„Српство је стање духа, то уједињује народ који жели да живи свој на своме, слободно. Србин је спреман да слободу плати животом. Ако ниси слободан онда ниси човек“, косовски завет она описује речима ''Земаљско је за малена царство...'', али и додаје да је појам слободе за нечим, не од нечег.
Драгослав Бокан, Сузана Лазаревић
„Партизани су ми убили деду по мајци, једног од оснивача комунистичке партије у Црној Гори. Био је један од највећих домаћина северне Црне Горе, Бан Булатовић; пола Сињајевине је било његово. Тито и Моша Пијаде су корен зла које нас је снашло, из кога се још нисмо искобељали. Нит’ сам четник, нит’ сам партизан, али сам као истинољубац доносила своје закључке; идеја о социјалној правди је злоупотребљена. Озна влада Србијом и Црном Гором, у томе и јесте наш највећи проблем“, рекла је Сузана Лазаревић, један од припадника студеничког круга у емисији „Српски св(иј)ет“, за Националну ИН4С телевизију.
„У црвеном терору је побијен цваст српске интелигенције. Ко су били народни непријатељи? Професори универзитета, адвокати, високи чиновници државе, индустријалци, српски домаћини… Најилустративнији пример за то је Војвода Бојовић, најславнији из наше епопеје. Завршио је под цокулама скојеваца, као народни непријатељ. Масовне гробнице су неоткопане и необележене; највећи ров је на Бањици у Београду, дуг неколико километара. Ослободиоци су то искористили да напуне лешевима ослобођених Београђана“, говори Сузана о дешавањима за време комунистичке владавине, на који начин су Срби били потлачени и омаловажавани.
Она није могла да заобиђе ни претходну годину коју су обележиле масовне, достојанствене литије, које је цела васељена пропратила.
„То Божије чудо које се десило у Црној Гори показало је пар важних ствари: да чуда постоје, у шта смо се уверили 12. маја у Никшићу, када се народ сабрао на Светог Василија Острошког; дефиниција цркве је виђена уживо и после црногорских литија могу да умрем, видели смо реке народа које вијугају оним кршевима, баш као у Његошевом делу; то што се десило у Црној Гори то је учинило видљивим онај прокажени великосрпски идентитет. Црна Гора је протоматица“, закључила је Сузана уз речи да добро познаје Црну Гору и да је носи у венама.
„Српство је стање духа, то уједињује народ који жели да живи свој на своме, слободно. Србин је спреман да слободу плати животом. Ако ниси слободан онда ниси човек“, косовски завет она описује речима ”Земаљско је за малена царство…”, али и додаје да је појам слободе за нечим, не од нечег.
Сузана је говорила и који епитети најбоље стоје уз реч ”српство”: „Ја као Србин сам Христов; бити Србин значи човек, достојанствен, поштен и храбар. Ко год осећа српство, он је Србин. Као народ смо завет са Богом запечатили крвљу, нема јачег печата. Или си веран, или си неверан“.
Она је придев ”протоматица Црна Гора” објаснила кроз градић Цетиње „Зубље слободе које није погинуло је цетињски манастир који постоји као опслужење завета слободе. Остала је једна рука да држи слободу и даје наду потопљеном српству“.
Тренутно стање српства у Србији, Сузана описује кроз следећи закључак „Србија је тешко окупирана земља, институције наше државе и полуге власти су све у рукама људи који нису пријатељи Срба. Не можемо утицати ни на шта, док не повратимо полуге власти у руке српског народа“.
Гост емисије „Српски св(иј)ет“ био је и Драгослав Бокан, председник Института за националну стратегију, који кроз оптимистичан начин објашњава да је добро кад постоји неки добар знак за будућност, те да се ствари мењају на боље.
Кроз своје искуство, Драгослав Бокан је сликовито објаснио на ком је положају појам српства у Србији „Када сам режирао за београдску телевизију велику серију сведоци векова о српским средњовековним манастирима на Косову и Метохији, забрањено нам је било да користимо духовну музику, као и забрана приказивања монаха. Имали смо Оца Јустина у Дечанима који није приказан. Показали смо све, фреске, архитектуру, двориште манастира, али нема људи, зато се и звало сведоци векова. Реч манастир је била забрањена. Кадар у којем се на славској свећи види мала тробојка у даљини на Олтару ми је био забрањен; избачен је из монтаже. Цензура и забрана ме је скоро оставила без посла за који сам школован“.
Бокан говори да је титоизам и данас присутан у нашој култури; као и да није проблем у техници, већ у таленту, проблем је у могућности теме.
Не тако давни период обележила је „Дара из Јасеновца“, а наш гост говори како је управо тај филм доказ о подизању свести српског народа о обнови и заштите Србије. „У деценијама под Титом смо успели да опстанемо; да по неко оде на литургију, да се причести, да се вежемо за Косово и Метохију као свету земљу. Успели смо да се одупремо упркос цензури и наредбама против Срба и Србије, али је цела идеја о великосрпском тзв. хегемонизму увек постојала“, направивши паралелу са великохрватским хегемонизмом, он додаје да та идеја никада није ни поменута, да се о њој никада није говорило на директан начин. Када су били у питању Муслимани, Хрвати, Словенци или Црногорци национализам се минимизирао, за разлику од помињања Срба, када је реч национализам добијао на тежини.
Он српски тзв. национализам објашњава на следећи начин:
„То је најчешћи и најелементарнији патриотизам оног најминималнијег вида које све земље на свету имају“. Како је Западна Европа гледала на Тита, Бокан метафорички говори „Џејмс Бонд у белом оделу“, али додаје да они на њега нису идеолошки хвалили, већ да су га посматрали као интересантног авантуристу.
<
„Ви из Србије нисте могли да будете заштићени, па чак ни примећени, као борац за истину, у колико се супроставите Титу, већ би били третирани као некакви лудак. Србин патриота који не разуме колико је тешка наша позиција – тај ништа не схвата и он је генијално глуп“.
Бокан закључује да аутошовинизам и даље преовладава у нашем народу, дајући пример народа у Црној Гори, „Ми паралерно живимо са народом кога мрзимо. То нигде другде немате. Југословенство је делом чистило ту башту наше различитости, аутентичности, нашег мирисног цвећа и садило коров са стране који је надјачао и српска њива је претворена у хаос“.
Бокан говори да је Српска Православна Црква једина која може да нас пробуди из овог дубоког сна.
