(VIDEO) Golgota Dalmatinaca kolonizovanih u Prilepu, Miloš Meljanac u „Srpskom svijetu“
1 min read
Prema nekim procenama, između dva Svetska rata iz Dalmacije na prostore današnje Severne Makedonije preseljeno je između 35 i 40.000 duša, najviše Srba, a na prostore Kosova i Metohije oko 65.000 građana tadašnje Kraljevine SHS, mahom Crnogoraca i Hercegovaca. Povod za pokretanje ovolikog broja ljudi bila je loša materijalna situacija naroda, pogotovu u Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori. Krenulo se sa Agrarnom reformom da se bezemljašima dodeli zemlja kako bi lakše prehranjivali porodice, da se ukinu feudalni posedi, da se okončaju kmetovsko — čivčijski odnosi u Bosni, Hercegovini, Staroj Srbiji i Makedoniji. U Dalmaciji to je kolonatski odnosi. I upravo iz tih krajeva, ističe Meljanac, koji i sam potiče iz Dalmacije, kaže da je najviše kolonista bilo. Iz dalmatinske Zagore, Otišića i Bukovice u koloniste je krenulo više stotina gorštaka.
U većini slučajeva, kolonisti su bili iz porodičnih zadruga, u kojima je živelo više generacija, ali i više porodica pod jednim krovom. Beše to vreme kada su u ovim krševitim predelima zavladale i dve „gladne“ godine, koje su samo ubrzale odluku Dalmatinaca da krenu u „obećani život“. Kolonizirali su ih u Makedoniju, najviše u Prilepsko polje. Kraljevina je dovodeći dalmatinske Srbe želela i da popravi nacionalnu strukturu, da ojača granične pojase i u Banatu, Bačkoj, kao i u Staroj Srbiji i Makedoniji. Pošto je malo šta bilo pripremljeno za njihov dolazak, sačekali su ih veoma teški uslovi za život. Od zemljišta koje je bilo močvarno, podložno čestim poplava, do objekata za život. Kuće u kojima su živeli, kolonisti su na početku improvizovali kroz izgradnju zemunica, kuća od busenja, kaže politikolog Meljanac, što se odrazilo i na zdravlje pridošlica. Inače, kolonizacija se odvijala u talasima. Od 1922. do 24.godine i najveći broj kolonista naselio je Prilepsko polje.
Tvrdi da su prvih 15.godina bile paklene, da je veliki broj dece umirao zbog životnih uslova, da je problem bio i u uzgajanju stoke, pa je na kraju došlo do protesta. Tražili su da ih izmeste u neki drugi kraj Kraljevine, ako treba i u inostrantsvo. Pobuna je urodila plodom, pa je većini dodeljeno bolje poljoprivredno zemljište. Tada je vladala fama kako su kolonisti „zamenili begove u Makedoniji“, kako im je dobro bilo, i koliko su bii favorizovani, ističe Meljanac. A istina je bila potpuno drugačija. Najbogatiji i najimućniji su bili starosedeoci. Međutim, kolonizovani Srbi su bili vredni ljudi, koji su se pročuli po kvalitetnom mesu, mleku i mlečnim prerađevinama, čime su snabdevali Prilep. Za tih 20-ak godina načinjen je veliki iskorak, kako u poljuprivredi, tako i u uslovima života. Tako Miloš Meljanac podseća da je kralj u Demir Kapiji osnovao veliko gazdinstvo, da je na tim prostorima posadio prve bagremove koje je narod nazivao „kraljići“, da su se pojavila prva goveda simentalske rase, živina… Bilo je i onih koji su se vratili u Dalmaciju, pojedinačnih slučajeva, i navodi slučaj Kuzmana Meljanca.
Golgota kolonizovanih Srba iz Dalmacije nastavila se izbijanjem Drugog svetskog rata kada trpe teror bugarskog okupatora, kako ih on naziva „bugaraška rulja“. Prvih ratnih dana svi žandarmi zatečeni u Prilepu su pobijeni, a narod je ostavljen na milost i nemolist pljačkašima, fizičkom zlostavljanju. Meljanac kaže da su „bugaraši“ pravili spiskove za prebijanje. Na kraju su ih optužili za učešće u ustanku u Prilepu i 1942. proterali u Vojvodinu, njih oko hiljadu. Tu su dočekali oslobođenje, nadajući se povratku na ognjišta, ali od toga nije bilo ništa.
Kao i na Kosovu i Metohiji, i u Makedoniju je bio zabranjen povratak proteranih, pa su ih rasporedili po Vojvodini. Ali pošto su bili, kako su ih zvali „kraljevi kolonisti“, dobijali su najlošije švapske kuće i imanja. Titovi kolonisti, ističe Meljanac, bili su privilegovani, a kraljevim su pripisivali i razne nadimke, kao što je Đujićevi kolonisti. Tvrdi da ih komunistička vlast nije smeštala u jedno ili dva sela, kao druge koloniste, nego su razasuti širom Pokrajine, a najviše ih je u Banatu.
A u Prilepu sada ima, koliko je njemu poznato, 171 Srbin, koji su u dobroj meri i dalje prepušteni sami sebi i na udaru su asimilacije. Nemaju ni udruženje koje bi ih okupljalo, dok na drugoj strani, navodi primer Meljanac, bugarska udruženja niču kao „pečurke posle kiše“. Kada je Dalmacija u pitanju, Cetinjska krajina – „Srbi su statistička greška“ – kaže Meljanac. Od nekadašnjih sredina sa nekoliko hiljada stanovnika do 1990.godine, ostalo je po tridesetak staraca. Tako je u Drniškom kraju i Vrničkoj Krajini. Kaže da su i ono malo Srba koje je ostalo, izloženi procesu katoličenja. Naveo je primer porodice Sladoje, kao i Škrbića koji se izjašnjavaju sada kao srbi-katolici. Sve ga to u mnogome podseća na opise Sime Matavulja.
Pročitajte JOŠ:
Zašto je Broz najveći antisrpski projekat – Radovan Kalabić u „Srpskom svijetu“
SELO POLAČA U BOBI ZA SLOBODU
Ne ulazeći ni u kakve druge komentare, danas smo bili u prilici da posetimo veliku Univerzitetsku biblioteku u kojoj se nalazi preko dva miliona knjiga, stranih i domaćih, gde smo pronašli i ovaj članak Jove Ivekića koji je objavljen u Đujićevoj „Srbiji“, pod naslovom “Polača u borbi za slobodu“, gde između ostalog stoji:
„U podnožju kršne i ponosne Dinare ističe se poznato srpsko selo Polača u Dalmaciji. Ono se sastoji od većeg broja manjih zaseoka, grupisanih u Velikoj i Maloj Polači i Podinarju. Polača po broju stanovnika spada u veća naselja u Dalmaciji. Pred rat je imala oko 3. 500 stanovnika…
Crkva u Polači, podignuta u slavu sv. Apostola Petra i Pavla, je otvorena 1458. g. blagoslovom zetskog mitropolita Josifa…
Gorostasna i granitna Dinara je imala snažnog uticaja na formiranje duha i lika polačkog čoveka. Polačanac je ponosan Dinarac, odlučan (koji se ne mrči, ako kovati neće), istrajan, radljiv i izdržljiv (čak i onda kad ga sneg i mećava sa Dinare zaspu), čestit, ponosan i do krajnosti požrtvovan. Jednom rečju, on je izraziti predstavnik našeg dinarskog tipa. Kao takav, a uz to Bogu, Srpstvu i Svetosavlju odan i veran, polački seljak od uvek je bio predmet mržnje njegovih opakih suseda, Hrvata sela Kijeva, koji su disali ustaškim duhom još pre nego su krvoločne ustaše došle na vlast…
To ustaško selo Kijevo se nalazi između Polače i Vrlike. Odkad se za njega zna, ono je uvek disalo antisrpskim duhom. Pre rata bilo je poznato po svojoj frankovačkoj orijentaciji. Ono nikad nije krilo svoju mržnju protiv Srba Polače i čekalo je samo zgodnu priliku pa da tu svoju mržnju iskali nad nevinim narodom ovog mirnog srpskog sela. Dinarska čobanica Marija Vučković, u jednoj viziji uoči samog rata, videla je ono krvavo slovo u obliku konjske potkovice (U), pod kojim će se ta satanska mržnja
iskaliti i koštati blizu milion srpskih života, među kojima veliki broj domaćina i domaćica sela Polače. Tragična 1941. godina pružila je kijevskim ustašama priliku da svoje zločinačke planove u potpunosti ostvare.
Zamišljen, zbunjen i ogorčen polački seljak je pratio razvoj događaja posle neslavnog sloma Jugoslavije 1941. Teško je njemu, kao i svemu srpskom narodu, bilo da se pomiri sa Hitlerovim nedonoščrtom – ndh. Znajući da su njegovi susedi sela Kijeva oduševljeno pozdravili stvaranje sramne „nazavisnice“ i položili zakletvu na vernost krvavom bezglavniku, Polačani su počeli da brinu. Pogotovo od onog dana kada su im ustaše odvele iz crkve, za vreme službe Božje, njihovog dragog sveštenika o. Mihaila Popovića, sina nacionalnog prvaka Dalmacije i mučenika iz Prvog svetskog rata,
Onisima Popovića. Sveštenik Popović je odveden na Spasovdan, da bi nekoliko dana docnije, posle teških mučenja (zlikovci su mu klještima čupali zube i bradu), bio ubijen u Promini zajedno sa još 40 Srba mučenika iz Knina i okoline. U mučenju i ubijanju ovih Srba učestvovali su kninski fratar Simić, Juco Rukavina i Frane Arapović.
Srbi Polače, ogorčeni gubitkom svoga sveštenika, znali su da im nema spasa ako se ne organizuju za odbranu. I pripreme za organizovanje odbrane već su bile počele kad ustaški susedi iz Kijeva upadaju u Polaču i na prevaru odvedu 50 domaćina. Odvedu ih tamo odakle se nikad više nisu vratili. Kao i stotine hiljada Srba i Srpkinja i ovi mučenici su negde pobijeni ili živi u jamu pobacani. Njihov nestanak je bio poslednji signal ostalim Srbima sela Polače da se pripreme za odbranu od ustaša ubrzaju.
KRVAVE BORBE SA USTAŠAMA
U međuvremenu počele su da se ore srpske puške slobodarske po Bosanskim planinama i da osvetničkom pesmom objvljuju slobodu potlačenom srpskom rodu. Tada se i srpska Polača diže na ustanak. Pod vođstvom svoga komandira Gliše Mirkovića, polački Srbi stupaju u trodnevnu borbu protiv ustaša, koje je predvodio Juraj Bublo, bivši jugoslovenski oficir. Borba je vođena na Sivim Brdima 29, 30, i 31 juna. Nemogući da odole snažnom jurišu srpskih boraca, ustaše su nastojale da se osvete mirnom stanovništvu, te su tako, prilikom povlačenja uhvatili i zaklali Stevana Vučkovića, Milicu Todorović i Iliju Vranića, a ranili Maricu Vučković, sestru Jove Ivekića, tadašnjeg pomoćnika komandira čete, Gliše Mirkovića. Ogorčeni borci, čuvši za nova zverstva, navale na ustašku stanicu, razoružaju i zarobe 18 ustaša. Komandir ustaški Ivan Grljević i njegov zamenik Ivan Brzina, nažalost , uspeše da pobegnu. Isti Grljević je sada kod Tita viši oficir, što nije nikakvo čudo kad se zna da ustaše i komunisti imaju jedan te isti cilj: uništenje Srpstva.
Pravedna Božja i srpska kazna stigle je jednog po jednog ustaškog krvnika, a među njima i ustaškog logornika sela Kijeva, odgovornog za ubistvo 50 domaćina polačkih, i to u momentu njegovog pokušaja begstva za Zagreb…
IMENA POBIJENIH SRBA I SRPKINJA OD USTAŠKIH KRVOLOKA
Da veo zaborava ne bi pokrio imena svetlih srpskih žrtava sela Polače pobijenih od ustaških zveri, namera nam je da ih u ovom dopisu poimenično pomenemo:
Glišo J. Bosnić, Ilija Bosnić, Ilija I. Bosnić, Ilija J. Bosnić, Mile Bukva, Sava Bukva, Ilija B. Vranić, David V. Vučković, Đuro P. Vučković, Jovan P. Vučković, Nikola L. Vučković, Petar L. Vučković Rade S. Vučković, Stevan N. Vučković, Todor T. Vučković, Anica D. Đurić, Aspazija M. Đurić, Vaso J. Đurić, Đuro S. Đurić, Ilija LJ. Đurić, Jandrija J. Đurić, Luka M. Đurić, Marko T. Đurić, Milan S. Đurić, Nikola M. Đurić, Petar LJ. Đurić, Stevan LJ. Đurić, Stevan M. Đurić, Savo N. Dragičević, Glišo S. Mirković, Đuro P. Mirković, Mile S. Mirković, Jovo N. Milivojević, Vaso P. Pecer, Milica I. Todorović, Stevan G. Todorović, Branko S. Činbur, Boško Činbur, Vaso B. Činbur, Ilija T. Činbur, Jovan J. Činbur, Nikola S. Činbur, Sava T. Činbur, Todor I. Činbur, Boško G. Crnogorac, Đuro G. Crnogorac, Dušan V. Crnogorac, Ljubo V. Crnogorac…
Odahnulo je Srbima kad su ustaše bile proterane iz srpskih sela, no borba tim nije bila završena. Počela je nova borba, borba protiv novih ustaša – Brozovih partizana. I u ovoj novoj i namrtnutoj borbi selo Polača ostaje na svom istorijskom srpskom
nacionalnom putu. I u ovoj borbi Polača daje svoj doprinos. Zastavu nacionalne borbe protiv komunističkih izmećara već je bio razvio na Dinari Dražin sledbenik vojvoda Momčilo Đujić. Vojvodi se pridružilo sve što je srpsko na Tromeđi, sve što srpskim duhom diše i što ćirilicom piše. Osniva se proslavljena Dinarska četnička divizija u čiji sastav ulaze i polački četnici, organizovani kao polački bataljon u puku Onisima Popovića (docnije Dinarske brigade, kojom je komandovao Jovan Grubnić). Za komandanta polačkog bataljona Vojvoda je postavio Jovu Ivekić (1942). Od dana ulaska u sastav Dinarske četničke Divizije, četnici sela Polače učestvuju u svim borbama koje se vode protiv partizana, naročito onim na Dinari i okolnim brdima. Plamen vatre koju su četnici ložili na Dinarskim visovima bio je uvek znak slobode na Dinari, a u isto vreme i simbol nade u slobodu srpskog naroda.
IMENA PALIH U BORBI PROTIV KOMUNISTIČKIH KRVOLOKA
Kako borbu protiv ustaša, tako i ovu protiv ustaške braće partizana, četnici sela Polače su zapečatili svojom krvlju i obeležili grobovima svoje braće saboraca. Njihova besmrtna dela ne smeju da se zaborave. Njihova imena treba da su duboko urezana u srcima preživelih Srba-četnika, njihovih saboraca. Pominjući u ovom dopisu njihova imena mi želimo da osvežimo uspomenu na njih:
Jovo T. Bukva, Sava T. Bukva, Ilija S. Bosnić, Nikola N. Bosnić, Đuro J. Vučković, Draginja S. Vučković, Ilija S. Vučković, Milica J. Vučković, Savo L. Vučković (68 godina star, odveden od kuće, mučen i ubijen), Todor, B. Vučković, Sava Vučković, Sava Đurić, Sava J. Đurić, Krstan K. Ivekić, Damjan J. Lazić, Dušan I. Maglov, Jovan P. Milivojević, Glišo S. Mirković, Krstan I. Milivojević, Ilija LJ. Mirković, Jovan P, +. Mirković, Ljubo P. Mirković, Ljubo G. Mirković, Ljubo Mirković, Dmitar M. Radinović, Nikola Radulović, Ilija S. Činbur, Petar I. Činbur, Todor S. Činbur, Jovan E. Crnogorac, Pavle Crnogorac…
Pri kraju ovog dopisa želimo da naglasimo da Srbi Polače nisu stradali samo od ustaša i komunista, već i od okupatora, pa čak i od „saveznika“.
IMENA ONIH KOJE SU POBILI „SAVEZNICI“
Od savezničkog bombardovanja poginuli su: Nikola S. Bosnić, Sava J. Bosnić. Đuro S. Vučković, Marta P. Vučković, Amđelija S. Đurić.
IMENA PALIH U BORBI PROTIV FAŠISTA
U borbi protiv italijanskog okupatora položili su svoje živote: Marija S. Vučković, Špiro R. Vučković, Đuro M. Lazić i Stana M. Lazić, a borbi protiv Nemaca: Milica M. Milivojević, Jovanka M. Crnogorac, Kosta A. Crnogorac i Milica P. Crnogorac…
Prema svojoj nacionalnoj ulozi koju je odigralo u toku rata, kao i prema žrtvama koje je položilo na oltar Otadžbine, selo Polača se dostojno odužilo Bogu i srpskom narodu. Želja pisca ovih redaka je bila da ovakoveči imena onih div-junaka sa gorde Dinare koji nesebično položiše svoje živote za Kralja i Otadžbinu, za veru pradedovsku i za sve uzvišene ideale večite i nepobedive Srbije…“ (Vidi: Jovan Ivekić, Polača u borbi za slobodu, „Srbija – Serbia“, jun 1978, Fruitland, Ont., Canada).
Evo samo jedan primer.moj prijatelj Srbin je rođen u Štipu jer mu je tata bio vojno lice na služenju u Makedoniji.Kad god je tražio poštom da mupošalju krštenicu uvek su mu prezimeli pisali sa SKI a ne sa IĆ.Morao je lično tamo da putuje da ih ubedi da mu dakju pravilno napisanu krštenicu..Drugi primer.Moj majstor koji je došao sa severa Makedonije kaže da je vlast prisilila njegovog dedu da mora da promeni prezime sa IĆ na SKI.Što se sada bune Makedonci kada Bugari pokušavaju da ih asimiluju kada su i oni to isto radili
A sto nisi rekao da je kolonizacija u Vojvodini uspela 100%.
Sve se svodi na to kako su 1945 povucene granice.
Gde je ostala neposredna srpska vlast, tu je kolonizacija uspela. Gde nije, nije.
.U tekstu se spominju Crnogorci i Hercegovci, što nije tačno. Tos u Srbi iz Hercegovine i Crne Gore. Između dva svetska rata bilo je u CG samo Srba pravoslavaca i Srba muhamedanske vere i katoličke vere. Tek kada su komunisti došli na vlast oni su proglalsili 1945. g. novu naciju – crnogorsku, da bi razbili srpsku.
Napaćeni narode srpski…
… Pusto srpsko!
Davna sam potrošio suzu.