Вилина влас

Пише: Небојша Јеврић

Василије Гороломић је крупан леп момак са Романије.

„Романијо, горо од јунака, да ли памтиш Старину Новака“, кад би запјевао планине су му одговарале.

„Низашта није сем за свадбе“, говорио је његов ђед.

Дају му да коси он на камен поломи најбољу косу из Мркоњић града.

Оде да чува козе, коза му се са јаретом обурда низа стијење.

Само би са чобаницама да мирита.

„Овај је за школе“

Изабрао је оно чему се нико није надао нити никад нико његов био: да учи за келнера.

Господских манира и мало напуклог мужевног гласа мо9гао је да бира где ће радит.

Али није хтео да остане у Сарајеву. Давиле су га магтле и смог.

Запослио се у Бањи крај Вишеграда. Хотелу“Вилина влас“. Чувена је то бања за нероткиње.

Кад сам га упознао у хотелу је било два три рањеника он, ја и нико више.

Рат. Гостију нема.

Са Василијем се могло само о женама причати. Изнио је једне ноћи кутију писама и фотографија деце. Писале су му из ципцијеле Босне жене којим је помогао да затрудне.

„Овој је Алмин. Дала му име Васил.Он највише на мене личи. Ево га са шеснаест година. Колико ја.“

Пили смо за његово здравље и толковали док је свануло читајући писма дубоке захвалности. Ниједна се развела није.

Алмина мајка је била најбоља ткаља у селу. Ћерку обучила. Алму лепотицу удали су рано. Прошле су две године а она никако самдруга да остане.

Муж столар, чувен мајстор несрећан.

„Да ми направиш велики разбој. Хоћу да изаткам ћилим за џамију“

Ткала је читаву зиму. Биљке које су се претварале у птице, у људска лица, а они опет у цветове. Ишла да фарба вуну чак у Срајево.

А ћилим никад да буде готов. Од амиџинице је чула за бању за нероткиње.

Осман је пустио да оде. Дао јој паре да скроји стамболи димије у које иде седам метара платна.

И оде у бању. Ту је срела Василија. Није се много двоумила.

Вратила се после петнаест дана кући и завршила ћилим. Вилине власи у њега уплитала. И љубав краткотрајну.

Како је даривала ћилим џамији, ћилим о којем је читава Фоча причала, и хоџа запис учинио, остаде трудна. Изађе и хоџа на глас.

У празном хотелу док му гину браћа и пријатељи Василије Гороломић ње дуго издржао. На Сокоцу доби пушку и са елитном јединицом крену у заседу на Алаховом путу. Био је то пут преко планина куда су муслимани са Дрине извлачили пут Сарајева.

Свитало је. Препознао га је по слици а и овако би га препознао толико је личио на њега. Спустио је пушку.

Васил је видео брадата четника и пуцао први.

Василије је хтео нешто да му каже али било је касно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: