Више нас је коштала „врлина“ увезена са Запада него сав гријех Истока
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: Дарко Ристов Ђого
Видјех ових дана, на маргинама расправа о Русима и Русији, како се, ваљда у склопу свјесне или несвјесне рационализације сопствених надања, пројекција, снова, говори о декаденцији руског друштва.
Наравно: савршена друштва не постоје, па ни руско није такво. Његови идеали су, управо као и идеали српског друштва, свјетлости удаљених свјетлионика у тминама живота и историје. Идеал Свете Руси(је) – и у историји, и у садашњости – јесте метафизичко и етичко смјештање оног најбољег у нама, наших тежњи које нису сасвим смјестиве у неко вријеме и простор, али без којих би све што јесмо – било бесмислено. Сјетимо се, уосталом, да и за нашу косовску завјетну смислотворећу трагедију важи и да су јој претходиле дезинтегришуће зађевице племства (и Руси имају исто казивање, везано за татарски јарам као и израз кнежевске „усобице“) изражене у Његошевом „великаши, проклете им душе“, али је истовремено „све је добро и честитио било/и миломе Богу приступачно“. Јер: изнад блатњаве стварности, као њено мјерило и оријентир, стоји идеал.
У том смислу: идеали не чине сами по себи стварност, али ни стварност, друштвена или политичка, која никад није у стању да изнесе идеале, не одриче њихови дејственост, уколико вектори нису сасвим изгубљени. Зато је трагично то што и Русија и Србија и даље живе инерцијама идентитетских и идејних лутања ХХ вијека, али то не значи да су и идеални ранијих вијекова данас сасвим недејствени.
Међутим, оно што посебно илуструје инфантилност приче о Русији у којој се „породица распала“ а људи „трауматизовани материјалисти“ који се само одају пијанству и блуду јесте – парадоксално – историјско трајање „такве“ Русије! Дакле: не, господо, Русија није од јуче препуна и разних подлаца, није од јуче дом људи који у степи траже нешто што не могу наћи, најдубљих и најдивнијих, најгрешнијих и најјаднијих људи. Као да се нешто ново рекло о Русији и као да то сами Руси нису рекли о себи!
Прочиташ средњовјековне „повијести“: монаси се жале на пагане који су се крстили, али нису још примили хришћански етос. Погледаш житија светих људи – колико само гријеха и чемера, поред светости и свјетлости! Дисфункционална породица! Нисте читали Достојевског – дисфункционални браћа Карамазови, нисте читали Шолохова – ко ли је тамо „функционалан“? Нисте читали Пастернака – онај др Живаго, и Русија-Лара, дисфункционални и витални, истовремено. Чемер руског човјека – а „Москва – Петушки“? Јесте ли гледали „Брата“?
Да ли је функционалан „Лавр“ Водоласкинов? Не. Као ни његов предложак – св. Ксенија. Љубав је дисфункционална у трагичном свијету, не само гријех и заблуда, уосталом.
