Мучко убиство конзервативног коментатора Чарлија Кирка потресло је Америку, али још више открило право лице оних који се представљају као „хуманисти“, „борци за права“ и „заштитници слободе“. Љевичарска агресија ових дана добила је своје најцрње лице – лице које се церека над смрћу човјека, оца и супруга.
Mлада лидерка норвешке комунистичке партије Амрит Перниле Kаур објавила видео на ТикТоку у којему се смије и саркастично „жали“ смрт Чарлија Kирка. Између осталог, рекла је: „Ох, људи! Чарли Kирк је умро, људи! Мислим да је то тако лоше. Шта се десило са демократијом? О, не.“
Да подсјетимо, у тренутку убиства у публици је била и породица Чарлија Кирка. Амерички медији преносе да је његова трогодишња ћерка, уплашена од пуцња, покушала да притрчи до оца. Кирк није био само јавна личност – био је породичан човјек, посвећен отац и супруг. Зар смо заиста доспјели у вријеме када се људска трагедија користи за јефтине политичке поене и болесни хумор?
Како смо дошли до тога да се смрт политичког опонента дочекује са подругљивим осмјехом? И како је могуће да такво понашање најчешће долази од оне идеологије која номинално говори о „толеранцији“ и „правима свих“?
Ипак, да није читав љевичарски спектар изгубио сваку мјеру, говори и реакција Дина Вајтерса (Dean Withers), такође познатог по политичким дебатама и активизму. Иако либерално и лијево оријентисан, и велики опонент Чарлија Кирка, Вајтерс је емотивно реаговао: „Његова жена и дјеца су били тамо. Замисли да си дијете које гледа свог оца како умире. Нико то не заслужује. Ни Чарли Кирк“
Огласио се и инфлуенсер Џефри Стар, познат по женском одјевању, али и нетипично конзервативним ставовима за либерални начин живота: „Чарли Кирк је умро док је дебатовао на универзитету. Шокиран сам. Шта се догађа? Убијен јер је говорио истину? То се дешава? Шалимо ли се?“
Убиство конзервативног коментатора Чарлија Кирка није само лична и породична трагедија – оно је постало и огледало савременог друштва, разоткривши дубоке пукотине у ономе што се данас назива „либералним хуманизмом“.
На најслушанијем подкасту на свијету, аутора Џоа Рогана, у лајв програму је ситуацију коментарисао и познати глумац Чарли Шин. Шин је много пута доказао да је по свом живљењу и више него либералан, али није могао да сакрије шок поводом онога што се, у моменту снимања, догодило.
„Ово ће натјерати људе да буду мање храбри у исказивању својих ставова. Људи ће подићи гард. Oво дјелује надреално“, истакао је Шин.
Роган је додао: „Упознао сам га једном. Добар тип. Ово су лудачка времена. Ова земља је дубоко подјељена и толико људи профитира на тој подијељености. То је одвратно. Охрабривати овакве ствари, не осудити, је једна од најстрашнијих ствари. Ово мора да буде позив на буђење.“
<
Данас није у питању само Чарли Кирк. У питању је и друштво у којем живимо. Ако је дозвољено да смрт постане повод за шале и подсмијех, ако је дозвољено да дјеца гледају како им убијају очеве док други „лажно тугују“ на друштвеним мрежама – онда смо заиста изгубили оно најважније: људскост.
Ипак, питање је колико су заправо либерали заиста ово безосјећајно примили. Управо горе поменути људи су доказ да, чак и онда кад не дијелимо исте идеолошке ставове, не значи да сматрамо да је онда све дозвољено. Ко су онда људи на интернету који показују и подгријавају толику мржњу? Ко прави димну завјесу и подјеле веће него што оне можда уистину јесу? Како смо дошли до тога да, сад већ на глобалном нивоу, двије различите стране нису спремне да комуницирају? Ово није екскузивно амерички проблем. Политичка нетрпељивост дубоко је ушла у све поре друштва. Чини се да постаје немогуће замислити, а то је до јуче била стварност свих нас, породичне вечере или ручкове, гдје се излажу различити идеолошки ставови. Либерални поредак није донио хуманост, већ духовну пустињу. Није нас помирио у разликама већ нас удаљио. Не говори се о ономе што нам је заједничко, само о ономе што нас раздваја. Дјелује као да ће то нас све више коштати.
