На Ђурђевдан, дан Светог великомученика и побједоносца Георгија, једног од најпоштованијих светитеља широм православне васељене и хришћанства уопште, који је крсна слава светородне лозе Петровић-Његош и славски дан у многим српским домовима, одржана је вишесатна церемонија крунисања Чарлса III за Краља Велике Британије.
Церемонија крунисања одржана је у Вестминстерској опатији у којој се тај духовни и државни чин одржава пуних девет вијекова, по црквеном обреду, уз богослужење које након самог чина крунисања врхуни у причешћивању новог Краља, примањем свете тајне крви и тијела Христовог. Дио атмосфере са те раскошне црквене церемоније – у чији богати репертоар спадају богослужбене пјесме хорова и солиста, мелодија и инструмената, полифонија боја блиставих одора и одежди, и прије свега полифонија људских ликова – могли смо да донекле осјетимо и доживимо и ми овдје, у Црној Гори, колико је то било могуће у директном телевизијском преносу.
Тешко се отети утиску да је све што смо могли да видимо посредством телевизијске слике било импресивно, отмено, упечатљиво, али и некако блиско. Обред крунисања одвијао се по западном, англиканском црквеном богослужењу, али пажљивијем погледу није могао да промакне по који православни мотив, попут Христове иконе осликане у православном византијском стилу, као што слух није могао пречути дивно византијско духовно појање.
Церемонија крунисања Краља готово да је опризоравала дјело чувеног византолога Шарла Дила који је у својим Византијским сликама описивао раскош чина крунисања византијског „василевса“ (цара) од стране патријарха у Константинопољу.
Византијске слике смјењивале су се јуче током крунисања Краља Чарлса III по црквеном обреду из средњег вијека – у 21. вијеку. Док трају молитве и богослужбене пјесме, видимо дјечаке који држе плашт новом краљу, видимо свештеника који му уручује Библију, позивајући га да се држи Јеванђеља, да јавно исповиједи своју хришћанску вјеру и потом да се помоли Богу.
На питање, „шта је Европа?“, Емануел Левинас, један од најзначајнијих европских мислилаца из друге половине 20. вијека, кратко је одговорио: „То су Библија и Грци“. На та два стуба некадашње европске културе почивала је церемонија крунисања новог британског Краља коју смо јуче могли да пратимо у директном преносу, знајући да земља која се држи традиције, чак и у елементу церемоније, не може бити чланица Европске уније. Тешко је замислити данас да би једна, чак и само номинално хришћанска земља, могла бити дио „Неидентификованог политичког објекта“, како је Европску унију назвао, нико други до Жак Делор, њен поборник и некадашњи челник. Нови британски премијер Риши Сунак јуче је читао посланицу апостола Павла пред новим британским краљем. Случајно или не, крунисање Чарлса III одиграло се на Ђурђевдан, који је и имендан његовом православном прадједи, грчком краљу Јоргосу I (дакле Ђорђију).
Смјењивале су се још неке „византијске слике“ из Вестминстерске опатије, у којој се, узгред, налази и гробно мјесто Исака Њутна, са латинским епитафом: Hic depositum est, quod mortale fuit Isaaci Newtoni („Овдје почива оно што је смртно од Исака Њутна“).
У једном тренутку, док изговара духовну биографију слављеника, чујемо како надбискуп кентерберијски говори о духу заједнице који треба да покреће дјеловање и цијели живот новог Краља. Надбискупове ријечи толико упадљиво пркосе програмском слогану неолиберализма који је седамдесетих година прошлог вијека формулисала Маргарет Тачер, alias Гвоздена лејди, прокламујући да „не постоји нешто тако као заједница“, већ само појединци са њиховим интересима. Као што је Молоху неолиберализма, који ових дана прождире нашу децу, и воајерској жељи за транспарентношћу похотних људских очију и објектива телевизијских медија јуче пркосио црквени чин миропомазања Краља Чарлса III који се одвијао заклоњен од очију јавности, иза балдахина, у интими сходној дубини и недодирљивости свештенослужитељског чина и свете тајне. Велике културе су почивале на поштовању интегритета онога што је скривено, тајно, загонетно и чудесно, а њихова мудрост на учењу људи како да живе са оним тајним и неприступним, а да то не вријеђа боголиком људском бићу прирођену тежњу за сазнањем свијета.
Сам јелеј којим је нови Краљ миропомазан направили су православни монаси из Јерусалима. Миропомазан је помоћу посебних црквених утвари, између осталог и једне која је слична кашици за причешће због које смо ми православци били предмет вишегодишњег медијског злостављања у „сексуалној Црној Гори“ (заправо, „секуларној“, али се тако отело једном [не]приликом оцвалој „примадони“ из „белведрске“ какофоније).
Чин крунисања краља Чарлса III био је раван свештеничком заређењу, како и доликује ономе ко треба да служи Богу и свом народу. Слике из Вестминстерске опатије буде сјећање на Европу прије одрицања Европљана од властитог насљеђа и коријена о које се повремено саплиће њено вјероломно потомство. Слика не би била потпуна да међу званицама није било и Јудиних потомака.
1 thoughts on “Византијске слике из Вестминстерске опатије”
Прво, господине аутору текста, оно што зову причешћем код неправославних није примање свете тајне тјела и крви Христове. Осим тога сами протестанти, па тиме и англиканци, у свом учењу према причешћу се и не односе као према примању свете тајне тјела и крви Христове већ као према некој успомени на некадашња догађања. Дакле зашто би Бог вршио освећење претварањем принешених дарова у само тијело и саму крв Господа нашег Исуса Христа некоме ко не само да није спреман да прими то освећење већ и сам каже да се неће односити према томе што ће примити као према светој тајни самог часног тијела и саме часне крви Господа нашег Исуса Христа?
Друго, у вашем тексту нема разликовања имитације по спољашњости, по форми, обреда проглашења власти члана породице Винсдор, у овом случају Чарлса, власти која је од ђавола, с једне стране, од помазања Византијских, православних царева, који су власт која је од Бога, с друге стране. Та имитација форме нема моћ да премости суштинску разлику између поменуте двије власти. Тако је ово ваше поређење неумјесно. У прилог овоме што сам рекао говори чињеница да је у једном од званичних докумената УН-а евидентирано да је истрага поведена поводом нестанка већег броја дјеце довела до откривања да је једно од мјеста на којем су та дјеца завршавала уже окружење породице Винсдор, наравно под њеном контролом, гдје су она убијана у жртвоприношењима током окултних ритуала. Ако се добро сјећам и портал ИН4С је, прије више година, објавио један текст који се бавио овом темом. Разлог више да се не врше поменута неумјесно поређења је тај што је обиљежавање крунисања члана породице Винсдор један од разлога ( којих, разлога, што се тиче окултних вјеровања је било три ) због којих су ових дана од секти, техникама контроле ума, обрађене младе индивидуе извршиле масовна убиства у Београду и Младеновцу.
Ово што је изнешено су, у најкраћем, разлози због којих је јасно да нема мјеста поређењу Винсдора са Византијским династијама.
Прво, господине аутору текста, оно што зову причешћем код неправославних није примање свете тајне тјела и крви Христове. Осим тога сами протестанти, па тиме и англиканци, у свом учењу према причешћу се и не односе као према примању свете тајне тјела и крви Христове већ као према некој успомени на некадашња догађања. Дакле зашто би Бог вршио освећење претварањем принешених дарова у само тијело и саму крв Господа нашег Исуса Христа некоме ко не само да није спреман да прими то освећење већ и сам каже да се неће односити према томе што ће примити као према светој тајни самог часног тијела и саме часне крви Господа нашег Исуса Христа?
Друго, у вашем тексту нема разликовања имитације по спољашњости, по форми, обреда проглашења власти члана породице Винсдор, у овом случају Чарлса, власти која је од ђавола, с једне стране, од помазања Византијских, православних царева, који су власт која је од Бога, с друге стране. Та имитација форме нема моћ да премости суштинску разлику између поменуте двије власти. Тако је ово ваше поређење неумјесно. У прилог овоме што сам рекао говори чињеница да је у једном од званичних докумената УН-а евидентирано да је истрага поведена поводом нестанка већег броја дјеце довела до откривања да је једно од мјеста на којем су та дјеца завршавала уже окружење породице Винсдор, наравно под њеном контролом, гдје су она убијана у жртвоприношењима током окултних ритуала. Ако се добро сјећам и портал ИН4С је, прије више година, објавио један текст који се бавио овом темом. Разлог више да се не врше поменута неумјесно поређења је тај што је обиљежавање крунисања члана породице Винсдор један од разлога ( којих, разлога, што се тиче окултних вјеровања је било три ) због којих су ових дана од секти, техникама контроле ума, обрађене младе индивидуе извршиле масовна убиства у Београду и Младеновцу.
Ово што је изнешено су, у најкраћем, разлози због којих је јасно да нема мјеста поређењу Винсдора са Византијским династијама.