Зашто је Броз највећи антисрпски пројекат – Радован Калабић у „Српском свијету“
1 min read
Радован Калабић
Шта су донеле “крваве литије” организоване 1937. против Конкордата? Да ли је убиство српског патријарха Лукијана Богдановића 1913. године у Бечу, био део припреме за Велики рат и напад на Србију? Како Јосип Броз настоји уништити српско национално јединство?
Шта се крије иза претњи Високог представника за БиХ Инцка о доношењу Закона против негирања геноцида? Зашто се српски народ, који је преживео два велика геноцида, покушава оптужити за исти злочин? О овим и другим питањима у Српском свету говори историчар и књижевник Радован Калабић. У студију је уредник Гордана Јанићијевић.
Историчар Калабић каже да сваки напад на Србе почиње нападом на СПЦ, а да покушаји физичког сатирања и духовног затирања Срба, траје вековима. Као пример наводи Конкордатску кризу у Краљевини Југославији, која је избила 1937. године. Наиме, Скупштина Краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојадиновића, требала је да ратификује Конкордат са Ватиканом, који је потписан са Светом столицом у Риму јула 1935. године. Српска православна црква се успротивила, верници и народ под вођством Николаја Велимировића изашли су на београдске улице. Калабић тај догађај пореди са прошлогодишњим црногорским литијама и оним шта је Ђукановић покушао да уради са Српском православном црквом.
Литије у Краљевини народ је назвао „КРВАВИМ“ јер је тадашњи министар полиције, Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов, наредио бруталну интервенцију жандарма. Народ и СПЦ се успротивио Конкордатату јер је он фаворизовао римокатоличку цркву у сваком погледу у односу на православље на тлу Србије. То је време када је умро и тадашњи српски патријарх Варнава, за кога историчар Калабић тврди да постоје основане сумње да је отрован. Поткрепљује то чињеницом о тајанственој смрти његове рођене браће, непосредно након што су посетили болесног патријарха. Патријарх Варнава, каже историчар, био је велики противник Конкордата. Калабић се враћа двадесетак година уназад, коментаришући и убиство тадашњег патријарха Лукијана Богдановића у Бечу, када су га убице обезглавиле, и никада нису откривене. Све то историчар смешта у припреме за напад на Србију 1914.године и Велики рат.
Говорећи о нападу на православље он истиче и усташки покрет и покушај стварања Хрватске православне цркве, правећи поређење са Милом Ђукановићем и његовим покушајем стварања Црногорске православнре цркве. Како каже Калабић, да “Српску православну цркву у Црној Гори замени невладина организација није успело“. Према Калабићу, антисрпску политику наставља Јосип Броз Тито, за кога каже да је „највећи антисрспки пројекат“. Поткрепљује то питањем зашто никада није извршен напад за ослобођење Јасеновца?
После рата, каже Калабић, напад на СПЦ настављен је издвајањем Македонске цркве, и тврди да тадашњи патријарх Викендије Проданов одбија да то питање стави на дневни ред Синода, да би убрзо умро, са великом сумњом да је отрован. И Броз се не зауставља на томе, истиче историчар, већ 1963 године уз помоћ ОЗНЕ, прави раскол комадајући Америчку епархију, да би тек 1992.године на Сретење дошло до помирења. И Устав из 1974. је уперен против СПЦ, каже Калабић. “Када год се радило за српске интересе, запад је такве иницијативе дочекивао на нож, али и од стране пете колоне у Србији“.
За сарадњу са Вуком Драшковићем истиче да никад није био члан СПО, већ да је са Вуком сарађивао како би истражио и заштитио лик и дело ђенерала Драже. Пети октобар узима као пример како се покушало да Срби изгубе идентитет и националну самобитност. Да није било Русије у Савету безбедности УН, британска иницијатива да се Срби прогласе геноцидним народом, била би усвојена. На тај начин би се изједначиле српске жртве у два геноцида који су над њима извршена, „нонсенс над нонсесима“, каже Калабић. Кроз ту призму посматра и недавна дешавања у Северној Македонији и сукобе Албанаца са полицијом, америчко бомбардовање Сирије, протести Албанаца у Тузима, претње Инцка да ће наметнути Закон о негирању геноциду у БиХ. Калабић посебно коментарише „честитку председника Бајдена српском председнику Вучићу за Дан дражавности“, у којој му он каже да се одрекне дела територије, Косова и Метохије!?
„Не постоји реч којом се такав један гест у међународној дипломатији може окарактерисати и описати“, објашњава Калабић, и додаје да очекује снажне притиске на српски народ. „Два су највећа: одрицање од КиМ и унитаризација БиХ и на духовном плану разградња српског идентитета. Будимо приправни на све могуће притиске, па и изазивање сукоба“, поручује историчар. Комантаришући филм „Дара из Јасеновца“ он се пита шта раде две државне институције, Института које треба да се баве историјом Срба и Србије, када су људи, након емитовања филма, били запањени истином која им није била доступна, страхотама која су се дешавала на овом српском стратишту? “Запад и глобалисти покушавају наметнути Србима да су кривци и губитници“ – Калабић одговара „да Срби нису ни кривци ни губитници, него праведници и победници“! Каже да су Срби први пружили отпор НАТО-у, након ИИ Свестког рата, и да у том сукобу нису побеђени. Истиче да генерали ове алијансе и дан данас СПЦ наводе као највећи проблем и “брану“ у реализацији њихових намера!? За Јосипа Броза каже да је био Свети почасни каноник Ватикана. Поставља питање његовог избора да се пред крај живота лечи у Љубљани, а не нпр. на ВМА? Каже да га је пред смрт исповедио католички свештеник Франц Крижник, који је месец дана касније, на чудноват начин, страдао под камионским точковима у Немачкој. Тврди да, захваљујући државотворној политици Слободана Милошевића, није остварен циљ западних глобалиста разарања српског идентитета. Подсећа и на речи Карла Билта да је „православље већи проблем од исламског фундаментализма и тероризма, што само потврђује да они контролишу и једне и друге“. Подсећа да је крајем 2020.године у Ватикану основан Савет за инклузивни капитализам у коме су 27 најбогатијих људи планете. „Ова глобалистичка елита обавезала се да део профита улаже у борбу против климатских промена“ – Калабић је скептик када је у питању ово глобалистичко лобирање. Када је Сребреница у питању, Калабић се пита – „где су Срби у Сребреници“? Да треба утврдити ту чињеницу и подсећа на усташка дивљања у Источној БиХ, на усташке злочине у Старом Броду за које се сазнало пре неколико година. Сматра да је Сребреница по свим доступним подацима „припремљен пројект у који су Срби требали, као у замку, да упадну“.
Убеђен је, да претње Инцка о наметању Закона да се кажњавају сви они који негирају геноцид, па и историчари, неће проћи. Калабић, очекује још снажније притиске на српске земље и Србе, и поручује да страха и зебње не сме бити, и да је најбољи отпор српско јединство.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Пошто је позната чињеница, да је великохрватски фирер-манијак Јосип Броз тзв. „Тито“, Павелићев агент од утицаја, који данас труне на рачун србијанских порезника у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду на срамоту јуначке Србије, заштитио свога и Павелићевог емисара у Ватикану, злогласног фратра Крунослава Драгановића, главног организатора „пацовских канала“, чак му је омогућио да држи предавања на римској католичкој богословији у Сарајеву од 1967 до 1983. године.
Додајмо овоме да је хрватски ратни злочинац Анте Павелић добио визу за Аргентину 5. јула 1947. године на основу договора између Еве Перон, римског папе Пија XII и злогласног фратра Драгановића. Павелић је стигао у Аргентину у септембру 1947. године као римски католички фратар Aranjos Pal. У Аргентини је цело време уживао заштиту извесног корпоративног, eзотериског, идолатриског, окултног, протестантско-римског католичког естаблишмента и англо-америчких обавештајних сервиса, што је између осталих поменула и Алициа Духовне Ортиз у књизи „Ева Перон“, где између осталог стоји:
“Let us add to this, according to a documentary broadcast by Arte, the Franco-German station, in May 1994, the Croat war criminal Ante Pavelic, who was aided by the Vatican’s Archbishop Draganovic, had previously been protected by the English. Pavelic, who was reputed to have been even more ferocious than Hitler, had fled to Austria in 1945, into British zone. In 1946, he was at the San Girolamo School in Rome, which had become the center of the exiled Croatian government. The American knew that he was there and, just like the English, did not arrest him. Postwar times were as much devoted to ‘anti-Communist struggles as to the anti-Nazi revenge. Moreover, many Nazis were welcomed… In fact, Ante Pavelic, the Croatian Quisling, obtained a visa for Argentina on July 5, 1947, in Rome, ten days after Evita’s meeting with the Pope. Armed with a passport from the International Red Cross, he arrived in Buenos Aires in September, in a priest’s habit, using the name Aranjos Pal… To support this, Camarasa cites a dispatch from France-Presse, which was published in the newspaper La Razon in Buenos Aires on May 8, 1986. The American army’s information service had not recommended arresting Pavelic, the ex-leader of the Croatian regime who was recognized by the Germans, due to his links to the Vatican ( especially with Giovanni Battista Montini, the future Paul VI, and, as we have already seen, with Archbishop Draganovic, the heart of the Croatian network in Rome). It is thanks to these contact that Pavelic was able to win over Argentina. However, Pavelic was at the top of the list of war criminals that the Allied forces had promised to extradite to Yugoslavia ( Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 101, 102 и 104).
У поређењу са Франковим фашизмом, Брозов великохрватски комунистички фашизам је био гори. Броз је Франку конкурисао и за туристе из извесних капиталистичких земаља, као и за извесне капиталистичке кредите. Брозов великохрватски режим је био фашистички, робовласнички, имајући у виду да је продао више милиона југословенских и обесправљених српских радника „гастарбајтера“ извесним капиталистичким и колонијалним државама, који су постали на основу марксистичке економске формуле тзв. „вишак вредности“.
Нема никакве сумње да је Броз био великохрватски фашиста. У дипломатском акту из резолуције Информбироа који је објављен под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“ дословно стоји:
„Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан, он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то показало…“ (Види: Из резолуција Информбироа „ Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, „Напред“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Бр. 12 (28) од 15. јула 1950).
Такође, имајући у виду да су за време Брозове фашистичко-комунистичке великохрватске, интермаријумске владавине вршена масовна стрељања извесних српских родољуба, као и извесних „српских“ комуниста-интернационалиста.
Што се пак тиче великохрватског диктатора Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, почасног каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског наредника из хрватског села Клањца, који
сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у београдско-јосипградској Србији, довољно ће бити да констатујемо да се њему и данас клањају „српски“ ренегати и полтрони на срамоту нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног, пониженог и несрећног српског народа.
Сматрамо да неће бити сувишно да још једном нешто кажемо о извесним односима Јосипа Броза „Тита“ и Ватикана. У хрватском листу (тједнику) „Даница“ објављен је чланак под насловом „Католичка црква у Југославији“, где између осталог, стоји:
“Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именова је друшкана Тита – ‘ПOЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве с. Јеронима у Риму. Тиме му је подјелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ont., Canada, 1990, стр. 99 ).
С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).
Све у свему у циљу што јачег зближавања са Ватиканом, Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).
Полазећи од чињенице да је др Веселин Ђуретић објавио докуменат којим се Италијанско министарство иностраних послова обавештава о Титовој посети катедрали св. Петра у Риму у августу 1944. гонине. Том приликом маршал је имао и тајни сусрет са папом
Пијем XII.
У документу дословно стоји:
„11 agosto 44
Visita a S. Pietra del maresciallo Tito
Beguito della notizia apareto sulla stampa di una visita a San Pietro di ufficiali Jugoslavi, comunico che a stato confermato in Vaticano che il maresciallo Tito ha visitato il 9 corp. col seguito la Basilica di S. Pietro, naturalmente in incognito“ (Види: Др Веселин Ђуретић, „Савезници и југословенска ратна драма“ – Триумф тактике заваравања, „Политика“, Београд, 16. фебруар 1992).
У овом контексту вредно је указати и на значајну студију Рад. П. Рашанина, која је објавњена у наставцима у “Американском Србобрану“ од 1976 до 1983 године под насловом „Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената“ , где између осталог стоји:
„КПЈ никада није имала ни стално ни одређено ни јасно, а још мање чврсто становиште. Она га је мењала као камлон боју своје коже према природи околине и промени природних појава. Она га је преиначавала, извртала, дадавала му или одузимала поједине тезе и ставове, прилагођавајући његово постављање и решавање према датим и опортуним политичким, економским и временским приликама и потртебама. Према развоју политичке и светске ситуације, према моменталним успесима или неуспесима у борби за власт и полпуларизацију међу широким народним масама. Борба за власт била је у ствари њен стални, главни и једини прави циљ а све друго па и национално питање било је подређено томе циљу и у његовој сталној потчињености и служби. Стално га је наводно решавала или покушавала да га реши а никада га није хтела, а како га је она поставила није ни могла, правилно и успешно решити. Те је оно као такво остало нерешено све до данашњих дана. На њему је у многоме благодарећи настојањима и утицају КПЈ пала и срушена прва краљевина Југославија (Хрватско Питање), па ће, у то смо као сигурно убеђени, без обзира хоћемо ли ми то доживети као сведоци распада прве Југославије, на њему пасти и данашња друга социјалистичка или комунистичка Југославија. И тај ће пад сигурно доживети млађе генерације које иза нас долазе…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената, „Американски Србобран“, број од 4. маја 1983, Pittsburgh, Pa., USA).
Још 1928 је комунистичка партија у Дрездену донела одлуку да растури“капиталистичку“ Југославију и да створи нове државе:Словенију,Хрватску,Македонију и Велику Албанију.То сам ја учио још у школи.То се углавном и остварили уз помоћ Ватикана и домаћих издајника.
Tacno Kalabicu zasto nisu Partizani oslobodili Jasenovac.No pitanje zasto to nisu urdili cetnici?Zasto to nisu uradili Nedicevci, ljoticevci? U Beogradu je postojala Ambasada HDH .dakle poslovi obavljani na najvecem nivou Zsto kralj iz izijeglistva nije dao tu naredbu.?
Broz je katica za sve !
Broz je u nasledstvo dobio lojalne konjušare. Sve na tacni. Čak je i „robijao“ kao sužanj 483 u konjußarskom kazamatu.
Iz Brozovog jajca su ispali svi oni koji pišu „poslednje raporte“.
Zna se ko je Broz (original) bio, od „čegovića“ je.
Čije je kopile, poput Adolfine. Bečke.
Jugoslavija je bila velika i poštovana svugde u svetu dok je Broz bio na čelu. Kad su došli nacionalisti od Jugoslavije su ostale samo neke „banana“ države koje se više ništa ne pitaju.
… Samo zato što je srpski (državotvorni) projekat manji od najmanjeg, ako ga uopšte i ima!
Zato je ovo sagraila “ najveći projekat“!
Mali Srbi i Veliki Bronzin … Takva nam sudbina, ne i bez nas!
Djikane nisi dovoljno pasao za ručak. Pojačaj večeru.
Na porješnom si mod(u) … Sagrailo domoljubno!
Možda i nijesam pasao, ali se se ti ođe najio govana ka malo ko!
Jedeš, ne probiraš bratsko …
Dobro ti činjelo, kućo.