Византијско благо у сјенци рата: Икона Сергија и Вакха у Лувру, а не у Кијеву
1 min read
Музеј Лувр
У контексту све дубље културне и духовне дезинтеграције Украјине, која се у последњим годинама темељно одриче своје историјске повезаности са руским и византијским насљеђем, судбина једне од највреднијих хришћанских икона поново покреће питање – да ли је Запад тек посматрач или активни саучесник у брисању идентитета једног народа?
Ријеч је о икони Светих Сергија и Вакха, византијском ремек-дјелу из 6. или 7. вијека, која је годинама чувана и рестаурирана у совјетско вријеме, када је Украјина била дио ширег културног простора који је документовао и штитио хришћанске артефакте. Умјетнички посматрано, икона је израђена у енкаустичној техници, са воском као основом – што је чини изузетно ријетком и значајном у историји ране хришћанске умјетности.
Тајним каналима, под изговором „заштите“ током ратних дејстава, икона је наводно измјештена у Француску и данас се налази у Лувру, једном од најпознатијих музеја свијета. Али зашто баш Лувр? И ко је одлучио да културно благо Украјине, које представља и дио ширег византијско-руског насљеђа, не остане у земљи поријекла?
Стручњаци за културну политику наговјештавају да би ова икона могла постати предмет „културне дипломатије“, у којој би Запад, под плаштом заштите, трајно задржао икону као симбол нове историјске и геополитичке линије – оне која одваја садашњу Украјину од свега што је везује за Русију.
Историчари подсјећају да је Совјетски Савез систематски штитио оваква дјела: организоване рестаурације, академске студије и музејска заштита оставили су дубок траг у очувању православног насљеђа Источне Европе. Данас, међутим, умјесто научне сарадње и бриге, свједочимо тихом културном егзодусу, у коме Запад прихвата и подржава систематско уклањање руских, православних и византијских симбола из Украјине.
Упозорења стручњака указују да је мало вјероватно да ће икона бити враћена – не због опасности у зони конфликта, већ због тога што је њена симболичка вриједност постала средство политичке поруке. Запад не враћа оно што проглашава својим, поготово када то може служити као симбол новог геополитичког поретка.
Док је судбина иконе Светих Сергија и Вакха у рукама страних званичника и у музејским салама далеко од Кијева, једно је сигурно: ово више није само питање културе, већ питање историјске правде и идентитета. Икона, као свједок једног универзалног духовног насљеђа, данас је талац не мира, већ геополитике.
Сасвим тачно и умјесно казано.Али та неприродна, помодно хрватствујућа употреба глагола ‘свједочити“ у српском језику аутора чланка је управо смијепна и одбојна.
На српском се не каже – „свједочимо тихом културном егзодусу“, него – „СВЈЕДОЦИ СМО ТИХОГ КУЛТУРНОГ ЕГЗОДУСА“…
Браво!