(VIDEO) Iz košmara brozomore: Suzana Lazarević i Dragoslav Bokan u Srpskom sv(ij)etu

„Partizani su mi ubili dedu po majci, jednog od osnivača komunističke partije u Crnoj Gori. Bio je jedan od najvećih domaćina severne Crne Gore, Ban Bulatović; pola Sinjajevine je bilo njegovo. Tito i Moša Pijade su koren zla koje nas je snašlo, iz koga se još nismo iskobeljali. Nit’ sam četnik, nit’ sam partizan, ali sam kao istinoljubac donosila svoje zaključke; ideja o socijalnoj pravdi je zloupotrebljena. Ozna vlada Srbijom i Crnom Gorom, u tome i jeste naš najveći problem“, rekla je Suzana Lazarević, jedan od pripadnika studeničkog kruga u emisiji „Srpski sv(ij)et“, za Nacionalnu IN4S televiziju.

„U crvenom teroru je pobijen cvast srpske inteligencije. Ko su bili narodni neprijatelji? Profesori univerziteta, advokati, visoki činovnici države, industrijalci, srpski domaćini… Najilustrativniji primer za to je Vojvoda Bojović, najslavniji iz naše epopeje. Završio je pod cokulama skojevaca, kao narodni neprijatelj. Masovne grobnice su neotkopane i neobeležene; najveći rov je na Banjici u Beogradu, dug nekoliko kilometara. Oslobodioci su to iskoristili da napune leševima oslobođenih Beograđana“, govori Suzana o dešavanjima za vreme komunističke vladavine, na koji način su Srbi bili potlačeni i omalovažavani.

Ona nije mogla da zaobiđe ni prethodnu godinu koju su obeležile masovne, dostojanstvene litije, koje je cela vaseljena propratila.

„To Božije čudo koje se desilo u Crnoj Gori pokazalo je par važnih stvari: da čuda postoje, u šta smo se uverili 12. maja u Nikšiću, kada se narod sabrao na Svetog Vasilija Ostroškog; definicija crkve je viđena uživo i posle crnogorskih litija mogu da umrem, videli smo reke naroda koje vijugaju onim krševima, baš kao u Njegoševom delu; to što se desilo u Crnoj Gori to je učinilo vidljivim onaj prokaženi velikosrpski identitet. Crna Gora je protomatica“, zaključila je Suzana uz reči da dobro poznaje Crnu Goru i da je nosi u venama.

„Srpstvo je stanje duha, to ujedinjuje narod koji želi da živi svoj na svome, slobodno. Srbin je spreman da slobodu plati životom. Ako nisi slobodan onda nisi čovek“, kosovski zavet ona opisuje rečima “Zemaljsko je za malena carstvo…“, ali i dodaje da je pojam slobode za nečim, ne od nečeg.

Suzana je govorila i koji epiteti najbolje stoje uz reč “srpstvo“: „Ja kao Srbin sam Hristov; biti Srbin znači čovek, dostojanstven, pošten i hrabar. Ko god oseća srpstvo, on je Srbin. Kao narod smo zavet sa Bogom zapečatili krvlju, nema jačeg pečata. Ili si veran, ili si neveran“.

Ona je pridev “protomatica Crna Gora“ objasnila kroz gradić Cetinje „Zublje slobode koje nije poginulo je cetinjski manastir koji postoji kao opsluženje zaveta slobode. Ostala je jedna ruka da drži slobodu i daje nadu potopljenom srpstvu“.

Trenutno stanje srpstva u Srbiji, Suzana opisuje kroz sledeći zaključak „Srbija je teško okupirana zemlja, institucije naše države i poluge vlasti su sve u rukama ljudi koji nisu prijatelji Srba. Ne možemo uticati ni na šta, dok ne povratimo poluge vlasti u ruke srpskog naroda“.

Gost emisije „Srpski sv(ij)et“ bio je i Dragoslav Bokan, predsednik Instituta za nacionalnu strategiju, koji kroz optimističan način objašnjava da je dobro kad postoji neki dobar znak za budućnost, te da se stvari menjaju na bolje.

Kroz svoje iskustvo, Dragoslav Bokan je slikovito objasnio na kom je položaju pojam srpstva u Srbiji „Kada sam režirao za beogradsku televiziju veliku seriju svedoci vekova o srpskim srednjovekovnim manastirima na Kosovu i Metohiji, zabranjeno nam je bilo da koristimo duhovnu muziku, kao i zabrana prikazivanja monaha. Imali smo Oca Justina u Dečanima koji nije prikazan. Pokazali smo sve, freske, arhitekturu, dvorište manastira, ali nema ljudi, zato se i zvalo svedoci vekova. Reč manastir je bila zabranjena. Kadar u kojem se na slavskoj sveći vidi mala trobojka u daljini na Oltaru mi je bio zabranjen; izbačen je iz montaže. Cenzura i zabrana me je skoro ostavila bez posla za koji sam školovan“.

Bokan govori da je titoizam i danas prisutan u našoj kulturi; kao i da nije problem u tehnici, već u talentu, problem je u mogućnosti teme.

Ne tako davni period obeležila je „Dara iz Jasenovca“, a naš gost govori kako je upravo taj film dokaz o podizanju svesti srpskog naroda o obnovi i zaštite Srbije. „U decenijama pod Titom smo uspeli da opstanemo; da po neko ode na liturgiju, da se pričesti, da se vežemo za Kosovo i Metohiju kao svetu zemlju. Uspeli smo da se odupremo uprkos cenzuri i naredbama protiv Srba i Srbije, ali je cela ideja o velikosrpskom tzv. hegemonizmu uvek postojala“, napravivši paralelu sa velikohrvatskim hegemonizmom, on dodaje da ta ideja nikada nije ni pomenuta, da se o njoj nikada nije govorilo na direktan način. Kada su bili u pitanju Muslimani, Hrvati, Slovenci ili Crnogorci nacionalizam se minimizirao, za razliku od pominjanja Srba, kada je reč nacionalizam dobijao na težini.

On srpski tzv. nacionalizam objašnjava na sledeći način:

„To je najčešći i najelementarniji patriotizam onog najminimalnijeg vida koje sve zemlje na svetu imaju“. Kako je Zapadna Evropa gledala na Tita, Bokan metaforički govori „Džejms Bond u belom odelu“, ali dodaje da oni na njega nisu ideološki hvalili, već da su ga posmatrali kao interesantnog avanturistu.

„Vi iz Srbije niste mogli da budete zaštićeni, pa čak ni primećeni, kao borac za istinu, u koliko se suprostavite Titu, već bi bili tretirani kao nekakvi ludak. Srbin patriota koji ne razume koliko je teška naša pozicija – taj ništa ne shvata i on je genijalno glup“.

Bokan zaključuje da autošovinizam i dalje preovladava u našem narodu, dajući primer naroda u Crnoj Gori, „Mi paralerno živimo sa narodom koga mrzimo. To nigde drugde nemate. Jugoslovenstvo je delom čistilo tu baštu naše različitosti, autentičnosti, našeg mirisnog cveća i sadilo korov sa strane koji je nadjačao i srpska njiva je pretvorena u haos“.

Bokan govori da je Srpska Pravoslavna Crkva jedina koja može da nas probudi iz ovog dubokog sna.