(ВИДЕО) Шта дугујемо професору Горану Шуковићу

Све ово да се закључити гледајући кратки филм који су студенти ПМФ-а снимили у посвету професору Шуковићу. У филму је више студената и асистената подијелило своја сјећања и утисак о професору и упутило му кратку поруку.

Студенти су на изненађење професора организовали пројекцију филма на дан његовог последњег испита на факултету.

Овим поводом разговарали смо са професором Шуковићем, а прије читања интервјуа препоручујемо да погледате филм који су студенти насловили „Горан Шуковић – више од професора“.

Не може се рећи да је ово што су студенти урадили за опроштај с Вама нешто што је свакодневица на Универзитету. Како ви доживљавате овај гест и шта он значи за Вас, а и на шта мислите да указује?

Ја прије свега желим да се захвалим студентима који су осмислили све то. Мени је била, право да вам кажем, велика част. Знао сам да добар дио студената има позитивно мишљење о мени али нисам очекивао толико позитивно мишљење.

Пошто је постао мало виралан овај видео, добио сам гомилу похвала и за студенте и за мене. Ја сам рекао и кад смо имали премијеру филма, да то тако назовем, да сам стварно био дирнут тиме како су студенти то урадили. Да се ово десило раније можда бих и неку другу одлуку донио о томе да ли да останем на Универзитету или не.

Стварно један фантастичан гест у сваком погледу, и емоционално и технички и на сваком нивоу, нешто што је далеко изнад ове наше средине.

Мислим да је то нешто што је супер не само за мене, него и за моје колеге које остају на факултету. Да знају да упркос многим тирадама многих колега како су студенти овакви или онакви имамо велики број студената којима је стало до тога какво ће знање да стекну и мислим да је то некако најпозитивија ствар у овој причи.

Како је више него очигледно да сте свој живот посветили едукацији младих програмера, што кроз рад на факултету, што кроз бесплатне часове програмирања за средњошколце које сте држали, а и кроз разне друге пројекте, може ли се Ваше напуштање Универзитета протумачити као порука да вјерујете да већи допринос можете дати ван њега и да нисте задовољни оквиром за преношење знања који Универзитет нуди?

Дјелимично бих се сложио са констатацијом. Од кад ја предајем на ПМФ-у морам да кажем да сам незадовољан тиме како то изгледа. У том смислу да многе ствари не треба предавати на начин на који се тренутно предају. Негдје смо постигли успјех, негдје нисмо.

С друге стране, то што ћу ја да напустим Универзитет не мислим да је нека посебна ствар, и да ће колеге које остају да то одраде онако како треба.

Сви који предају треба да размишљају о томе да сваке године унапријеђују то што раде. Ми нажалост на Универзитету имамо случај да студенти дужи низ година слушају иста предавања, што чини ми се да је у рачунарским наукама неопростиво. И то је једино неко моје незадовољство тим оквиром који постоји на Универзитету.

Постоји још један дио који је више везан за наше колеге асистенте који остају, јер ми се чини да они добијају превелики број обавеза за прекратко вријеме, и да то почиње да утиче и на сам процес наставе.

Што се тиче школа програмирања, то је било уз спонзора Домен нешто што смо успјели да развијемо за прво средње школе а кад смо закључили да је то можда прекасно кренули смо и са основним школама. Ту се уздам у наследнике, то је екипа која је прошла кроз те школе од којих су многи сад већ завршили факултете и вољни су да наставе у истом смјеру, тако да ту очекујем да ће да буде још боље јер ми се чини да се много бољи ефекат постиже када ученицима основних и средњих школа предаје неко млађи.

Не би ли у контексту легата који професор оставља својим студентима, овакав испраћај требало да буде правило, а не изузетак? Шта нас то удаљава као друштво и систем вриједности, те немамо више професора који остављају утисак као Ви?

Мислим да је начин на који су мене студенти испратили са факултета највише последица мог ентузијазма и става према предавањима које су студенти препознали.

Неко ме је негдје назвао „разредни старјешина Ц смјера“ што чини ми се код других колега не буде толико изражено. Мислим да на ПМФ-у има фантастичних професора и да је смјер Рачунарске науке постао, да тако кажем, озбиљан бренд у ИТ индустрији и да су студнети који са њега изађу способни да после буду носиоци неких озбиљних послова у својим фирмама.

Мислим само да можда тај ентузијазам студнети не препознају код сваког од професора.

Многи сматрају да то што професори као што сте Ви напуштају Универзитет управо показује стање на истом. Како коментаришете овај став?

То сам чуо више пута. Морам да кажем да је примарни разлог због ког ја напуштам Универзитет моје здравствено стање. Ја сам осјећао да ми је потребна промјена у било ком смислу. Добио сам много критика за ту моју одлуку да напустим Универзитет, али дефинитивно ми је требао одмак од тог неког комплетног окружења. Ево навешћу примјер, не могу много да утичем на судбину мојих асистената. Упали смо у неки законски оквир на Универзитету, за који ја не мислим да је посебно добар, али такав је какав је. С једне стране нама треба више асистената да бисмо наставу држали онако како мислимо да треба, а с друге стране не добијамо одговор на такве захтјеве, а те људе који се одлуче да буду асистенти оптеретимо преко сваке мјере, и то оставља трага на предавања.

Поред тога мислим да не постоји много разумијевања за специфичност проблема у ИТ сектору око тога колико је тешко добити асистента зато што је потражња за тим кадровима у реалном сектору огромна а услови које фирме нуде значајно су привлачнији од оних на Универзитету. Што значи да најбољи кадар не можете да привучете да ради на Универзитету.

Не бих нешто моје напуштање Универзитета везао за то какво је стање на Универзитету, примарно је било здравствено стање. Моменат у ком лежите у кревету и не можете да се помјерате је онај у ком почнете да размишљате о томе да вам треба нека промјена, и у том смислу надам се да је ово добра промјена.

С обзиром на актуелну друштвену ситуацију у Црној Гори која даје макар наду да нас очекују неке промјене, шта сматрате да је неопходно учинити на Универзитету како би се спријечио даљи губитак квалитетних професора, али и уопште унаприједио квалитет знања које се преноси студентима?

Мислим да за почетак треба више слуха за специфичности различитих грана на Универзитету. На Универзитету постоје универзални критеријуми за фунционисање свих факултета и смјерова, што је с једне стране добро јер Универзитет дјелује као једна цјелина, али с друге стране чини ми се да ипак морају да се направе одређене разлике, јер рецимо није исто објавити научни рад у правном часопису, медицинском часопису, и часопису за рачунарство и технику. На Универзитету у Љубљани је постојала градација у том смислу да је би на примјер један правнички научни рад био исто као три научна рада из области техничких наука или пет радова из биологије. Код нас је то све изједначено.

Некада су факултети били засебне јединице а Универзитет је био нешто као конфедерација, да то тако назовем, а сада је Универзитет једино правно лице. То је у многим аспектима добро, али чини ми се да људи у Ректорату немају осјећаја када су у питању озбиљне разлике у начину рада на различитим факултетима.

Што се тиче наставе ја сам стекао утисак да је то некако упало у неку колотечину и да људи просто одрађују часове реда ради, а мислим да онда то и студенти осјете. Добро је што ту постоји тај Центар за кавалитет и други механизми, али чини ми се да нисам видио довољан помак.

Мој једини савјет би био – више ентузијазма. То је нешто што студенти осјете и једино што може да повећа квалитет студија.

Да ли ће нове генерације програмера имати прилику да на неке друге начине стичу знања од Вас и шта ИТ сектор у Црној Гори може очекивати од Вас у наредном периоду?

Ја прелазим у фирму коју воде моји бивши студенти, што је исто једна велика сатисфакција. Свакако ћу на неки начин остати у том домену едукације и надам се да ћемо ту успјети да допринесемо и као фирма и као Логате Академија на којој сам предавач. Надам се и неким напреднијим и сложенијим курсевима у будућности. Промијенио сам средину али мислим да ће ово моје звање предавача некако остати у фокусу.

Шта је Ваша порука колегама професорима, а шта студентима?

Као што сам већ рекао, само мало више ентузијазма с обје стране. Студентима, колико год да им се чини да је нешто тешко и компликовано – обично није.

Што се тиче колега, само више ентузијазма. И препознавање добрих студената умјесто лоших. Чини ми се да сам и сам више енергије потрошио на лоше студенте свих ових година, а чак и то мање енергије поклоњене добрим студентима дало је, бићу слободан да кажем, одличне резултате, ти студенти су сада респектабилни чланови тимова у великим фирмама, неки имају своје фирме, неки су на Универзитету, а неки су направили овакав филм. А оно што ме посебно испуњава је што са многима од њих могу да изађем на пиће и испричам се о било чему.

Извор: Комбинат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: