Поштедите ме коца и конопца/и разапните ме на врху планина/као ваши праоци што су мога праоца/Исуса Христа Назарећанина.
Распеће Исуса Христа
Ја, Раб Божји, Србин, са проседом брадом изјављујем радовољно кроз ланце и жицу пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом да сам крив и да признајем кривицу!
Крив сам што сам неко,
а не нико и нетко.
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с’ три прста!
Крив сам што јесам, а треба да нисам. Крив сам одавно што стојим усправно и гледам у небо, уместо у траву. Крив сам што се дрзнух против кривде, крив сам што опет славим своју крсну славу!
Крив сам што пишем и читам ћирилицом,
крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
крив сам, и признајем
да не знам што знам, да знам што не знам.
Крив сам, и да завршим са највећом кривицом (пре него што се заценим од смеха). Крив сам, тврдоглавац што сам Православац и Светосавац, и што не верујем у свети злочин и опроштај греха!
Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју земљу да кидише.
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше диве
цветају трешње, јабуке и шљиве.
Па ево, признајем и то за спас рода. Ја више не постојим скините ме с’листе ја сам од сад само ваздух, светлост и вода три елемента која вам користе, а ово што пред вама говори и хода то је оно што ви од мене створисте!
Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
а то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!
Мој душманине са хиљаду руку с хиљаду слугу и слушкиња лажи убрао си ми Сунце к’о булка ражи. Моји ће потомци пити јед и чемер, а твоји већ пију горку медовину за крвав новац којим пуниш чемер распродајући моју дједовину. Усуд ће ти лудачку кошуљу обући и тек тада ће се мало разданити или ће планета од срамоте пући и све нас у исти амбис сахранити!
Много сте важне
земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
истина и правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда.
Руље бивших људи убица и гоља чопори робота и других монструма палацају на твоје воћњаке и поља и на моју белу кућу поред друма око које, као најлепше одиве цветају липе, јабуке и шљиве.
Шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који Ти черече синове и кћери?
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.
Господо тужиоци суци и џелати исписали сте ми своје заповести по зеницама најфинијем стаклу. Што теже живим, лакше ћу умрети. Зашли сте много у ноћ поодмаклу али узалуд ћете линчовати најгостољубивији народ на планети (због чега ћете горети у паклу) јер људско срце, чудо над чудима, неће да се прими у вашим грудима!
<
Ми се не плашимо смрти
црне куге –
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ’ нама Србима
као што су пролеће,
лето,
јесен,
зима
и није страшнија
поготову дању
од суше,
поплаве,
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа!
Злонамерници сити и манити све ми забранисте у рођеној кући ал’ не може ми нико забранити да певам и да се смејем, умирући а то се вама више не догађа ни кад свадбујете ни кад вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да вас гледам а ви зажмурите иначе ће вам се очи распрснути од сјаја мог лица. Само пожурите! Што ме пре разапнете, пре ћу васкрснути!!!
Poema dostojna antičkih tragedija !
Дивни Доброца Ерић, царство му небеско.Пјесма за сва времен!