Вјечитим миром против вјечитог рата
1 min read
Одавно се народи кроз историју дијеле на оне који су поборници непрестаног рата и оних који су заговорници вјечитог мира. Мисаони ствараоци су те идеје ставили међу корице књига, па се временом родила и филозофија рата и филозофија мира. Још из далеких старих времена остали су као својеврсни свједоци познати слогани: ко није са мном он је противу мене! Мирољубци су брзо реаговали: Ко није противу мене он је самном. Ови други су имали више присташа. Схваћено је то и као настојање да се неминовни рат макар какотако хуманизује. Некима то није одговарало, па су почеле праве славопојке рату међу људима и државама. На пропагандистички начин су величани рат и ратнички народи, који се промовишу у једине и праве историјске народе. О заговорницима филозофије ми ра се мисало као о слабићима -Без мало као о ништавилима! Случајним историјским сапутницима, достојним само презира.
Два свјетска рата су коришћена да се покаже супериорност рата моћних, над „безначајним” заговорницима мира слабих и сиромашних. Мање је познат податак да је након завршетка Другог свјетског р та, на планети земљи вођено нешто више од 200 локалних малих ратова. А још мање се зна да је у тим „малим” ратовима након 1945. године погинуло више него у оба свјетска рата. И разарања су, наравно, била жешћа и већа него до тада.
Ових дана се навршило 15 година од бруталне НАТО агресије на Југославију. И ти подаци потврђују изложену тезу. Мање се зна да су у преко 90 одсто свих ратова послије рата, активно учествовале САД. Оне су биле предводник НАТО разарања Југославије 1999. године. Био је и то пропагандистички рат за мир. А када неко поступи на такав начин, изложен је руглу и презиру. До мира се не долази ратом. И сваки рат, па и „раг за мир” превасходно је рат. А то значи насилно умирање, сулудо разарање, свјесно осиромашење. У основи понижење живота. Сиромашне је лакше увести у жељену бразду. У то смо се увјерили и на локални начин куповином изборне воље бирача, на примјер.
Није довољно посути се пепелом ио глави и тражити опроштај због сврставања на погрешну страну историје. Управо ових дана читамо изјаве некадашњих високих НАТО-функционера. Један од њих бивши шеф контраобавјештајне службе НАТО изјављује да је био пензионисан „по дискреционом праву власти… јер нијесам био по вољи зато што сам упозоравао да се НАТО претвара у агресивну алијансу… Правда и међународно право су убијени бомбардовањем Југославије 1999. године”. Заговорници бруталног бомбардовања и разарања Југославије, након 15 година – данас говоре да је то била историјска грешка са несагледивим последицама. Чак је отворена прича да је напад на Југославију – одложио оно што се данас дешава са Украјином. Историјска грешка је била и стварање вјештачке државе Косово на тлу суверене и међународно признате СР Југославије. Признаће они и друге грешке. Али тиме неће оживјети убијене због тих грешака. А не пада им на памет да надокнаде ратну штету – за признати злочин. Јер они су велики и моћни. Неће ваљда бити на кољенима – пред слабим и малим. Заборављају да није ријеч само о малим и великим, нити о моћним и немоћним, већ да је ријеч о слободи и правди; она припада свима.
Аутор је академик др Зоран Лакић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: