(1927) Zeleni vitez(1930)Gozba na livadi(1932), Nove pesme(1936),Oslobođenje Cvete Andrić(1945),  Pesnik i zavičaj(1946),Otadžbina u prvomajskoj povorci(1949), Otadžbino, tu sam( 1951), Borci za zdravlje(1951), Miris zemlje(izbor, 1955, 58,62,64,67), Izabrane pesme(1958, 1962,1964,1966,1969,1971); Zarobljenik snova(1959), Govori tiho(izbor1962),Sunčevi podanici(1962), Pesme(izbor, 1963, 65, 66, 71, 76), Pesme(izbor, 1963, 65,66  Tražim pomilovae(1964,1965,1966),Izabrane pesme(1950), Izbor stihva(1967) Nemam više vremena(1973), Pesme iz Norveške(1967).  Letopis Perunovih potomaka(1976), Ničija zemlja(1979;) Međaši sećanja,  Slovo o ljubavi, Sajam reči, Miholjsko leto,Pamtiću sve, Zvezdana svetkovina, Pesme o pticama, Sabrana dela(1969), Sabrane pesme(1980).

Proza: Jovanka Orelanka(studija, 1929), Ludilo srca(propovetke, 1931), Kako oni žive(1935), Strašna igra(1954), Buntovan razred(1960, roman), Ne zaboraviti(roman, 1969), Pradevojčica(roman, 1970), Praznici(putopisi, 1978), Snimci iz Švajcarske(putopisi, 1978).

Knjige za decu: Srce lutke spavaljke(1933), Raspevane priče(1938), Puakova ljuljaška(1943), Šarena torbica(1943), Buba-mara(1946), Vetrova uspavanka(1953), Zlatni leptir(1954), Prolećni sastanak(1954), Ko je veći(1956), Čobanin pčela(1956), Bajka o kratkovečnoj(1957), Ako je verovati mojoj baki(1959), Šumska ljuljaška(1959), Mala sam bila(1960), Moji prijatlji(1960), Medvedova ženidba(1961), Čudo u polju81961), Pisma iz šume (1961), Patuljkova tajna(1963), Ptice na česmi(1963), Bela vrana (1964), Neću ovim vozom(1965), Ose mađioničari( 1965), Bajka o dobroj vili i zlom vilenjaku(1965), Izvolite na izložbu(1966), Đačko srce(1966), Bajka o labudu(1967), Hoću da se radujem(1967), Car igračaka(1968), Zlatokrili leptir(1972), Bajke za decu (1977), Dete u torbi(1977), Bajke(1978), Patuljak Kuruzović(1979).

Antologija: Petnaest sovjetskih pesnikinja(1963).

Tražim pomilovanje

Ime Desanke Maksimović bi svakako ostalo kao ime najveće srpske pesnikinje, ali ne i kao ime jednog od najvećih srpskih pesnika da nije napisala zbirku Tražim pomilovanje(1965). Ova zbirka je u stvari i psihološki i etički traktat pisan uzvišenom pesničkom retorikom, kojom se i parafrazira i negira slovo zakona. Tražim pomilovanje je lirski dijalog s nacionalnom istorijom. Glavni motiv:humanistička ideja praštanja. Lirski sibjekt vodi dijalog sa zakonikom cara Dušana, najuspešnijim srpskim vladarom. Pesnikinja je uvek na strani naroda  i moralno i emotivno.

Zbirka Nemam više vremena(1974) zrela,ispovedna refleksivna lirika, suočaanje sa neumitnošću prolaznosti, pomirenje bez ushićenja i panike, setno registrovanje i sumiranje dostojansvenog i iskusnog čoveka koga više ne sputavaju sitnice.

Desanka je s pogačom i solju, i seoskom dečicom oko sebe, na brankovinskoj kapiji od rasušenih hrastovih pritki, dočekivala najmilije goste, dotle joj nepoznate, a toliko prisne, pesnike sa svih kontinenata.

Mladi nemački pesnik Mincberger nakon prisutvovanja oratorijumu u kragujevačkim Šumaricama, i čitanja Desankine Krvave bajke, iz pijeteta prema hiljadama nedužnih žrtava fašističkog pogroma, odbio je da uzme ijedan zalogaj na zajedničkom obedu pesnika.

Desanka je dobila sve nagrade koje pesnici dodeljuju i sve nagrade koje otadžbina dodeljuje.

Povodom dodeljivanja Njegoševe nagrade (1984) rekla je:

„ Meni je zbilja kao i Njegošu, milo što mi pesme narod voli i razume. Meni ne bi bilo dovoljno da sam bliska samo jednoj grupi ljudi. Ja bih volela da oko mojih pesama lebdi oreol moje otadžbine. Pravo je da pesnik vrati svome narodu bar deo onoga što mu duguje.“

Bila je i prvi dobitnik Zlatnog prstena: „ Zlatni prsten koji dajete pesnicima kao odlikovanje – opipljiva je poetska metafora – venčavate pesnika sa poezijom. Dajući ga meni potvrđujete da sam zarobljenik reči, zarobljenik snova.“

U pohvali stihovima : Zemlja jesmo, / ostalo sve su prividi… Nikola Milošević ističe razliku između njihovog dejstva i takvog filozofskog iskaza kao što je , na primer, „ svi ljudi su smrtni“. Milošević tu razliku naziva razlikom u „ intenzitetu značenja“ i pokazuje kakao je bitnost doživljaja prolaznosti ovde komunicira nekolikim izražajnim sredstvima: izdvajanjem tvrdnje „ zemlja jesmo“ u zaseban stih, njegovim kontrastiranjem sa rečju „ prividi“ u narednom stihu, pa i rasporedom reči u stihu ostalo su prividi.

Biografija

Rođena je 16. maja 1898. u Rabrovici kod Valjeva. Njen otac Mihailo, učitelj dobio je premeštaj odmah po njenom rođenju i porodica se preselila u Brankovinu, gde je Desanka i provela detinjstvo. Gimnaziju je završila u Valjevu. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost , opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radila je u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade godinu dana je provela na usavršavanju u Parizu. Oko godinu dana radila je i u učiteljskoj školi u Dubrovniku, a zatim u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Avgusta 1933. godine udala se za Rusa Sergeja Slastikova. U braku nisu imali dece.

Napisala je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i mlade, a bavila se i prevođenjem poezije sa ruskog, slovenačkog, francuskog i bugarskog jezika.

Njeni prijatelji su bili Crnjanski, Andrić, Isidora Sekulić, Branko Ćopić,  Gustav Krklec, Mira Alečković.

Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Umrla je 11. februara 1993. godine. Još za života podignut joj je spomenik u Valjevu, rad vajara Aleksandra Zarina, licem okrenut prema spomeniku vojvode  Živojina Mišića. Spomenik u Beogradu otkriven je 23. avgusta 2007. u Tašmajdanskom parku.

Najznačajnija žena našeg doba i srpske kulture

Desanka Maksimović – najznačajnija žena našeg doba i srpske kulture, imala je onu najređu sreću pesnika: na ljubav joj je uzvraćeno ljubavlju. U svetskoj kulturi ne postoji veći pesnik sa dužim i plodnijim životom. Svuda gde je koraknula bila je primana s najvišim počastima i toplinom i ljubavlju koje pripadaju samo izuzetnim ličnostima. Na svečan način osetila je čar oduševljenja i gostoprimstva; u tuđem bolu osetila je svoj bol, u tuđoj radosti videla je svoju, u oku svom imala je zajedničku suzu i istinu.

Izabranica između svih Srpkinja, a istovremeno i najjednostavnija među njima, bila je nekrunisana vladarica srpskog jezika u onom njegovom najosetljivijem sloju koji se zove poezija, štaviše – u onoj najspiritualnijoj dubini tog sloja nazvanoj lirika.

Uz vrhunce srpskog pesništva kakvi su Njegoš, lakosani Branko, Zmaj, Đura, Ilić, Dučić, Dis, Nastasijević, Crnjanski, raste i narasta i u naše dane, pod našim pogledom, još jedan vrh, vrh nežnosti srpske pesme i reči, vrh koji se zove Desanka Maksimović.

(Iz knjige Arahnina nit, Unireks- Unireks grup, Podgorica- Beograd, 2018)

Ptočitajte JOŠ:

Besjeda Mitropolita Amfilohija na praznik Sveta Tri jerarha