Пише: Остоја Војиновић

Омск, град и административни центар истоимене, Омске области лоциран је у југозападном Сибиру, близу границе са Казахстаном. За Омск се може рећи да је простран и миран град, с обзиром на богату историју и на налазишта нафте, пошто се у овом граду налази највећа рафинерија у Русији, власништво Гаспромњефта. Град представља сибирску мешавину раскошне ренесансне архитектуре, козачких цркава и огромне реке. Некада се у овом граду чувало царско благо, данас се црпи црно злато – нафта. У прошлости је био престоница козака и Беле гарде, “Мртвог дома“ страдања Достојевског, као и индустријски ослонац и последња линија одбране у борби против Хитлера током Другог светског рата. Пре четири године град је прославио 300 година од оснивања. Омск је данас град у којем се историја памти, али се гради за будућност.

Од Москве је удаљен 2.700 км. Други је највећи град у азијском делу Русије, као  и у Сибиру, после Новосибирска, а осми је најнасељенији град у држави. Преко реке Иртиш град је повезан са Казахстаном одакле се бродовима допрема руда и минерали, а може се на неки начин рећи да поред овог града не протичу само реке Иртиш и Ом, већ тече и право благо – нафта захваљујући и којој град највише дугује због свог развоја.

Укупна популција која живи у граду према статистичким подацима из 2019.године износи 1.165. 000 људи.Етнички састав становника Омска је следећи: Руси – 71%, Казахстани – 9%, Татари – 6%, Немци – 5%, Украјинци – 3%, остали – 6%. Омск је многоконфесионална средина са израженом религијском хармонијом. Град поред обновљених православних цркава има и једну синагогу, џамије ( управа сибирског имама је смештена у Омску) и једну баптистичку цркву.

За становнике овог града кажу да су питомији од сународника који живе у другим крајевима велике Русије. Ко је имао прилику да посети Омск и макар још један руски град, без сумње ће се у то уверити. Неки тврде да је то због тога што Ом, по којем је град добио име, тече кроз равничарске крајеве, а његово име на татарском језику значи “мирна река“. Омск неодољиво подсећа на неки начин на Београд, центром доминирају грађевине у соц – реалистичком стилу, а “судар“ комунизма и Цркве је више него очигледан.

Град се протеже дуж обале реке Иртиш, на месту где се у њу улива и река Ом. Рељеф је рвничарски а највиша градска тачка се налази на 87 метара надмосрске висине. Поред њега пролази Транссибирска железница.. Омск  такође представља место где се укрштају путеви у средишњем делу Руске Федерације. Град  има и аеродром (Аэропорт Центральный) на коме се одвија велики број домаћих и међународних летова., чиме ова ваздушна лука представља битну станицу авионима  на путу ка Сибиру и Далеком истоку.

Клима је континентална са велиим осцилацијама температуре у периоду лето – зима, са врло мао падавина због удаљености од мора. Лети температура у граду достиже +30, зими пада и до -40. Град је центар регионалне мреже аутопутева као и речног саобраћаја због свог положаја у односу на реке Об и Иртиш. Речним саобраћајем повезан је са градовима богатим угљем и различитим минаералима као и са налазиштима нафте и гаса.

Иако су прве асцоцијације које нас вежу за Сибир – снег, температуре у дубоком минусу и Стаљинови логори, за овај град су важни неки други историјски детаљи: проглашаван је за главни град Русије, у овом граду се чувало царско злато, био је индустријски центар и “Чикаго Сибира“, а данас је један од ретких градова у свету који има улицу Броз Тито, назив дат још 1965.године. На само једном квадратном километру, у централном делу Омска, модерна времена помирила су три историјске личности – Тита, Лењина и Колчака, то је било незамисливо све док је постојао Совјетски Савез, до 1990.године. Зашто и како, одговор се може дати из кратке хронике историјских догађаја која следи у наставку приче о овом граду.

Град је основан за време владавине Петра Великог.Прва дрвена тврђава под називом Омск је изграђена 1716. године на средњем току реке Иртиш како би се заштитиле руске границе које су се даље шириле. Опасност је претила од киргиских номада из степа. У касном 18.веку подигнута су утврђења од цигле са циљем зашите јужних граница Русије и због успоставе власти над староседелачким степским племенима. Неке од капија још увек постоје (Тоболска и капија Тара). Поред ових знаменитости очуване су и немачка лутеранска црква, оружарница, војни затвор и командантова кућа.

Иако је у администартивном смислу током 18.века био под јурисдикцијом Тоболска, Омск у 19.веку стиче све више на значају. Између 1808. и 1918.године, Омск је био седиште сибирских козака, а 1822.године формирана је засебна Омска област. Убрзо потом , почела је изградња козачке цркве светог Николе ( 1833 – 40), по пројекту познатог руског архитекте Василија Стасова.У овом, данас изванредно рестаурисанм храму чува се једна од најзначајнијих реликвија тога краја, застава Јермака Тимофејевича, козачког освајача Сибира.

У 19. и почетком 20. века Омск је био административни центар Западног Сибира и Степа (Казахстана). Тада су изграђени и верски објекти: цркве, катедрале, синагоге али и војна академија, губернаторово имање. Крајем 19.века Омск је доживео снаажн развој, пошто је постао један од главних саобраћајних центара бескрајне руске унутрашњости. Редовна линија пароброда на реци Иртиш до Тоболска почела је са радом 1862.године. Међутим, оно што је највише довело до процвата Омска свакако је била железница. У периоду 1894- 1895.године Омск је Транссибирском железницом повезан са Чељабинском на западу и Новониколајевском ( данашњим Новосибирском) на истоку. Почетком 20.века број становника Омска се утростручио и износио је преко 60.000 .Развој града као транспортног чвора доводи до процвата трговине.

Нови развој града је почео изградњом Транссибирке железнице 1890-тих година, када су трговци преплавили град. Након изградње Транссибирске железнице, Омск је прерастао у престоницу огромне провинције која граничи са океаном на северу и пустињом Централне Азије на југу. Многе трговачке компаније започеле су са отворањем својих представништава, тако да некадашњи провинцијски и гарнизонски град дрвених зграда са неколико већих цркава постаје банкарски, образовни, индустријски и трговачки центар. Осим филијала великих банака и предузећа из Москве и Санкт Петербурга, у Омск су почели да пристижу и представништва команија из САД, Немачке, Велике британије, Холандије, а странци из поменутих земаља су овде отварали своје конзулате како би успели да задрже своје комерцијалне интересе.Зграде у центру Омска могле су се упоредити са московским, а многе пословне грађевине су пројектоване по узору на стил фирентинске ренесансе. Врхунац је достигнут изградњом објеката за сибирски сајам пољопривреде и индустрије 1910. године.

Током постјања царске Русије, Омск је био седиште генерал – губернатора западног Сибира, а касније генерал – губернатора Степа. У центру града налази се дворац ( данас је претворен у музеј ) најпознатијег генерал – губернатора Густава Гасфорта, из којег је он владао од Казахстана па све до океана да далеком северу. Једна од Гасфортових жена, Љуба, без сумње представља заштитни знак Омска, па тако парк и улица у центру града носе њено име.

Током Првог светског рата Омск је и даље растао захваљујући свом стратешком положају, а 1917.године број становника у граду достигао је већ 100.000. Убрзо након револуције 1917., беле промонархистичке снаге су заузеле град који је постао центар антибољшевишког отпора током руског грађанског рата , а  у њему је од  1918. године успостављена привремена влада Русије предвођена адмиралом и војним херојом  Александром Колчаком, једним од вођа Белог покрета и некадашњим славним поларним истраживачем и даровитим поморским официром. Скоро годину дана Омск је био белогардејска престоница, а кућа у којој се налазио Колчаков главни штаб данас је једна од градских знаменитости.

Током грађанског рата, Колчак који се повукао није случајно одабрао Омск за своју резиденцију, јер није могао да нађе лојалнији, богатији и нахрањенији град изван Урала. Као резиденција, Александру Василијевичу Колчаку је дата најбоља зграда града – Железничка управа, у чијим је зидовима сада Државни транспортни универзитет Омск.

Град је за време октобарске револуције проглашен за престоницу царске Русије и ту је у централној банци било држано царско благо. Николај II подигао је најлепшу цркву у Омској области – Храм Христовог васкрсења. Иако су га бољшевици оскрнавили,1935.године, 2007. године је извршена реконструкција, па је златна купола ове велелепне православне грађевине данас својеврсни симбол града. Омск се показао као најјаче средиште Западног Сибира. Међутим нешто пре заузимања града од стране бољшевика у новембру 1919, Колчак се заједно са владом повукао ка истоку у Иркутск у познатом великом сибирском леденом походу.

Лењин се жестоко осветио Омску због љубави и оданости према Колчаку. Све привилегије уклоњене су из града. Они трговци који нису могли побећи стрељани су или протерани у логоре. Порези из целог западног Сибира и Казахстана више нису пристизали у Омск, предузетништво је забрањено, већина места за забаву је затворена.Људи су почели да брину о комаду хлеба. Омск је провео 23 године глади због својих грешака, по бољшевицима. Град је добио помиловање након завршетка Другог светског рата.

У раним педесетима нафта је пронађена у Сибиру, 200 година пре тога тражили су жуто злато, али су пронашли црно, толико да досад на њему почива само економија дуготрајне Русије. Омск је изабран за локацију рафинерије нафте за сибирску нафту декретом Политбироа Централног комитета КПЈ.На неки начин, Бог је једноставно наградио Омск због свих година лишавања под бољшевицима.

Током Првог светског рата у Омск су довођени заробљеници из аустроуграске армије.Они су за време служења своје казне вршили послове грађевинских радника и између осталог и саградили управу железнице и зграду суда. Обични војници без чинова, упућивани су у оближња села како би помагали у сезони пољопривредних радова.У заробљеништву царске руске војске био је и Јосип Броз Тито.Након рањавања на источном фронту 1915.године,као двадесетпртогодишњи ратни заробљеник  Броз се опораваљао у Омску где је упознао и своју прву жену, тада тринаестогодишњу  Пелагију Белоусову, са којом се венчао годину дана касније у локланој правослоавној цркви,а после четири године преселили су се у Југославију.

У историји је записано да је 41 годину касније, тај град опет посетио.Овај пут као председник СФРЈ, Броз је 1965.године поново дошао у Омск, али овај пут у дипломатску посету и том приликом добио је улицу у ширем центру града .Био је то долазак помирења са моћним СССР-ом, и обавезно упловљавање у омску луку, Улица у центру града, која и данас носи његово име  укршта се са Лењиновом улицом.

Историја се постарала тако да се баш у улици названој по југословенском маршалу данас налази једно од најпопуларнијих места градске забаве, клуб који носи име адмирала Колчака, који је, као што је поменуто већ, у овом граду после Октобарске револуције прогласио своју краткотрајну владу и државу,а коју је једини у свету признао тадашљи југосовенски рља Александар Карађођевић.

Достојевски и његова веза са Омском

Јако војно присуство доприносило је још више репутацији Омска као озлоглашене казнионице за прогнанике упућене у Сибир. Најпознатији међу њима свакако је био Фјодор Достојевски, осуђен 1849.године због повезаности са “радикалима“ у Санкт Петербургу. У јануару 1850..године, под стражом је спроведен у Омску тврђаву и у следећих четири године живео је тешким животом осуђеника на присилан рад, што је подразумевало истовар са баржи на Иртишу и рад у оближњој циглани…Када му је здравље због физичких и психичких напора било прилично нарушено, Достојевски је пребачен у болницу, где се о њему старао један саосећајни болничар.Тада је Достојевски почео да пише једно од својих првих дела “Записе из мртвог дома“

Нико о граду Омску није писао толико темељно и са толико сећања и нико није тако добро упознао душу Омска као Достојевски..Волео је да каже да га је управо Омск прогањао до смрти у најтежим морама. И не чуди ако се зна да је у њему писао док је служио ублажену казну од четири године затвора након првобитне пресуде да буде стрељан. Затворска ледена ћелија у којој је провео све те године остала је тамница и за његову душу и тело, описао ју је у “Записима из мртвог дома“.У Омској тврђави живео је као “одбачени камен“, као “одсечена кора“, “сахрањен жив и закључан у ковчегу“, како је касније писао. Град Омск био је прекретница за Достојевског, и тај живот, тежак рад у циглани и на завејаним улицама, обликовао је његово стваралаштво.

Поред Достојевског, Омск је познат и по још једном осуђенику песнику Николају Гумилиову, којем је руска песникиња Ана Ахматова сваког дана писала дугачка и дирљива писма, од којих су нека била штампана и у градским новинама. Творац совјетског космичког програма Сергеј Коровљев такође је био прогнаник у овдашњем затвору, као десетине хиљада људи након рата који су почели да граде садашњу рафинерију нафте.

С обзиром да је током Другог светског рата град био у дубокој позадини и далеко од фронта и борби, а уз чињеницу да је имао добру инфраструктуру руда, Омск постаје савршено место и уточоште за велики део индустрије која је евакуисана из делова западне Русије и Украјине које су биле мета инвазије нацистичке Немачке 1941.године.Постојали су и планови да Омск постане привремени глвни град Совјетског Савеза у случају немачке победе над совјетима за време битке за Москву вођене у периоду октобар 1941. – јануар 1942.године. Крај Другог светског рата Омск дочекује као велики индустријски центар и лидер совјетске војне индустрије. Због те чињенице град је био затворен за приступ странцима.

Совјетској влади се много више свиђало да млађи град Новониколајевск, данас Новосибирск буде центар Западног Сибира. Тако су из Омска исељене административне, културне и образовне установе. Ово је довело до опадања моћи и броја становништва града као и повећања ривалитета са Новосибирском које траје и до данашњих дана. Омск опет јача за време Другог светског рата када је велики део индустрије премештен овде због тога што је Москва била у опасности. Једно време се чак размишљало да постане и престоница. Омск је у Другом светском рату изгубио око 300.000 становника, али се у истом периоду број станвника утростручио због огромног прилива избеглица. Међутим ово је имало и негативне ефекте по град. Велики део војске је остао у граду до почетка деведесетих, а то је аутоматски значило изолованост и затвореност града и немогућност доласка странца. Након распада СССР – а, војска је исто почела да пропада што  је све довело до велике незапослености.

Као и многи други сибирски градови, и Омск се зназно проширио и развио током Другог светског рата услед прилива евакуисаног становништва и улоге саобраћајног и индустрисјксог центра. Индустрија која је  пресељена у Омск састојала се из дизајнерког бироа за израду ОКМО тенкова (1941), као  и Кировљеве фабрике која је премештена из  Чељабинска 1942.године. Развој војноиндустријског комлекса града Омска наставио се и после рата., Фабрика Киров и Омск Трансмаш су се бавиле производњом тенкова током друге половине двадесетог века. Омск Трансмаш је банкротирао 2002. године.

Педесетих година, са развојем експлоатисања нафте и природног гаса у Сибиру изграђена је и рафинерија нафте заједно са „градом за раднике“. Тако се Омск проширио према северу ка реци Иртиш. Овај комплекс је највећи у Русији и трећи по величини у Европи. Омска рафинерија компаније Газпромњефт данас представља основу безбедности Русије када је у питању гориво. Десет година пре него што је некадашњи доживотни председник СФРЈ упловио у град, 1955.године изграђена је ради снабдевања моторним горивом и нафтним дериватима градове Западног Сибира, Урала и Казахстана где се одвијао активан и интезиван послератни развој.

Данас производи сваки осми литар бензина, сваки седми литар млазног керозина и сваки дванаести литар дизел горива у Русији, а оног тренутка када буде завршена модернизација рафинерије која је већ сада највећа по обиму прераде нафте и једна од најсавременијих у Русији, неће имати конкуренцију ни ван граница ове велике државе. Она не престаје да ради чак ни на екстремно ниским температурама, које су у Сибиру редовна појава., све инсталације ове рафинерије услед изложености тако екстремно ниским температурама, функционишу тако да поред њих протиче топла вода како би се спречило замрзавање постројења.

Знаменитости Омска

Успенска црква – православна црква основана је 1898. године.Николај II Романов подигао је ову најлепшу цркву у Омској области – Храм Христовог васкрсења. Иако су га бољшевици оскрнавили,1935.године, 2007. године је извршена реконструкција, па је златна купола ове велелепне православне грађевине данас својеврсни симбол града

Тара капија – грађевина је саграђена на улазу у тврђаву 1792. године. 1959. године зграда је уништена. 1991. године изграђене су нове капије са мањим изменама дизајна.

Омско академско драмско позориште – културна установа основана је 1875.

Омско државно драмско позориште познато је широм Русије, па и изван њених граница. Није случајно што се Омск назива главним градом позоришта покрајинске Русије. Драмско позориште на ранг листи руских позоришта из године у годину заузима место од трећег до петог места

Музеј ликовне уметности који носи име сликара Михаила Александровича Врубеља, представаља још једну од знаменитости града.Конзервативни критичари Врубеља су сматрали шарлатаном који је био склон охолој “генијалности“ и чије фреске нису биле довољно цењене, а слике и платна су често због несхватања изазивале подсмех малограђанства. Све то је резултирало тешком душевном болешћу Михаила Александровича Врубеља, која је, како кажу разбудила демона, сличног ономе са његових слика. Сликар, који је четири године пре смрти ослепео, оставио је иза себе огроман број слика, графика, илустрација и скулптура које се чувају у овом Музеју ликовне уметности.

У Музеју Достојевског, поред низа рукописа, књига и других књижевних материјала, чувају се и окови, тешки близу 17 килограма који су четири године били на овом славном руском писцу.Овај Музеј налази се недалеко од зграде у којој се налазила администрација адмирала Колчака.

Када су у питању знаменитости града, не може се не поменути Лубински проспект (авенија, булевар). Некада је та улица била централна у предреволуционарном Омску. Полази од моста преко реке Ом и завршава на тргу испред законодавне скупштине. Са обе стране улице налазе се куће са више од века историје. Раније су се у њима налазиле најбоље продавнице трговаца, живели племићи. У совјетска времена улица је носила име Лењин и била је веће величине. Деведесетих година историјски део улице је одвојен и враћено јој је историјско име. За све градске празнике Лубински проспект је затворен и постаје пешачка зона.

Поред историчности, улица је позната и по два споменика – Лубинска и Степаник. Према легенди, Луба је супруга првог гувернера Омска. У веома нежном узрасту узео ју је из родитељског гнезда и довео у сиви, досадни и оштри Омск. У родном граду је девојка имала вереника, он је био згодан, али, као што се често дешава у таквим ситуацијама, није био богат, па су Лубини родитељи дали њихову ћерку за гувернера града Омска. Луба је недостајала породици, рођацима, вољеној особи. Сваке вечери је седела на клупи у близини своје куће и гледала у даљину, чекајући да вереник дође по њу. Никада није стигао, дајући граду једну од најлепших и дирљивих легенди. Бронзани споменик Љубочки, која чека своју љубав, налази се на историјском локалитету, поред куће генералног гувернера.

Са друге стране Лубинског проспекта, налази се споменик водоинсталатеру Степанику, који се лукаво смешка, извлачећи се испод канализационог поклопца. Не постоји консензус ко је Степаник и зашто је овековечен у историјском делу града. Неки људи верују да је он вољени несуђени супруг Лубинске и да је она толико тужна јер је он само водоинсталатер, а не можда неки шеф неког бироа за становање. Верзија да је статуа Степаника изливена у бронзи за неки градски канал воде више наликује истини, али није одговарала купцима и представљена је градоначелнику Омска. Градоначелник је, не размишљајући два пута, подигао споменик на Лубињском проспекту.

Иако је данас модеран, индустријски град јужног Сибира, град поседује велики број институација културе. На сваком ћошку налазе се музеји, позоришта, опере, филхармоније, и заиста се осећа уметност живљења.

Град младих и нафте

Омск је остао индустријски град. У Другм светском рату је био индустријски олсонац у борби против Хитлера, а данас представља важно железничко чвориште у коме се укршта  Транссибирска пруга. До почетка деведесетих Омск је био највећи затворени град у Русији, странцима није било дозвољено да уђу овде. Годинама је Омск био забрањен град, затворен, тајни град у време СССР-а до којег нису водили путокази. Данас се до њега може стићи авионом, возом или бродом без посебних дозвола за посету.

Разлози због чега је овај град био далеко од очију јавности била су, са једне стране велика налазишта нафте, али са друге стране и војна индустрија која је током Другог светског рата производила тенкове. Неко време чак су га називали и као “Чикаго Сибира“ јер је давне 1910.године, дакле пре Октобарске револуције овде одржан највећи сајам пољопривреде и индустрије.

Овај град је данас и велики универзитетски град препун научних и културних институција. Упамћен је и по томе што је после распада СССР-а управо из Омска потекло много Абрамовича који су на полулегалан начин куповали руске гиганте, па није чудо што староседеоци у овом граду и данас воле да кажу да је Омск престоница руских олигарха које је Путин, први човек Русије једини успео да доведе у ред.

Туристе који долазе у овај град зачуђује чињеница што се продавнице хране, одеће и обуће налазе укопане испод зграда, као када се у неку нашу зграду улази у подрум. Када се трговцима постави питање зашто су им локали тако неугледни, одговарају да је зими много топлије, јер зими, тмепературе у Омску падају и до – 40 степени целзијусових.

Наравно да у граду има и великих излога са робом из Европе која је јефтинија него у Србији. Ни један трговац у овом делу Сибира неће да чује ни за евро, ни за америчке зелене новчанице. И поред чињенице да је Омск данас огроман индустријски град са трећом по величини рафинеријом у Европи, која се простире  на простору величине чак 12 фудбалских игралишта и која је у власништву Гаспромњефта , највећег послодавца у овом граду, у граду не постоји ниједна мењачница, док могућност замене стране валуте за рубљу није једноставна ни у банкама.

Једно од омиљених места у Омску је велепна Арена-Омск, хокејашки стадион на левој обали која прима скоро 20.000 људи.Локална хокејашка екипа “Аванград“ представља понос града, а били су и прваци Европе. Опште је призната чињеница да нигде у Русији није хокеј толико популаран као у Омску. Без обзира на то како хокејаши играју, на стадиону услед посећености нема где игла да падне. Арену је изградио Роман Абрамович, аклуб “Авангард“ је у власништву града, Газпрома и Абрамовича. Фудбалски стадион би такође могли волети становници Омска, али локални фудбалски клуб Иртиш игра у трећој по рангу лиги Русије, а чак ни тамо никога не задовољава својим резултатима.Евидентан је  проблеми у недостатку спонзора и самим тим резултати тог клуба и његов статус су такви.

Историја, међутим не оптерећује овај град. Главну улицу задржао је Владимир Иљич Лељин, а нешто мање значајне улице сачували су и друга двојица класика и идеолога маркзима:Карл Маркс и Фридрих Енгелс. У радњама у улицама које носе назив по њима, наравно налазе се све саме ознаке капиталистичког система, система против којег су се сва тројица огорчено борила.

По распаду Совјетског Савеза, Омск доживљава раздобље привредне стагнације и политичке нестабилности, као и читава држава уосталом. Већина великих градских компанија и предузећа које су раније биле у власништву државе, пропадају или прелазе у руке припадника бивше страначке елите. Упркос социјалним раслојавањима и противуречностима која су карактерисала Русију 1990-их, Омск се опоравио и остао је важан економски и индустријски центар. У граду се налази угледни универзитет и једна од највећих регоналних библиотека у Сибиру. План мера руске владе везан за наставак модернизације овог града обухвата изградњу метроа ( радови започети 1996. године па касније прекинути) и новог аеродрома ( иако постоји међународни аеродром недалеко од центра града, али је план изградња новог на безбеднијој локацији) дечијег комплекса са зоолошким вртом, нових школа и спортских објеката. Обнавља се истовремено и историјски центар Омска, са његовом трговачком четврти са почетка 20.века, у којој се налазе импозантне пословне зграде и продавнице.

На крају, важно је напоменути, нарочитио због оних који имају предрсасуде о Сибиру и Русији уопште, да Омск уопште не личи на градове који прозапдано оријентисани новинари воле да представе на начин како су пуни пијаних Руса који тумарају трезнећи се ударајући главом о зид. Такве сцене не могу да се виде у овом граду. Могло би се рећи да је ово град младих родитеља са пуно деце.

У Омску је давно, у другој половини 19.века живео и један Србин, Шајкаш, родом из Госпођинаца – Атанасије Јечинац, царски аустријски, а затим и руски официр који је једно време предавао и на тамошњој Војној академији.

Код писања текста кориштени као извори; Росијскаја газета; sputniknews.co; rs.rbth.com  и поједини руски сајтови

 (

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: