Вјерски фанатизам: Четири жене из Црне Горе ратују за Исламску државу
1 min read
Када се прије више од двије године прочуло да је са Подгоричанином Мирзом Хаклајем, на територију такозване Исламске државе стигла и његова супруга Алмина Курпејовић, јавност је била запрепашћена.
Но, прави шок је тек услиједио. Са Алмином и Мирзом, како се нешто касније испоставило, у пакао сиријског ИСИЛ- ратишта биле су и њихове двије кћеркице. Малољетне дјевојчице су и данас са мајком и живе у складу са строгим џихадистичким правилима.
У међувремену, Хаклај је погинуо, али та чињеница није обесхрабрила његову супругу, па је према свједочењима једног од тутинских повратника и сама постала истакнута ИСИЛ- ратница.
Побједин извор наводи да је једно вријеме била у самом командном врху одреда такозване милиције за морал жена и била веома сурова према муслиманкама које би се у било ком погледу огријешиле о шеријатска правила.
У складу са њима васпитава и своје дјевојчице, које уз то пролазе и друге врсте обуке у одвојеним дјечјим камповима на територијама под контролом ИСИЛ- формација.
Прије нешто мање од пола године у једном од веома ријетких оглашавања посредством друштвених мрежа или још рјеђих порука посредством „маочких веза“, одбила је сваку могућност повратка или барем ослобађање дјевојчица. Свој и пут своје породице означила је Алаховим даром, а свако одступање казнила би без гриже савјести, па макар се радило и о сопственој малољетној ђеци.
Вјерски фанатизам „освојио“ је још (најмање) три држављанке Црне Горе, потврђено је Побједи из два незванична, али до сада више пута потврђивана као потпуно поуздана, извора.
Ријеч је о Керима Емини, Алмедини Рековић и Адели Реџепагић, младим женама које су на ИСИЛ- ратишта стизале преко Турске, инспирисане углавном радикализмом својих мужева или љубавника.
По енергичности, суровости и оданости џихадистичком концепту наводне одбране ислама и бруталног кажњавања невјерника, не заостају за супругом покојног Хаклаја.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Асасини (из арапске речи хашишијин – предани хашишу) је израз за убицу-атентатора који су Европом проширили Марко Поло и летописци крсташких ратова. Првенствено означује милитантну секту, измаелите низаритске гране, који су били укопани у својим орловским гнездима у Сирији а нарочито у неосвојивим тврдинама у близини Каспијског мора у Персији. Најпознатија је тврђава Аламут.
Познати аламутски асасини су били врло опасне убице, који су претили сунитскима вођама јер су били претња шиитима. Пре извршење убиства узели би коцку хашиша и тако омамљени лакше спровели атентат на важне особе.
Аламут (персијски: دژ الموت) је била најзначајнија тврђава милитантних шиитских Измаелита. Останци Аламута се налазе јужно од каспијског мора у провинцији Рудбар (100 километара од Техерана) у Ирану. Град је било замало немогуће заузети јер је имао одличан положај и врло тежак приступ. Тако је у њему нашао упориште Хасан ел Саба, вођа Измаелита, којег су звали „старац са горе“.
Према легенди, Хасан ел Саба је, да би направио утисак на непријатеље, својим војницима (асасинима) наређивао да се баце у препад са врха пећине. То је на сунитске непријатеље направило грозан утисак и понеки пут спасило Аламут опсаде.
Аламут је изграђен око 840. а уништен од Монгола 15. децембра 1256, када је тврђава предана без борбе. Том приликом је уништена једна од највећих библиотека света.
kod nas je ova tema vrlo skrono ili skoro neznatno obradjena ,tako ako se malo zadje u ovaj pokret vidi se tezina danasjeg pokreta IS i svih drugih kopija prije njega,nasi naucnici nijesu dovoljno posveti paznje ovom pokretu,za koji se smatralo da je pobijedjen ,ali se uvjek iznova pojavljivao u raznim formama,naravno sada potpomognut sa Zapada!
Nadam se da se neće vraćati ovamo, tako napucane adrenalinom zbog „Alaha“. Pričaju mi muslimani – komšije da se oni boje od ovakvih i da im više nije prijatno ići u džamiju. Ovi im govore da nisu pravi muslimani, da previše liče na hrišćane i da smo ih mi omekšali.
Treba uhvatit zalet pa ih dobro napuniti noga, tu mislim i na ove hanumice – onako preventivno, i one sa bradama, i kratkim pantalonama, i ove iz ženske policije za moral – kako se svakome oslačalo da je siledžija! Pa neka idu u Saudijsku arabiju i tamo žive kao sekta. Ne mogu da vjerjem, ali izgleda da ima i gori od Turaka.
možete li zamisliti za desetak godina kad ta djeca porastu i kad se vrate u svoju domovinu kako će se lijepo ophoditi prema pravoslavcima
Evo im moja zena, samo nek ode vise od mene 🙂 ne moraju mi je vracati
Zlo nam u dom. A mi stojimo, gledamo, čudimo se. Ima li ko da hapsi ove ljude? Nema DB kad, treba pohapsiti opoziciju, oni su pravi dušmani ove države.
Sirota djeca! Prepuštena na milost i nemilost ludače. Pa što ako ih je rodila? Postoje li institucije socijalne službe koje mogu da prosude kome treba uzimati djecu ako je njihova bezbjednost ugrožena? Jer nije se ova prosto ustala jedan dan i pošla u Siriju. I što sad? Što im sudbina dodijeli?
Ovaj svijet ide sa zla na gore! A mi gledamo….
nijesu o ovome pisali Serbo i ovi tvoji znastvenici,prema tome tvoj intelekt to nije registrova a i nije po priodi i volji Bozjoj za to osposobljen Aco1
Dugosuko , svi oni koji ovo tvrde su budale, kao sto si i ti. Nigdje o ovoj pjesmi ovo nije zapisano. Da je spaljeno sedam cobancadi na planini Mokra, znalo bi se. Tim prije sto je to period kada je bilo stampe. Posebno takav slucaj bi bio zapamcen na podrucju Vasojevica gdje se to spaljivanje desilo. Ali o cemu se radi. O tome da si ti kreten Dugosusko. Destilovani debil koji po citav dan pise gluposti koji sakuplja po internetu. I tu pomoci nema jer si se navukao.
ТРОЈИЦА СРБА КАЖЊЕНИ ЗБОГ НЕУЉУДНОСТИ ПРЕМА ТУРСКОМ ДЕТЕТУ
(Пресуда Београдског суда из 1830. године)
Исте године, 1830, збио се и случај неуљудности према детету Асан-беговом. Мирко, Вилотије и Петар кажњени су са по 25 батина и по 8 сати апса због поменуте неуљудности, а Асан-бег је овим казнама био задовољан.
Асан бег Јаић представио нам је да је он 28 јунија текућа лета са више дружества и харемом у Циганској Ади на теферичу био, којег дана пролазећи лађа Марка Алексића из Шабца за Београд, дете Асан-бегово упита лађаре шта имаду на лађи у бурадима, на које питање Вилотије Пантић, думенyија Марков, одговори детету: К… Ово исто повтори и Марко Алексић, а слуга њиов на лађи Петар Николић даде к тим речима: Баш добро му казасте, и ја сам мислио тако да му одговорим. Призват Марко Алексић, Вилотије Пантић и Петар Николић, по испиту и сами признали су да су тако говорили; за које преступленије су каштиговани – Мирко, Вилотије и Петар са 25 батина и 8 сахати апса, коим судом и Асан бег био је задовољан.
https://www.google.me/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=5&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwjVrZulk8rLAhUGZg8KHXroAqAQFgg0MAQ&url=http%3A%2F%2Fpricalica.blog.rs%2Fblog%2Fpricalica%2Fnepoznata-istorija-srba…%2F2011%2F08%2F18%2Fcija-je-sota&usg=AFQjCNEWiAmVu6reMGzR8F6CdeL5XqxV-A&bvm=bv.117218890,d.bGQ
Samrtni ples Šote Galice
Dijana Dimitrovska | 21. jul 2007. 19:09 | Komentara: 7
Pesmu „Šote, mori, šote“ svi pevaju po svadbama, iako ona veliča ubijanje Srba .Pesma nastala po nazivu Šote Galice, žene šiptarskog odmetnika Azema Bejte, koja je spalila šestoro srpskih čobančića pevajući „šote mašala“
SRODNE VESTI
Vukov pisar dobija muzej
Vukov pisar dobija muzej
Naša gudža bolja od engleskog pola
Naša gudža bolja od engleskog pola
Rušili kuće pod zaštitom države
Po diplomu sa šajkačom i opancima!
Neće cure skeledžiju
PREDRAG Mihailović (25) iz Velikog Mokrog Luga oženio se prošlog meseca. Svadba kao sve velike svadbe u tradicionalnim sredinama: veliki šator u prostranom dvorištu, dvesta zvanica,mahom rođaka sa njegove i Jelenine (23) strane i, naravno, orkestar. Sa Ćoletom, harmonikašem, seo je za sto da pročešljaju repertoar.
Ova pesma može, ova je vesela, ova ne može, ova je tužna, ova nije naša a, ova, ova ne dolazi u obzir.
– Zašto, pa tu najviše vole, na nju igraju kolo, svi poskaču kao ludi kad čuju „Šote, mori šote“!
– To je šiptarska pesma. Rekao mi je drug, koji je čitao na Internetu, da su tu pesmu šiptarski odmetnici u Kraljevini Jugoslaviji pevali kao simbol srbomrštva. Uz nju su klali i ubijali Srbe. Ta se pesma ovde neće pevati.
Predrag je ostao neumoljiv, iako se usprotivio i njegov otac, govoreći da se ne seća da je za tu pesmu ranije vezana neka ujdurma.
Pitali su sve koje su poznavali. Neko je rekao da ne zna da je pesma šiptarska, drugi da nešto ima, ali se ne sećaju, treći su bili sigurni da je muslimanska, četvrti da je sa juga Srbije.Niti su saznali, niti su pesmu pevali. Tek, priča o Šoti ide ovako:
Šota je vlastito ime žene odmetnika Azema Bejta iz dreničkog atara, koji je sa svojim kačacima (odmetnicima) držao pod kontrolom ovaj kraj. Sela Galica, Ljubovac, Poljance, Mikušince i Dubovce, koja će i kasnije ostati leglo terorizma, bila su mesto gde policija Kraljevine, a i sve kasnije, uvek dočekivala iz svih oružja.
Daleko od dohvata države, baš u tom kraju besnela je pobuna šiptarskih odmetnika. Neposredno pred ustanak, 1924. godine, jedna vojno-žandarmerijska jedinica opkolila je Drenicu.
– Policiji i vojsci Kraljevine SHS, pisao je Predrag Simić u istorijskom prikazu pod nazivom „Enveristi“, trebalo je punih šest godina posle osnivanja prve jugoslovenske države da uguše pokret kačaka u Drenici, koji su predvodili Adem Bajta i Šota Galica, i nije slučajno što je baš u ovaj kraj 1944. izbila pobuna balista koju je predvodio Šaban Poluža.
Kada je policija opkolila odmetnike, pukovnik Stojanović, pozvao je Azema Bejtu na predaju, ali su umesto odgovora dobili kuršume. Naređena je paljba. Ceo dan i sve do duboko u noć trajale su borbe. Ujutru, sunčevi zraci otkrili su do temelja razrušeno selo i 125 mrtvih odmetnika. Azema Bejtu nisu pronašli.
Tek mnogo godina kasnije saznalo se da ga je iz obruča srpske policije spasla njegova žena i ratna drugarica Ćerima, zvana Šota Galica. Teško ranjen, na putu je umro, a telo mu je bačeno u jednu jamu kraj sela Prčeva. Svi odmetnici, koji su uspeli da se spasu, zakleli su se tada da njegov grob nikada neće odati.
Odali su ga 1971. kada su, navodno, njegove kosti, sahranjene 1971. godine, a on proglašen za nacionalnog heroja.
Šota Galica nastavila je posao svog muža. Napadala je Srbe gde god je stigla, ubijala, odsecala uši po čemu je i njen muž bio poznat, a onda je jednog dana, kako je ostalo u narodnom pamćenju, uhvatila na planini Mokri, šestoro srpske dece, čobančića, vezala ih i založila vatru.
Dok su deca vrištala umirući u stravičnim mukama, ona je oko vatre igrala samrtnu igru, pevajući iz sveg glasa: „Šote, mori šote, šote mašala, davno želim, šote mori, da te igram ja“.
Decenijama je zvuk ove pesme u koju su utkani krici stradale srpske dece veselo odzvanjao Srbijom. Sada ga je sve manje. Istorija je konačno obelodanila jezivu priču o njenom nastanku.
ZNALO SE
– OSAMDESETIH godina, nijedna svadba nije mogla da prođe bez ove pesme – kaže Lune Milojević, poznati harmonikaš i predsednik Udruženja za zaštitu narodne muzike „Izvor“ – Svirao sam je i ja, iako se i u Titotvo vreme znalo da je šiptarska i da ima jezivu istoriju. Danas, svest mladih ljudi je mnogo snažnija i drugačija, nikakva ideologija je ne sputava, pa je, prirodno, i ovu pesmu izbrisala iz srpskog nasleđa.