(ВИДЕО) Ловћен под теретом Мештровића
1 min read
Рушење капеле Фото - документација "Новости"
Тито је игнорисао апел француског академика Жана Касуа да се не руши капела на Ловћену, иако је овај песник и комуниста бранио Југославију у време Информбироа и сукоба са Москвом.
Преносећи писање стране штампе и описујући оно што се у иностранству догађа поводом овдашњих спорова око Његошеве капеле на Ловћену, „Тањугов билтен“ је 26. априла 1970. године пренео и следећу информацију:
„Социјалистички поета Жан Касу, један од 40 ‘бесмртника’ Француске академије, мобилисао је ово узвишено и утицајно тело, обратио се југословенском амбасадору у Паризу Иви Вејводи и аранжирао протест међународног Пен-клуба. Његов последњи адут био је лично писмо Титу, пледирајући да се сачува споменик, уз подсећање, са академским тактом, на стари дуг.
Године 1948, када је ‘титоизам’ био у Кремљу омражен израз као што је сад ‘маоизам’, Касу је јавно устао у подршку лидеру отпора и његовој уздрманој федерацији. Француза је жигосала Комунистичка партија у Паризу – тада, као што је често и данас, послушни гласоноша Москве. До сада Касу није добио одговор на свој апел.“
Они који су у неким другим околностима писали слична писма Титу да би га опоменули или умилостивили, као да нису знали да он на такве апеле не одговара, него напротив – вуче потезе који треба да покажу како такве апеле игнорише.
И пре него што је „Тањугов билтен“ пренео ову информацију, загребачки „Вјесник“ је први у домаћој штампи, 18. априла 1970. године, указао на постојање одјека у иностранству, у тексту Косте Чакића „Ловћен под теретом Његошева маузолеја“:
„Противници изградње маузолеја, међутим, никако да се помире са чињеницом да ће до његовог подизања ипак доћи. Увидјевши да им је у земљи пропао сваки покушај да је осујете, читаву акцију су тко зна каквим каналима пребацили у неке земље на Западу. Тамошњој културној јавности настоје доказати да совјетска јавност не би смјела остати равнодушна према наводним покушајима социјалистичке Југославије да на пепелу једног старог споменика културе подиже здање сумњиве умјетничке вриједности, али при том, наравно, скривају чињеницу да садашња капела није никакав културно-хисторијски споменик, већ здање које својом умјетничком скромношћу чак противрјечи нашем великом пијетету према Његошу, те га зато наши народи и желе замијенити достојним и умјетнички вреднијим спомеником.“
„Такођер се са великим жаљењем може констатирати да су кампањи насјели и поједина веома угледна имена културног живота неких западних земаља, па и неки од наших старих пријатеља… Писма неких од њих, објављена у ‘Монду’ и другим листовима, само су доказ њихове неинформираности о правим мотивима изградње монументалног споменика Његошу по идеји Ивана Мештровића, те би их свакако требало ослободити ове заблуде. Довољан би био макар и краћи напис неког од наших еминентних културних радника у ‘Монду’, у коме би била изнијета права истина о ономе шта наши народи желе изградњом монументалног споменика на Ловћену“, закључује аутор Коста Чакић у „Вјеснику“. Несумњиво цинично, Чакић игнорише и осуђује аргументе „наших еминентних културних радника“, који годинама дижу глас против маузолеја и рушења капеле, супротстављајући их ономе што наводно „наши народи желе“.
О промашености овакве пропагандне политичке и идеолошке конструкције довољно говори залагање 21 црногорског интелектуалца изнето 28. априла 1970. године у апелу угледних академика, професора универзитета, писаца и уметника: „Дубоко смо убијеђени да свестрано и стручно разматрање читавог овог питања мора довести до поништења одлуке о рушењу Његошеве капеле.“
Апел су потписали Радослав Бошковић, Владо Драшковић, Милутин Ђуришић, Душан Костић, Михаило Лалић, Радован Лалић, Петар Лубарда, Милисав Лутовац, Урош Мартиновић, Павле Миљанић, Митар Митровић, Вукић Мићовић, Миљан Мојашевић, Андрија Петровић, Петар Поповић, Ђуза Радовић, Мито Савићевић, Глигор Станојевић, Михаило Стевановић, Ристо Стијовић и Божидар Томић.
Догодило се два дана раније, 26. априла, да загребачки „Вјесник“ објави вишеструко интересантно писмо читаоца Сав. Марковића под насловом „Знамо ко води кампању против Његошева маузолеја“. Већ у првој реченици тврди да је „подизање Његошева маузолеја на Ловћену, на мјесту садашње капеле, помакнуто у јавности с мртве тачке“ горе цитираним текстом чланком Косте Чакића. Побуђен тим чланком, Сав. Марковић је на себе преузео да објасни како „кампања против подизања споменика у самој земљи малаксала је и готово обустављена, али је пренесена и интензивирана у иноземству“.
Овај аутор тврди да је та кампања „почела као подршка извјесним круговима у домовини и у почетку се ограничавала на штампу четничко-љотићевско-емигрантску, па – како се види из Чакићева чланка – захватила је и неке стране листове, заведене четничком пропагандом“.
Касније ћемо, у одељку о Одбору за подизање Његошевог маузолеја, видети како Сав. Марковић објашњава мотиве „те кампање против подизања Његошева маузолеја“, а овде скрећемо пажњу на чињеницу да је реч о Савићу Марковићу Штедимлији, прононсираном црногорском сепаратисти, уз Секулу Дрљевића најпознатијем „црногорском усташи“, сараднику Анте Павелића, по свему судећи и сараднику совјетских обавештајних служби, што га није спасло робијања у Стаљиновим гулазима до 1956, а онда и на Голом отоку до 1959. године.
После амнестије се запослио у Југословенском лексикографском заводу у Загребу. Објављивао је под псеудонимом, а овај текст објављен у „Вјеснику“ 26. априла био је први Марковићев излазак на дање светло под сопственим именом после низа година.
Три дана раније, 23. априла 1970. године, на адресу Уставног суда Југославије у Београду стигла је тужба коју је Митрополија црногорско-приморска поднела против Републике Црне Горе и Општине Цетиње, али агенција Тањуг, радио, телевизија и штампа нису одмах пренеле ту занимљиву вест. Јавност је о тужби обавештена после недељу дана, пошто је у свечаном, првомајском двоброју „Борбе“, под насловом „Гранитни песник на ловћенском врху“, објављен интервју са Вељком Милатовићем, председником Одбора за изградњу Његошевог маузолеја на Ловћену. Као један од водећих функционера Црне Горе, Милатовић је у том разговору са Алексом Брајовићем, дописником Тањуга, изнео основне чињенице о историјату овог пројекта.
„Друга фаза предвиђа у идућој години коначно довршење Маузолеја“, најавио је Милатовић, а на питање „Шта ће бити са садашњом спомен-капелицом?“, дао је овај одговор: „Биће демонтирана и пренијета. Што се тиче њене нове локације, то је ствар Управе музеја на Цетињу, општинске скупштине и других фактора у Црној Гори.“
Коментаришући ставове Српске православне цркве, Милатовић је нагласио: „Став Српске православне цркве познат нам је још одраније. Одбор реализује одлуку органа СР Црне Горе о изградњи и не одступа од тога пројекта, јер то нити може, нити жели.“
Била је то више него јасна порука да тужба поднета Уставном суду Југославије неће угрозити став црногорског руководства.
Маузолеј на суду
Под насловом „Његошев маузолеј на Уставном суду“, „Вечерње новости“ су 5. маја 1970. године објавиле следећу вест:
„Митрополија захтева да Уставни суд огласи одлуку владе Црне Горе и Скупштине општине Цетиње о рушењу цркве Светог Петра Цетињског, обновљене задужбине Петра Другог Петровића Његоша, незаконитом и противуставном. У прилог ове тужбе Митрополија црногорско-приморска наводи више аргумената и прописа на основу којих се не би смело дирати у цркву на Ловћену. У тужби се додаје да Митрополија нема ништа против да се Маузолеј Његошу подигне на било ком месту.“
Маузолеј на суду
Под насловом „Његошев маузолеј на Уставном суду“, „Вечерње новости“ су 5. маја 1970. године објавиле следећу вест:
„Митрополија захтева да Уставни суд огласи одлуку владе Црне Горе и Скупштине општине Цетиње о рушењу цркве Светог Петра Цетињског, обновљене задужбине Петра Другог Петровића Његоша, незаконитом и противуставном. У прилог ове тужбе Митрополија црногорско-приморска наводи више аргумената и прописа на основу којих се не би смело дирати у цркву на Ловћену. У тужби се додаје да Митрополија нема ништа против да се Маузолеј Његошу подигне на било ком месту.“
Извор: новости.рс
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
