Виктор Емануило на окупираном Цетињу 1941

Преузето са Фејсбук профила Јована Маркуша

Италијани су првих дана окупације Црне Горе 1941, настојали свима силама да се прикажу народу као пријатељи, а не као окупатори. Отворили су магацине са намирницама и продавали их по ниским ценама, можда чак јевтиније него своме народу у Италији.

Претходно су покупили наш државни новац и заменили га лирама, три динара према једној лири. Трудили су се првих дана да се добије утисак као да се ништа нарочито није догодило. Исчуђавали су се, или се лукаво претварали што је пре могуће, зашто је сваки грађанин као камен хладан и сваки, чим сврши најнеопходнији посао, повлачи се у своју кућу. Улице, кафане, ресторани, трговине, изгледале су пусте као да је све некуд расељено. Народ је био дубоко ожалошћен, понижен и увређен онаквим падом државе.

Српски народ је навикао да се бори, поднесе жртве и на крају да победи или рат изгуби. Овога пута је све изгубио а да непријатељу не да ни један велики ударац историског значаја. То је болело сваког појединца колико и изгубљена слобода.
Тих дана пронео се глас у народу да Италијани сматрају свакога за сепаратисту, и свога пријатеља, који носи капу црногорску.

Било да је то била истина, или не, и они који су је носили целога свога живота осећали су се нелагодно. Та је капа, обложена црном свилом са дном од црвене чоје, залазећим сунцем златом извезеним, крстом у углу са четири огњила, означава жалост, кроз дуге векове, за изгубљеним српским царством на Косову. И те капе почеле су да се све мање виђају. Људи су их заменили качкетама, шеширима или капама којих су могли да се домогну. Многи су ишли код мајстора и стављали Краљев монограм — Петар Други, да би на тај начин јасно означили свој национални став.

Са таквом капом доведени су једног дана, у лето 1943, код нас у заробљенични логор у Италију Зарија Јоксимовић, бив, народни посланик и Милан Поповић, учитељ, народни посланици из Васојевића.

Менталитету српског народа у Црној Гори више одговара груба сила и наредба за ропску послушност, коју су у Србији наметали Њемци, него лажно пријатељство са којим су се разметали Италијани. Црногорац увек тражи да му је све недвосмислено јасно. Ако је у питању пријатељство, он га подноси само кад је искрено и ничим непомућено. Ако је пак сила, он јој се покорава све док не нађе излаз да се ње ослободи. Тада је непријатељу јасно шта хоће и Црногорац то не крије. Држање Италијана Црногорце је нервирало и изазивало према њима дубоки презир. Предосећали су да се ту крије нека велика подлост и у свести сваког оживеле су речи народног песника: „Латини су старе варалице“‘

Није прошло дуго, а Италијани су показали право лице. Црну Гору су свели на границе из времена пре 1912, комадајући је између себе и похлепних суседа. Окупирани део тежили су да претворе у своју колонију као Абисинију или суседну Албанију. Сматрали су да ће тај посао да сврше помоћу осмеха. Путем најмањег отпора. Прво су наредили да све трговине и јавне установе носе, поред српског и италијанске називе. Нађен је и изговор „да италијански војници и официри знају где се што налази“. Учитељима и професорима првенствено, а онда и осталим интелектуалцима у другом реду, „препоручили“ су учење италијанског језика и отворили курсеве чије је похађање било обавезно.

Нађен је изговор за то. „Црногорски народ“ треба да се упозна са културом „суседног и пријатаљског“ италијанског народа. Већ смо били постали „суседи“ јер су своју границу попели до сред Ловћена, а Херцег Нови, Котор па и Будва били су „дубоко у Италији!“. Да анектирани део довели су учитеље из Италије, међу чисти српски живаљ, као да је то њихова Калабрија.

Напунили су књижаре својим књигама у луксузним издањима, и свим књижарским прибором, продајући све то баснословно јевтино. И место да наше становништво купује те књиге, коме су биле и намењене, а на које нико није ни главу окретао, нагрнули су италијански војници и официри, куповали и пакетима слали својима у Италију. Тако је било и са осталим предметима.

Наименовани високи цивилни комесар Црне Горе, Мацолини, са својим апаратом, позвао је све чиновнике, па чак и полициске и жандармерију, да остану на својим местима, с тим да претходно потпишу „изјаву лојалности“- Заклетва није тражена. Велика већина чиновника напустила је своја места. Међу овима нарочито судије. Жандармериске станице, скоро све, расформиране су н жандарми отишли кућама, а народ остао без стварне заштите власти. Једино су остале општинске управе и оне само као форма, али као власт нијесу значиле ништа.
Сви ми који смо одбили да потпишемо „изјаву лојалности“ знали смо шта нас чека при првој чарки. Зато су многи покупили своје породице, склонили се код родбине у селима, преселили у друга мјеста, а извјестан број ових довијао се на разне начине да пређе у Србију. Многи су успели, а неки на томе путу пропали и изгубили животе. Земља без правног поретка и одговорности за све што сваки појединац учини у томе хаосу нереда. Косовом н Метохијом су господарили албански качаци и убијали свакога изреда само Србином ли се зове. Да Стари Рас (Санџак) полагале су „право“ хрватске усташе и албански качаци, тежећа да раставе Црну Гору од Србије и да по њему рашире своју „културу“. Злочиначка НДХ је пливала у српској крви. Зато је прелаз из Црне Горе у Србију, или обратно, био раван пролазу кроз зверињак. На истом путу ка Србији, којим су се као чудом пробили Адам Прибићевић и Никола Ђоновић — нестао је Милутин Јелић, директор гимназије у Подгорици и бив. народни посланик, са својим пратиоцем капетаном Дурутовићем.

Италијанске војне власти, са комесаром Мацолинијем на челу, прихватиле су сарадњу, одмах по доласку, такозваног „Црногорског комитета“, који је сам себе био наименовао одмах по паду Југославије. То је била групица сенилних стараца давно заборављених незадовољника са уједињењем 1918 године, сепаратиста – зеленаша. Пет – шест њих који су имали само себе и никога за собом. Служили су за потсмех и презирање, више него што су били омрзнути. Они су то знали, а патриотско грађанство то није крило. Вељко Вукотић, син војводе Стева и рођак обеју српских династија, сретне једнога од њих тих дана на улици, заустави га, па ће му рећи; „Погледај дрворед од Гранд хотела до Хипотекарне банке, Његошевом улицом, одабери које ти се чини најпогодније о које ћемо те објесити. Ја ћу се лично потрудити да ти ставим омчу на врат и да те повучем за рамена“, Сви су се томе смејали следећих дана, сем овога члана „Комитета“ и његових другова.

Једини од чланова „Комитета“, који је имао за собом неку прошлост и то не политичку него дипломатску, био је Јово Поповић – Јабучанин. То је био један потпуно оглувели старац који је, баш због тога свога тешког физичког недостатка, одавно прекинуо везу с људима и догађајима. Од свега што је још поседовао из доба своје младости и дипломатске каријере, кад је био црногорски посланик у Лондону 1913, била је неутољива мржња према Енглезима.

Он је интимно желео да Енглеска пропадне, па макар с
њом пропао цео свет. Његово министровање у Лондону било је у доба чувене скадарске кризе, који смо у Балканском рату добили са огромним жртвама на бојном пољу, а. изгубили га на дипломатском. Ту је Поповић са личним падом завршио своју дипломатску каријеру, али и осјетио сву подмуклу игру дипломатије, нарочито Енглеске, која је сад била са Аустро-Угарском на страни Албаније, која је тек била у рађању, Као што је била, кроз дугу прошлост, „ради равнотеже снага“ на страни Турске, па чак и онда кад је ова била толико трула да се рушили сама од себе. Зато је сад оглувели Поповић сматрао природним дружење и са црним ђаволом, само кад је та дружба уперена против Енглеза.

Кад су надлештва скоро опустела, комесар Мацолини се обратио „Комитету“ да попуни та места „својим људима“- Вија их било. И ако је Црна Гора била сведена на десетак срезова, нису имали ни толико својих присталица за места среских начелника, а камо ли да успоставе ма и привидно неку своју управу. Др Новица Радовић, најеминентнији међу њима, молио је чак једног дугогодишњег несвршеног студента права, познатог незадовљника, који је годинама лавирао између комуниста и зеленаша, да се прими положаја среског начелника, али је и он одбио. Остало је по старом, или су та места остала празна.

То је био први неуспех Италијана и доказ да немају на кога да се ослоне у Црној Гори. Самозваном „Комитету“ пао је углед и код окупаторских власти и више му нијесу придавали неку пажњу. Пустили су га да се сам од себе распадне. Сад су покушали да траже излаз на другој страни.
Основни политички циљ Италијана био је да створе какву такву „црногорску државу“. С ње и Албаније ишли би даље у својим империјалистичким плановима на Балкану. За то је требало припремити терен. План је био да се покидају све духовне и расне везе између Црне Горе, свих осталих српских крајева, а нарочито Србије. Они су замишљали свој рад у томе правду као да је овакво стање свршено за вечита времена и као да је рат завршен.
Цивилни комесар Мацолини, по налогу фашистичке владе из Рима, и даље је био упоран у припремању терена за проглашење Црне Горе као државе, са чим је имала да дође детронизација династије Карађорђевића на овоме делу југословенске територије. Обратио се тад бившем црногорском министру Петру Пламенцу, ради образовања црногорске владе, који је, изгледало је, био наклоњен „Комитету“, али лично не само да је избегавао да се у њему ангажује, него је упорно остао у својој Црмници, не учествујући ни у каквој акцији. Пламенац је одбио понуду Мацолинија, изговарајући се старошћу, а интимно је желео пропаст Италије и Њемачке у овоме рату, исто онолико колико и његов бивши колега Поповић пропаст Енглеске.

Петар Пламенац је познат као човек који брзо мисли, интелигентан и врло често духовито циничан. Та особина заједљивог хумора није га напустила, причају, ни на комунистичком суду, четири године касније, после поновног поробљавања Југославије 1945, са којим се шегачио и ако му је глава, као и свима који излазе пред њихове судове, висила о концу. На питање судије да исприча како је текла „свечаност проглашења црногорске државе“, он је хладно почео: „Око десет сати пре подне из-нет је из музеја стари црногорски алај барјак и постављен, између две италијанске заставе, на бивши двор краља Николе. Ту велику част Италијани су доделили своме врсном пријатељу, бившем капетану и каснијем вашем генералу лајтнанту Саву …. „Доста, доста, то вас не питамо“ — повикао је судија …. „генералу лајтнанту Саву Челебићу“, наставио је поново мирно Пламенац. „Уааааааа! —- нећемо да чујемо“, урлала је најмљена ко-мунистичка руља, а државни тужилац пенушао од беса. „Ако нећете да вам причам редом, онда нећу ни да одговарам на питања, јер на то оптужени има право у свим демократским земљама, а ви стално тврдите да сте демократи“, опет је наставио Пламенац мирно као да се ева та комедија њега ништа не тиче.

Мацолини се тада обратио Саву Вулетићу, министру у пензији и бившем народном посланику, стварном шефу Федералистичке странке образоване 1922 године. Он је једини имао угледа у тој малој странци и ван ње, у народу. Сваки који га је познавао веровао је у његову личну честитост, патриотизам, духовну отменост и здраву памет. И он је „пристао“ да образује владу, али под условима. Он је до танчина знао намере Италијана и хтео је да их сасече у корену, не верујући у свој успех. Тражио је претходно да границе Црне Горе према Албанији остану из 1913, а према западу границе Зетске бановине. Тенденција је била јасна. Да сачува што више српског живља од арнаутских дивљака и усташких погромлија. Даље, да италијанска војска напусти Црну Гору, а да остане само полиција, а она да је напусти кад он образује своју полицију за одржавање реда и поретка. Да у Црној Гори остану на снази југословенски закони, а нарочито да стање остане без икаквих уставних промена. У Црној Гори да остане само он, комесар Мацолини са својим најужим особљем, као дипломатски претставник Италије до завршетка рата. Мацолини је био запрепашћен. Крај разговора између Мацолинија и Вулетића, текао је, како једном сам Вулетић причаше:
— То значи да ми не будемо више окупаторска сила у Црној Гори?
— Па. ваљда не мислите да бих ја образовао владу под окупатором? — одговорио је мирно Вулетић.
— Али Ви сте се у Југославији борили двадесет година за федерацију?
— Истина је, али за федерацију са Србијом, а не са Италијом — и на томе су се разговори завршили.
Саво Вулетић је од почетка до краја остао на линији националне и демократске борбе Драже Михаиловића, био први члан његовог Националног комитета у Црној Гори поред Митрополита Јоаникија и Миљана Радоњића. Мученички је завршио свој живот, убијен од комуниста у Цељу у Словенији 1945, са новим Арсенијем Чарнојевићем, митрополитом Црногорско – Приморским Јоаникијем Липовцем, а да им се данас ни гроб не зна.
Са овим су Италијани исцрпили сва средства. У Црној Гори нису могли да нађу ни једног јединог човека, чији углед прелази границе његове општине, да би преко њега спровела паклену идеју проглашења црногорске државе и отцепљења од Србије и осталих српских покрајина. Остао је још једини д-р Секуле Дрљевић, који је до рата био посланик Хрватске сељачке странке д-ра Мачека, биран у Срему од Хрвата, јер у Црној Гори, нарочито сад, није имао никога, а живео је у Загребу под окриљем крвника Павелића. Истина, Дрљевић се скоро свих избора кандидовао и у Црној Гори, али никад није добио већину у срезу у коме се кандидовао, да би могао бити и његов посланик. Ипак је био посланик из Црне Горе, 1938, да би иронија била потпуна, и то по некаквом количнику као кандидат који је добио најмањи број гласова!! Он је Италијанима био још једина карта коју су могли да баце на сто и оставили су је да је баце на крају, да би са њом читава земља букнула у пламен, али и они горели у томе пламену и то у првом реду.
* * *
У Црну Гору су дошле страшне вести о покољима Срба у наказној „држави“ Хрватској. И помисао сад на стварање ма какве црногорске државе, и у ма каквом облику, код народа је изазивала осећање ужаса и стида. Половином месеца јуна 1941 дошао је на Цетиње Новак Мастиловић, свештеник из Надинића, Среза гатачког. Побегао је са отвора јаме у Коритима. На својој мантији донео је сасушену крв и делове мозга Вељка Вишњевца, народног посланика, дугогодишњег претседника Гатачке општине и човека много цењеног од народа онога краја. Како Црна Гора у овом времену није имала никога ко би у њено име могао да говори, народ се обраћао своме Митрополиту. Тако је и свештеник Мастиловић био примљен код Митрополита Јоаникија и приведен високом комесару за Црну Гору Мацолинију, Митрополит му је показао сасушену крв и делове мозга који су се јасно видели на поповој црној мантији. Мацолини је том при-ликом казао, да то није ни бледа слика свега онога што се догађа са српским живљем на територији Хрватске. И, Мацолини није могао дати Митрополиту никакво обећање о заштити српског народа у руглу од државе Хрватске.
Првих месеци окупације, у Црној Гори налазили су се народни прваци из западних угрожених српских покрајина: Адам Прибићевић, Радмило Грђић, секретар Савеза сокола Југославије, подбан Јевтић из Сарајева, Доброслав Јевђевић, публициста, касније четнички војвода, д-р Јован Радуловић, народни посланик из Мостара, Чеда Милић, вођа Сокола, народни првак и српски национални радник из Мостара, сада већ по други пут, јер је и у Првом светском рату налазио уточишта у Црној Гори, и други. Милић се био склонио у пивском манастиру са једним Чехом официром и његовом женом, који су побегли из Чехословачке од Хитлерове најезде 1939 и склонили се у нашој земљи. Сви троје су крајем 1941 мученички завршили своје животе, убијени од комуниста. Комунистички злочинци нечасно су бацили љагу на гостопримство овога витешког српског краја, јер само они у цивилизованом свету и људождери у афричкој џунгли немају човечанских осећања за оне који невини пате и траже уточишта.
Тих дана, 20 јуна око 7 сати увече, прилазно је цетињском манастиру сенатор и претседник „Просвете“ у Сарајеву др Саво Љубибратић са својом супругом, братом адвокатом, д-ром Обрадом Новаковићем, старешином Среског суда из Требиња и Душаном Ненезићем, (сада у Америци), управником дома сирочади. Ишли су да посете Митрополита и да га питају има ли какве везе са Патријаршијом у Београду. На вратима манастирске пор-те срели су старог свештеника Петра Вуковића, из Бандића. Овај свештеник, у доба детронизације краља Николе и куће Петровић-Његош, био је њен ватрени бранилац. Колико овај стари свештеник није крио то своје уверење, да напоменемо, да је приликом доласка краља Александра у Даниловград, 1925 године, ,у племену Бјелопавлићима, који су били може се рећи без и једног јединог изузетка сви противу краља Николе и династије Петровић, поп Петар Вуковић је дошао, срео и поздравио Краља витеза и том приликом подвукао свој бол за краљем Николом. Краљ Александар му је топло ставио руку на раме и са благим осмехом упитао га: „А, да ли мрзите мене оче?“
— Господару, колико ја мрзио вас, нека толико Бог мене мрзи — одговорио је свештеник.
Стари свештеник Вуковић упитао је сад сенатора Љубибратића и остале одакле долазе.
— Ми смо Херцеговци — одговорио је сенатор Љубибратић.
— Да, ви сте наша браћа и по оцу и по мајци — одговорио је свештеник, док су му дугу браду росиле сузе. Чуо сам да наша браћа, или боље рећи небраћа Хрвати, чине чуда од српско народа у тим крајевима. Чуо сам да су ми убили два брата тамо, Тодора и Шпира, (Тодор Вишњевац, прота гатачки и Шпиро Старовић, прота автовачки). Ваистину, да су седели на владичанским престолима, чинили би част српској Цркви. Али, шта ћете браћо моја, није ово више она стара Црна Гора, која је летела свуда и свагда кроз векове, да спасава и брани српски народ. Дошао ,нам је „пријатељ“ у кућу, а ми знамо какав је то пријатељ, и везао нам руке, па зато не можемо данас помоћи никоме. Кад би дао Бог да се те усташе намину и овамо до Катунске нахије и тако нам дадну повода да се обрачунамо, вала, браћо моја, или се они не би уставили до Загреба, или би Црногораца нестало“.

Бол за страдалном браћом био је општи а огорчење дошло до врхунца. Присутни су плакали и у сузама сенатор Љубибратић, са својим пратиоцима, прилазили су руци старог свештеника.
Један од присутних, пошто су се удаљили, скренуо је пажњу сенатору да је овај свештеник сепаратиста – зеленаш.
— Он је велики Србин и патриота. Да је било мало мање темперамента код оне младости која је стварала уједињење 1918 и мало више мудрости код оних који су владали Југославијом двадесет година, за ту се реч не би знало у српском народу — одговорио је сенатор.
Комунисти су, нешто касније, убили сина старог свештеника Вуковића. Кад су били протерани из Црне Горе, почетком 1942 године, неки су наговарали старог свештеника да убице тужи суду. „Кад дође моја држава, тада ћу их тужити“, одговорио је он. Комунисти су крајем рата убили и деведесетогодишњег свештеника Петра Вуковића.
* * *
Пошто више нисам био ни у каквој функцији, нашао сам се у своме родном крају у околини Никшића, Скоро свакодневно био сам у друштву пријатеља и ретког родољуба Крста Љумовића, директора гимназије у Никшићу, У свакој гимназији већ је био постављен бар по један италијански професор за језик, који је истовремено био и достављач окупаторским властима шта се у гимназијама ради и мисли. Тај Италијан у овој гимназији, иначе професор славистике, који је словенске језике познавао само у општим линијама, уђе у канцеларију директора Љумовића једнога дана и саопшти му да га зове италијански ђенерал, командант у месту. После пола сата врати се директор Љумовић са писменим наређењем у руци, а које је гласило да се у гимназији може предавати ученицима само „црногорска“ али не и српска историја. Узалуд је директор, како ми после рече, доказивао да је то једна те иста историја и нераздељива као кост и месо. „Наређење има да се изврши до танчина, јер долази са највишег места“, завршио је надуто ђенерал.

Директор позва тројицу професора историје, саопшти им наређење уз потпис а онда додаде: „Ви знате, Господо, да је Црногорац Стеван Немања, јер се родио у Подгорици, па према томе и сви Немањићи. Црногорац је и Краљевић Марко, јер је престоница његовог оца, Вукашина, била у Скадру. Према томе, Јужна Србија са Прилепом је — Црна Гора. Црногорци су Карађорђе и Милош, први из Куча а други из Раса. Црногорци су Хајдук Вељко, Стеван Синђелић, Станоје Главаш, Васо Чарапић, Арсеније Лома, Лазар Мутап, Ненадовићи и све остале војводе из Првог и Другог устанка. Вук Караџић је, то већ сваки наш чобанин зна, пореклом испод Дурмитора. Из црногорских планина, према Јовану Цвијићу, води порекло осамдесет процената ваше питоме и миле Србије, која је стварно — расељена Црна Гора. Сви Војвођани су Црногорци, јер су под блаженим патријархом Арсенијем Чарнојевићем населили оне крајеве пред турском најездом. Срби на западу, то је већ толико познато, пореклом су Црногорци, јер су пред турском најездом бежали „од крви“ у оне крајеве. Према томе, од Билеће да Загреба, где год Срби живе — све су то Црногорци и молим Вас држите се овога наређења. И на крају, браћо и колеге, не заборавите да се понавља стара и трагична истина vae victos – тешко побеђеном, изговорена на древном римском Капитолу, када је горди град дрхтао испод мача келтских освајача, Од сад на посао као и до сад“. Наставници су ћутали оловних лица. Професор Италијан је слушао и рекао бих био задовољан што ће убудуће да се ученицима предаје само „црногорска“ историја! Тако је било, можда само у другој форми изражено, и у осталим гимназијама у Црној Гори.
Крајем 1941, после угушења устанка, окупаторске власти су постале још безобзирније у напорима однарођавања наше школске омладине. Тада смо дискретно препоручили омладини да сваку капу замени шајкачом. Већ у јануару 1942, све школе су личиле на војничке логоре. Шиле су се од старих шињела и сваког сивог материјала, а ученици су претраживали код рођака и познаника по селима и „колективно“ куповали старе шињеле и после их делили у шајкачама. То је била нема демонстрација наше националне омладине. Комунистички настројени омладинци нашли су се у недоумици, збуњени. Они су мрзели ту капу исто колико и окупатор, јер их је потсећала на „старо, труло и назадно“ доба. Одустали су да носе сваку капу и ишли гологлави. И кроз море шајкача у школским двориштима, сад се видела овде онде по нека гола глава. На тај начин обележили су се јасно и недвосмаслено. Национално орјентисани омладинци престали су сад да се друже са овима и да са њима говоре. Једног дана су ови ретки ставили шајкаче на главе, по наређењу партије разуме се, да не би тако отворено падали у очи.
Италијански официри су почели да ученике устављају на улицама а ди их малтретирају зашто их војнички не поздрављају кад су већ у „униформи“, Сад су се умешали директори доказујући да ученици нису у униформи, него да је то српска капа, коју је народ усвојио из љубави према својој војсци. Ученици су и даље остали са шајкачама, којих никад толико на улицама у предратној Југославији.
Италијани су се упињали да, кад већ нису наишли на пријатељство, онда да створе себи високи углед у Црној Гори по сваку цену. Мусолини и гроф Ћано послали су емисара код принца Михаила Петровића – Његоша, јединог унука и директног потомка краља Николе, да му понуди престо Црне Горе. Веровали су да ће се његовим доласком повећати број присталица прошле династије, а остали да ће то примити као свршен историјски чин. Међутим, принц Михаило је одбио понуду, изјавио да је верни поданик свога рођака Краља Петра II и добровољно остао у заробљеништву. То је био други велики неуспех Италијана у Црној Гори.

За ту патриотску одлуку принца Михаила сазнало се у народу. Примљена је са неподељеним симпатијама и одушевљењем. Истицано је да је само таква одлука одговарала потомку једне славне српске династије.
Да би колико толико поправили свој сад још више пољуљани углед, Италијани су се одлучили да у Црну Гору доведу свога краља Виктора Емануила и да га наименују за регента црногорског престола, кад већ нису могли да Црној Гори наметну некога свога пупет краља. Италијански краљ би носио титулу регента до пунолетства дванаестогодишњег сина Вељка Петровића, судије, који је већ годинама био на болесничкој постељи. Мали Петровић је био из фамилије Петровић – Његош, али ни његов деда, војвода Ђуро Петровић, није био члан династије која се по Уставу протезала само на директне потомке. Малог Пе-тровића одвели су Италијани на школовање у Италију а да реч његовог оца, причало се тих дана, у свему томе није значила ништа. Долазак италијанског краља у Црну Гору значио је припрему за тај чин, који је имао да се обзнани на Петровдан 12 јула 1941.

Да ли је у овоме плану имала каквог удела италијанска краљица Јелена, ћерка краља Николе, о томе може само да се нагађа. По исказима кнегиње Јелене Карађорђевић, Madame Roossi, ћерке војводе Ђура Петровића – Његоша, госпође Липовац и њено сестре Босиљке, две сестре из куће Радоњића (прва супруга пок. руског ђенерала Јована Липовца), које су с краљицом Јеленом биле до последњих дана, она је од политике далеко стајала. Не само што то није хтела, већ више — што није смела. Њу и престолонаследника Умберта Мусолини је далеко више мрзео од целе остале аристокрације, јер је сматрао да би краљ Виктор Емануило у њега имао више поверења, кад не би стајао под њиховим утицајем. Истина је у томе да је долазак Виктора Емануила требао да значи неко представљање народу и потсећање на доба његове младости, кад је долазио као италијански принц иза чега је дошла и његова женидба са црногорском принцезом. Нека врста сећања на „стара добра времена“, за која је изабран најгори час.

На овоме питању се поцепала и шака црногорских сепаратиста – зеленаша. Настала је бура у чаши воде. Њихов лидер др Новица Радовић изјавио је „да се никад није борио зато да Црну Гору преда у прћију краљици Јелени“. У томе смислу предао је и своју претставку комесару Мацолинију, која је остала без дејства. Италијани су имали свој план и тежили су да га остваре, па макар се неколико пута враћали на полазну тачку свога пута.

Окупатор је почео да врши припреме за долазак краља Емануила, али врло обазриво. Дан пред његов долазак, органи полиције су зашли по кућама свих чиновника који су одбили да потпишу „изјаву лојалности“ и оних који су стављени на црну листу као „сумњиви“ и саопштили да не смеју излазити на улицу за 48 сати. Узалуд су породице неких доказивале да многих од тражених нема у граду. За њих је морала да потпише породица. Главно је да се „удовољи“ наређењу. Изгледа да су све полиције овога света, ако не једнаке, а оно сличне. Одмах иза тога зашли су камиони улицама и свакој кући доделили по две заставе, „црногорску“ — српску тробојку и италијанску заставу, са наређењем да их сваки истакне на своју кућу. По томе се већ знало да се нешто спрема.
Шеснаестог маја 1941 прошао је кроз Подгорицу краљ Емануило одмах после 8 сати пре подне. Улице су биле опустеле. И они који су имали јутарњих послова по граду, остали су у кућама. Знало се да краљ долази и сваки је желео да се тада не затекне на улици. Краљ је примио рапорт од италијанског ђенерала, команданта места, близу улаза у зграду управе монопола. Од свих школа ту се затекло једно одељење ,најмлађих — дечјег забавишта, ко зна како, по чајем наређењу, или по „слободној иницијативи“ учитељице. И, разуме се, претходно им је наређено да кличу „живео краљ.“!
У отвореном аутомобилу’ седео је краљ Емануило у маршалској униформи, стар, збрчканог лица, мали до неверовања, са седим брковима пркосно окренутим уз лице, који су целу његову појаву чинили трагично смешном, Наједном, из групе малишана издвојио се мали Драган Беговић, синчић Мила Беговића, са узвиком; „Није то мој краљ“, покрио очи рукама и кроз гласни плач почео да трчи у правцу своје куће. Краљ је то чуо и окренуо се пут детета које је јурило улицом. Вероватно да није разумео шта је малишан казао, али је истог дана знала цела Подгорица о подвигу малог Драгана, за који га нико није спремао. Ко зна шта се мотало тих дана по Драгановој глави. Можда је мислио да заиста долази његов Краљ, а он га зна младог као што је и сам, у соколској униформи или народном црногорском оделу, јер су те слике Краља Петра II највише биле распрострањене у Црној Гори. Сад је видео једнога накинђуреног старчића, и није могао да одоли а да то своје нерасположење не манифестује сузама и гласним протестом! Од тада је мали Драган постао општи љубимац града, али и туга ојађених грађана. У једноме од четрдесет шест бомбардовања Подгорице, три године касније, убили су и њега савезнички авиони. Погинуле су тих дана хиљаде становника Немањиног града, али нико није имао, причају, толику пратњу као мали љубимац града — Драган Беговић.
Око једанаест сати пре подне, 16 маја 1941, краљ Емануило је дошао на Цетиње. Дочек је био без одушевљења, без овација. Мртав. Изашли су чиновници, професори гимназије и учитељи основних школа са ученицима. Само они којима је наређено и који су морали. Остали су били већином у кућама, ма да су се полицијски органи, пред сам долазак краљев, били растрчали по граду и наређивали да становници изађу на улице.
Сви присутни мушки били су гологлави, да краља не би морали да поздрављају скидањем шешира. Тако је цела ова скупљена гомила више личила на погребну поворку него на дочек једног суверена.
Није изашла да поздрави италијанског краља ни најближа рођака краљице Јелене, Маша, ћерка војводе Божа Петровића-Његоша, а супруга др Ника Јерговића, адвоката, која је често проводила зиму у гостима на италијанском двору. Кад је комесар Мацолини дошао на Цетиње, посетио је лично госпођу Јерговић, уручио јој поздрав краљице Јелене и изјавио да ће бити врло срећан ако може да јој учини ма какву услугу. Она је изјавила да јој ништа не треба, не понудивши га ни да седне. Сад је два пута слао свога секретара да изађе и сачека „краља госта и зета“ како је овај пренео Мацолинијеве речи. Она је изјавила да жали, али не може да изађе јер не долази краљ зет и гост, него краљ окупатор.
Касније је, ова Госпођа епског националног схватања, кад су из затвора извођени таоци и заробљени и одвођени на губилишта, пренебрегла, свој лични понос, ишла и молила да спасе животе, колико је било могуће, па било да су у питању били комунисти или националисти, јер је пред очима видела људе, синове мајки и очеве нејаке деце. Комунисти су јој се крајем рата „одужили“ на њима својствен начин. Убили су ,у Цељу 1945 д-ра Ника Јерговића, адвоката, часног српског патриоту, који је између два рата у много прилика бранио комунисте пред судовима, па због тога, сматран и сам левичарем, ма да то није био. Овом великом и поноситом сину Црпе Горе нису ни гроб обележили Стаљинови мародери, које је као савршени бранилац и перјаник богиње Правде спасавао од оштрих закона. А његова добра Масја, ћерка једнога великог војводе и најближег рођака двеју српских династија, изложена је свим прогонима, невољама, сумњичењима и незахвалношћу црвених злочинаца.
Филмски оператори су неуморно снимали нему масу приликом краљевог доласка, али је сваки желео да се на слици не види ако је икако могуће. И чим би филмски апарати почели да шуште, професори и учитељи, нарочито, нашли би неки разлог да се окрену својим ученицима да нешто „поправљају или наређују“ У њиховим редовима, тако да би били снимљени с леђа. Сутрадан су се појавиле те слике у излогу једне фотографске радње и после пола сата дошла је полиција и покупила их.
Италијански краљ ја прво посетио војну команду у згради Банске управе, а затим цивилног комесара у згради бившег енглеског посланства. После ових музеј, бивши двор краља Николе, из кога је извео најлепшу принцезу свога времена. Италијански војници и официри правили су шпалир при улазу. Прошао је кроз неме и пусте просторије двора, које с,у некад биле раздрагане животом и младошћу и, очевици су после причали, наједном је застао, извадио марамицу и са лица обрисао сузе.
Иза тога је посетио цетињски манастир, у коме почивају мошти владике н владара Петра I светог, Дочекао га је митрополит Црногорско – Приморски Јоаникије, док је поред ћивота стајао у мантији без одежде и ма каквог службеног знака најстарији свештеник, протојереј Никола Марковић. Митрополит је у своме кратком „поздраву“, који се састојао из свега неколико реченица, истакао да је његова земља поробљена, а народ уцвељен и ожалошћен и да би био врло срећан да га дочекује у другим приликама. И тако је овај поздрав, који чувене богомоље дугују страним владарима, био више лекција или укор, него очекивана добродошлица. Овом врлом српском пастиру и црногорском митрополиту, наследнику великог Митрофана Бана, који је као и он био родом из наше питоме Боке, не зна се ни гроба, камо ли место где су га, у првој половини 1945, са још 64 свештеника убили комунистички џелати.
Из манастира је излазио италијански краљ и у младости ситан н неугледан, а сад оронуо, несигурног хода, блед и мршав. Кад је сео, глава му се једва назирала из аутомобила. И посматрач није могао да се отме мислима, како ово слабачко тело може да носи сијасет круна и сад, овакав какав је, хоће да стави на главу и још једну — круну Црне Горе, и ако се и турска султани нису могли похвалити да су је имали у пуном сјају, чак ни онда кад је и Беч дрхтао пред њиховом силом. Ако је историја учитељица народа, а ми верујемо да јесте, она често пута није и оних који треба да од ње највише науче. У својој похлепности настоје да прескоче високе препоне и не мислећи да је иза њих амбис !
Краљ је у аутомобилу пролазио лагано између шпалира војске, ђака и малог броја грађана. Поред једног аутомобила трчао један болестан човјек који се сав био предао у службу окупатора, а ови га примили оберучке јер бољега нису могли да нађу, и из свега гласа викао: „Живео цар и краљ!“ Нема маса га је шибала леденим погледима, док се изненадно проломило из стотина омладинских груди: „Живео Краљ Петар Други!“ Епилептичар је направио још неколико корака и са пеном на устима срушио се поред тротоара у наступу своје тешке болести, док је аутомобил италијанског краља савијао улицама и удаљавао се.
Није краљ Емануило био дошао ни на Ријеку Црнојевића, а карабињери су водили везаног Његошевом улицом старог учитеља Јована Иличковића. Кад је наишао поред двојице чланова такозваног „црногорског комитета“, испружио је према њима ланцима везане руке и из свега гласа викнуо: „Срећна вам слобода и независна Црна Гора!“ Сутрадан су из затвора изводили на саслушање најугледније цетињске грађане. Питања је постављао лично командант карабињера потпуковник Гандини. Уведен је седи протојереј Никола Марковић.
— Јесте ли 27 марта служили благодарење у манастиру у знак захвалности Богу што је београдска клика погазила Тројни пакт? — упитао је потпуковник Гандини.
— Јесам служио, али не за то, него за дуг живот југословенског Краља Петра Другог.
— Бившег — исправља га потпуковник.
— За мене и сада и убудуће — одговара хладно прота Марковић.
— Ви сте тога дана са степеништа манастира, у пуном орнату, пуцали из пушке, док сте у левој руци држали крст. Зар то није обесвећење хришћанске религије?
— Није. Ја ту нисам ништа лично измислио. Сви моји херојски претходници водили су народ са крстом и мачем у свете ратове за слободу.
— А јуче нисте хтели да служите у почаст једнога великога краља и пријатеља?
— То за мене није био свечани дан и зато нисам обукао службено одјејање. Сматрао сам да је довољно моје присуство, како се обично указује пажња странцима кад посете наш манастир.
— Ви сте нелојални према окупаторским властима?
— Сасвим лојалан онолико колико роб може да буде лојалан — одговорио је мирно прота Никола Марковић. Данас више овај достојанствени и ретки духовник не служи своју српску, православну паству, већ у сиротињи, самоћи и несаломљивој вери у Божанску правду — моли Саваота за мученичке душе целе једне генерације покошених црногорских свештеника, који су као и он, часно служили Богу на небу и свој српски народ на земљи.
Дефиле цетињских грађана се наставио. Увели су Вељка Вукотића и његовог рођака Вукала, оба бивши чиновници Банске управе. Потпуковник Гандини се обратио Вељку са речима:
— Ваш славни деда, војвода Петар Вукотић, борио се за славу Црне Горе а ви за туђинску државу која је морала да пропадне?
— Мој деда је био Црногорац исто толико колико и Србин. Кад је умро, над његовим одром је говорио лично краљ Никола и казао на крају ове речи: „Спавај мирно Петре Вукотићу, с Чева равна српски војеводо“, а није казао црногорски војводо! Него — наставио је Вукотић — да ли ми дозвољавате да Вам кажем у вези са овим неколико речи?
— У реду, говорите — одвратио је потпуковник.
— Ваш народ је био разједињен као и ми Срби. Ујединили сте се и ви славите своје ујединитеље као највеће синове Италије. Са каквим правом тражите да ми радимо друкчије?
— Али ви сте жртвовали једну славну династију, односно мањина „црногорског народа“ — додао је збуњени Италијан.
— Народи не постоје ради династија, него династије ради народа — додао је самопоуздано Вукотић. Вељко Вукотић, командант Ловћенске бригаде, достојни потомак славних предака,убијен је крајем рата, 1945, од хрватских усташа у Славонској Градишки, а његов брат Глигор, судија Великог суда (део Касационог суда у Београду) у Подгорици, као тешки тифусни болесни, убијен је од страве комуниста у Босанском Броду, скоро истог дана.
— А Ви? — окренуо се Гандини Вукалу Вукотићу (сад се налази у Чикагу), колико да прекине неугодни дијалог с Вељком.
— Ја мислим исто као а он — одговорио је овај.
— Доста! – раздрао се официр.
— Ви сте били југословенски обавештајни официр ? — упитао је потпуковник Гандини следећег.
— У служби моје земље — гласио је одговор капетана Милосављевића-Браде, (Сад се налази у Америци).
— Ви сте Србин и зашто сте после уништења Југославије остали међу Црногорцима?
— Ја сам Србин међу најчистијим Србима и то је питање ного исто толико бесмислено као кад би неки Римљанин казао неком Наполитанцу зашто је у Риму — одговорио му је Брада на коректном француском језику.
— У затвор! — раздрао се разјарени официр. Карабињери су испразнили канцеларију, да би направили место другима и да би се понављале сличне сцене данима и недељама.
Ово је био трећи велики политички неуспех Италијана у Црној Гори. И у колико су се низали један за другим, сваки је био већи и поразнији од претходног. Четврти и последњи у овоме низу, и .највећи у злу, догодио се на Петровдан 12 јула 1941. Италијанска топовска канонада објавила је рађање „црногорске државе“, коју српски народ у Црној Гори није тражио, желео ни хтео. Виктор Емануило је проглашен за регента црногорског престола. За ову улогу им је послужио д-р Секуле Дрљевић, до-веден из Загреба, издајник каквог никад није родио онај српски крај у својој историји. Већ сутрадан „нова држава“ је запливала у крви, буктала у пламену, гушена у диму спаљених домова и заливана сузама деце сирочади и самохраних мајки.

На револт који се сручио на окупаторске снаге у Црној Гори као вулканска лага, италијанска влада је одговорила, после свега два дана, да се одриче успоставе црногорске државе, а самим тим италијански краљ регентства на црногорски престо, Свога експонента, д-ра Секулу Дрљевића, протерали су за Павелићеву Хрватску одакле су га и довели, а чланове „Комитета“ похапсили. На тај начин су хтели да јавно свале кривицу на „Комитет“ за проглашење црногорске државе, што је опет била једна неистина. „Комитет“ није могао без одобрења италијанске окупаторске власти да постави ни кмета у селу, а камоли да прогласи државу. Главни циљ је био, међутим, да би умилостивили српски народ у Црној Гори да одустане од оружане акције. Због овог неуспеха укинули су комесаријат, Мацолинија повукли у Италију, а на његово место поставили за гувернера армиског ђенерала Пирциа Биролиа. Истовремено су повлачили са фронтова своје бројне снаге и упућивали их у Црну Гору ради угушења устанка.
Не знамо примера у историји да је икад једна завојевачка сила, у напону снаге и освајања, тако покајнички одустала од својих империјалистичких планова, као што је онда моћна Италија пред маленом Црном Гором. Маленом по броју, простору и материјалном богатству, али огромно великој по неисцрпном херојском духу, родољубљу и љубави за слободу.
Исто тако мало је примера у историји народа целога света, да је на овакав начин један његов део изразио своју одлучност за јединством његове целине, као што су Црногорци, и овога пута, бацајући себе у огањ за јединство српског народа.

Јован М. Контић
(Чланак је објављен у часопису ГЛАСНИК Српског историјско-културнох друштва ,, Његош“ у Америци, свеска четврта-децембар 1959, стр. 26-41)

Напомена:

Проф. Јован М. Контић је био бански школски надзорник у Зетској бановини. У Америци је био уредник часописа ГЛАСНИК

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: