(ВИДЕО) Арбитри – савезна влада и сам Тито

Митрополија није била против изградње маузолеја Ивана Мештровића већ је само инсистирала на томе да капела, у свом изворном облику, буде саставни део спомен-комплекса на Ловћену.

У наставку приватног писма упућеног 16. априла 1970. године Милу Јовићевићу, председнику савезне Комисије за односе са верским заједницама, митрополит Данило наводи:

„Пошто сам ја издржао неколико ратова и једну револуцију желио бих да док сам ја жив не долази до барута, јер сам га сит и ако нијесам у овај последњи учествовао -1944. одмах по ослобођењу Београда срио сам се са једним Црногорцем, био је заставник, па ме пита јесам ли учествовао у посљедњем рату. Рекох му да нијесам, али да сам када њега на овај свијет није постојало и набројих му гдје сам и кад учествовао у рату, а он ми скоро заповједнички одбруси: ‘То друже није ништа.’ Нијесам се правдао само сам му рекао: ‘Мени бјеше доста.’ Таквих и данас имамо доста који стоје на становишту ко није био борац или се учланио касније, да је он издајник, да га треба са овог свијета уклонити и слично. Докле се тако буде радило и мислило нема среће, као и док се каже и то на мјеродавном мјесту МИ и ВИ.

„Ја сам имао неколико слика и докумената да Ти покажем и да видиш да смо ми који тражимо да се капела остави таква каква је у праву, али нијесам хтио да Те замарам и бојао сам се да не схватиш да сам те звао у кућу да бих Ти поповао о капели и раздору. Зар то није не мало смијешно да се води полемика, доносе одлуке и настоје почети радови на рушењу једне завјетне и аманетне цркве, а да се нико не нађе чак ни телефонски, а не писмено да извијести нашу цркву или мене шта се намјерава чинити.

„Мој разум ако је здрав не може то схватити, као што не може схватити тврдње Предсједника општине да је Ловћен у катастар цетињске општине и црква на њему. У катастар је и манастир цетињски и све цркве и манастири на територији општине, али то није знак да је то општинско. У катастар је Твоја кућа у Дујеви и моја у Дружићима, али то није знак да су оне општинске, већ им се власник зна. Ето чиме се људи служе и какве закључке доносе.

„Има једно правно правило још у римском праву“ – подсећа митрополит Данило у овом писму – „да правда није увијек на страни власти, зато су установљени судови у свим земљама, чак и фашистичким, да би ти судови поставили правду на своје мјесто тамо гдје је власт или приватник заобишао. Можда ће и у овом нашем случају ако до суда дође бити, не политички проблем, него правда постављена на своје мјесто и онда ће морати бити задовољени и једни и други и примити одлуке без роптања и приговора.

„Сада да пријеђемо и на ону другу страну. Мени је јако жао што се у мојој кући нијеси ничим послужио; друго ми је жао што је трефио пост да Те нијесам могао задржати да будеш мој гост, а нијесам могао да Те водим у хотел, а сматрам својим гостом. Но, кад будеш опет дошао присвајам право да ме посјетиш, без обзира хоће ли црква-капела бити срушена или не, јер ми Цетлињани и комшије мислим треба да одржавамо пријатељске везе, тим прије што су нам и службени положаји везани. На крају мислим да личне односе не треба плекати у опште како то моји Цетињани раде.“

Из овог слојевитог писма, за које не знамо да ли је на њега Мило Јовићевић одговорио митрополиту Данилу, јасно се види да је за власт у овој фази једну од главних непознаница представљало питање да ли ће митрополит тражити да спор буде разрешен пред судом.

Могућност да се тако нешто догоди вероватно је додатно подстакла политичке факторе у Црној Гори да убрзају послове око подизања Мештровићевог маузолеја. О томе сведочи расписани конкурс, објављен 19. априла 1970. године на страницама београдске „Политике“:

„На основу Закона 47, 53. Основни закон о изградњи инвестиционих објеката

Режијски одбор за изградњу Маузолеја Петру ИИ Петровићу-Његошу

Расписује конкурс о извођењу радова

На изградњи Маузолеја

На Језерском врху – Ловћен

Укупна предрачунска вредност 12.500.000 динара.“

У условима конкурса наглашено је да радови почињу одмах по закључивању уговора, а да је извођач у обавези да их заврши у октобру 1971. године.

У тих неколико априлских дана, као што смо видели, десило се много тога. Патријарх Герман је, можда и због објављеног конкурса, позвао Витомира Петковића, председника Комисије за верска питања СР Србије, да размотре настале околности. Разговарали су 20. априла 1970. године.

„Са наше стране изнето је мишљење да није целисходно покретати најављени спор судским путем од стране митрополита Данила у односу на Скупштину општине Цетиње“, забележио је Петковић. „У вези са овим скренута је патријарху пажња да ће наша јавност оштро реаговати уколико дође до покретања ове тужбе, а поготово ако то учини руководство СПЦ из Београда. Патријарх се са овим сложио говорећи да он никада није био присталица да се ствари решавају путем суда. Притисак чини митрополит Данило. Вероватно да ће се овај проблем покренути и на Сабору. Патријарх је био доста неодређен о држању Сабора по овом питању.“

Што се тиче власти, тужба је, дакле, била горуће питање.

Осим стрепње због могуће судске тужбе, власт је почела да притиска још једна чињеница. Питање: за уклањање капеле са Ловћена, или против тог чина, прерасло је оквире „локалног“ проблема који се своди на надметање, чак „инаћење“ цетињске Општине и митрополита. Да је реч о много дубљем неспоразуму, потврдила је и пажња коју су овом проблему посветили европски, пре свега француски културни кругови.

Члан Француске академије Пјер Емануел, католички песник и председник међународног ПЕН клуба, упутио је 24. априла писмо Јосипу Брозу Титу у коме је навео:

„Величанственост предјела је та која оставља снажан утисак на ходочасника, а капела не нарушава тај склад, већ га крунише без гломазности и даје му његов истински значај… Ту величанственост на извјесним повлашћеним мјестима, као што је управо Ловћен, природа испољава још више него људска дјела.“

Да се на томе није завршило сазнајемо из Тањуговог билтена намењеног за „интерно информисање“ уског слоја државне и партијске номенклатуре, али и руководећих људи у штампи, на радију и телевизији. Тако у билтену од 26. априла 1970. године читамо:

„Писање британске штампе (Тањуг) Лондон, 26. априла. – ‘Маршал Тито, који одавно има низ проблема везаних за политички и економски централизам, суочен је сад са новим који – да би му сасвим компликовао живот – распаљује верске, националистичке, па чак и естетске страсти. Тако данашњи ‘Санди тајмс’ почиње напис о полемикама у вези са Његошевим меузолејом на Ловћену.“

Аутор написа подсећа на сукобе струја и концепција у вези са спомеником Његошу, за кога каже да је, уз Пушкина и Мицкијевича, вероватно највећи словенски песник, па закључује: „Очигледан арбитар је Савезна влада, и у крајњој инстанци, сам Тито, али српски интелектуалци у Паризу узнемирени су јер нема реаговања. У време када је равнотежа између центра и његових шест република вероватно политички деликатнија него икад, нико у Београду не испољава нимало жеље да буде увучен у локалне свађе. Сад је на сцену ступио француски естаблишмент, мада још не и сама влада“, наведено је у „Сандеј тајмсу“, чије писање је пренео Тањугов билтен од 26. априла 1970. године.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) На помолу политички проблем

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: