(ВИДЕО) Горд је Ловћен на Његошев гроб
1 min read
Краљ силази са Ловћена Фото документација "Новости"
У сусретима са обичним светом у Црној Гори краљ је показао велико стрпљење за њихове приче и жеље, општио је са њима на народски начин, како је то радио и његов деда, краљ Никола.
У преподневним часовима, 22. септембра, министри окупљени на свечаности одржали су у Митрополији „конференцију“ да би на њој било „претресано питање амнестија и одликовања у Црној Гори“.
„Иако се одлуке држе у највећој тајности, ипак сам поуздано сазнао да је данас Краљ потписао указ о амнестији свих политичких криваца у Црној Гори закључно до 31. децембра 1924, то јест ова дела учињена до тог рока имају се амнестирати. Они који су осуђени или одговарају за кривична дела не узимају се у обзир, исто тако и они који се нису вратили у земљу“, јавио је Добрица Кузмић.
Врло занимљиво, а мало познато сведочење о свечаностима 1925. године оставио је за собом Милан Стојадиновић, у мемоарској књизи „Ни рат ни мир“. Он је, иначе, био кључни владин оперативац за подизање нове капеле на Ловћену и организовање свечаности, утолико пре што је на изборима 8. фебруара 1925. године изабран на посланичку листу у Црној Гори.
„Имао је (свечаностима) присуствовати и краљ Александар са неколико чланова владе, са помпом и сјајем, које је имало да засени Црногорце и задобије их за новог Краља, који је уосталом по крви био полу-Црногорац, јер му је отац, краљ Петар био Србин а мајка, кнегиња Зорка, ћерка црногорског краља Николе“, пише Стојадиновић и сведочи да је „обилним кредитима форсирао“ довршење пута преко Чакора, ту „прву нормалну везу Србије са Црном Гором“, како би пут „био готов пре тих свечаности на Цетињу и Ловћену“.
„Све припреме за Краљев поход кроз Црну Гору извео сам ја лично са великим жупаном Џаковићем, управником Краљевог Двора пуковником Вељом Димитријевићем и мојом женом, путујући заједно аутомобилима кроз сва места куда је Краљ имао да прође. Већи део тог пута учинио је заједно са нама и митрополит Гаврило Дожић.“
На тим путовањима предвиђена су „сва места куда ће Краљ проћи, где ће ручати а где коначити, шта народу обећати а шта одмах испунити“.
Дучићев поклон Требињу
Тих година оживљавани су и предлози да се подигне споменик достојан великог песника. Успео је у томе Јован Дучић 1934. године, када је добио поклон од вајара Томе Росандића, који је споменик Његошу израдио по пројекту архитекте Драгише Брашована, једног од пионира модерне српске архитектуре. Дучић је ово дело даривао Требињу.
„Одређене су народне депутације, којима сам унапред рекао шта могу да траже па да имају изгледа на успех: негде школу, негде пут, негде воду, према кредитима које сам могао да ставим на расположење из државног буџета. Предвиђена су одликовања и давање нових белгиских револвера са белим корицама од слонове кости и урезаним монограмом ‘А’ угледним војним старешинама. Предвиђени су и јеловници према локалним приликама као, на пример, у месту званом Чево имало се изнети стотину на ражњу печених овнова са дебелим месом и великим роговима по столовима постројеним као тенкови један за другим, што је имало давати импресиван утисак богате Краљеве трпезе у народном стилу“, сећа се Стојадиновић.
Сведочећи да је „пролазак краљевског пара кроз Црну Гору био одиста врло величанствен“, овај аутор пише да је „народ суделовао у врло великом броју“, а „краљ је био очевидно задовољан целим овим походом“. „Смешкао се на Црногорце, имао велико стрпљење за њихове приче и жеље, општио је са њима на прост народски начин, како је то радио и његов деда краљ Никола.“
„Црногорци су били одевени у богату народну ношњу, од плаве и зелене чоје, опшивене златним гајтанима и с пуно достојанства смерно се клањали, прилазећи Краљевој руци. Ословљавали су га са ‘ти’ и обраћали му се са ‘Господару’, како су од давнина били навикнути.“
На Цетињу је атмосфера била другачија. „Приметило се, међутим“, сведочи Стојадиновић, „да је на Цетињу учешће самих грађана било малобројно и хладније него у другим местима. Ту се највише осећао остатак утицаја краља Николе. То је пало у очи и самој краљици Марији, која ће ми сутрадан рећи:
– Јесте ли приметили кад смо пролазили кроз Цетиње да је доста прозора било затворено? Овде смо најхладније примљени…
– Да, Величанство, тако изгледа… – процедих ја кроз зубе.
– Но, не мари то ништа! Мени се баш то допада! Ко није веран једноме неће бити веран ни другоме!
– Сасвим је тако, Величанство – рекох ја одобравајући, премда сам више волео да је било много мање прозора затворено“, пише Стојадиновић.
Када је после свечаности на Ловћену краљ Александар одржао главни говор на Цетињу, пришао му је „један стари сердар са прекорним речима што у београдској Влади не седи ниједан Црногорац“.
„А што ће вам министар кад имате Краља?“, одговорио му је Александар, а на ту „духовиту Краљеву реч сви се насмејаше па и стари сердар задовољно изјави: – Вељу, право збориш, Господару!“
У својим сећањима, Стојадиновић наглашава да је тај пут од недељу дана прошао без иједног инцидента.
„Осигурање је било велико, изведено помоћу војске, али на начин да то путници на друму нису примећивали. Осигуравани су оближњи ћувици, ван пута, на удаљењу од неколико стотина метара.
У међувремена, од мог првог боравка у Црној Гори, јануара 1925, ликвидиран је цео онај одметнички покрет. Погинуло је врло мало људи. Углавном све се свршило на леп начин, путем амнестије и помиловања, унапређења, превођењем у активну службу или у пензију“, тврди Милан Стојадиновић.
Поводом свечаног, другог преношења Његошевих костију на Ловћен и његове четврте сахране, тада најугледнији књижевни часопис „Српски књижевни гласник, штампан у децембру 1925. године, посветио је Његошу двадесет страница више од свог уобичајеног обима. Објављена су 24 рада из пера угледних писаца, историчара, историчара књижевности и научника, који су из разних углова анализовали Његошеву личност и дело, као и судбину његове капеле.
У броју од 1. децембра текстове су објавили: Јован Цвијић, Михаило Петровић, Слободан Јовановић, Радивоје Врховец, Павле Поповић, Стојан Живадиновић, Јован М. Јовановић, Јован М. Жујовић, Владимир Ћоровић, Перо Слијепчевић, Тихомир Ђорђевић, Драгољуб Јовановић, Живко Драговић, Светозар Матић, Винко Витезица, Јован Кршић, Растко Петровић, Љубомир Стојановић, Милан Решетар, Исидора Секулић, Херман Вендел, Васиљ Поповић, Никола Банашевић, Аница Ђукић, Милан Грол, Милош Црњански, Бранислав Миљковић, Владимир Вујић, Милан В. Богдановић и Светислав Петровић.
Због природе овог рада подсетићемо само на текст Милана Богдановића, који је писао о политичкој употреби Његоша, изван књижевности, као „пророка“, „претечу југословенске мисли“, и на надахнут текст песника Густава Крклеца који пише:
„Највећи југословенски песник живео је као оковани Прометеј, а умро као пустињак.
Званичне свечаности су прошле. Око његовог бесмртног лика остало је ћутање хладно као смрт. Остало је немо дивљење и велико дело.
Нико, до данас, није открио загонетни живот његове душе; нико није продро у дубине његових откровења; нико у вирове крви и борбе са самим собом. Горд је Ловћен на његов гроб, и цео словенски свет под Ловћеном, и цело просвећено човечанство. Горд је Ловћен, али нико не зна да ли је тај гроб симбол великог јединства, сфинга највеће личности, ужасна претња малодушнима, или све у једном: далека, загонетна звезда која показује пут ка бољој и узвишенијој судбини…“
Извор: новости.рс
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
