Vesna Kapor: Povodom Dare iz Jasenovca – priče u mojoj glavi

Piše: Vesna Kapor

Sedela sam jednog avgustovskog jutra na prebilovačkoj uzvišici. Nema reči na koje se može nasloniti ta tišina i pogled u nestvarnu svetlost koja treperi. Sedela sam na gornjem stepeniku nekadašnjeg školskog dvorišta, mogle su se razabrati kapi rose na svakoj vlati trave. Ne dišem. Moj prijatelj Milan Šiljegović, iskoračao je kosinom dvorišta, pored gomile kamenja što je nekad činilo zidove, kao uramljen i uronjen u neki čas, živi, a daleki, ne pomera se. U ovom dvorištu nema stope zemlje na kojoj ne leži nečije mrtvo telo. Odjednom razumem da je svaki korak skrnavljenje; zbog toga nemo sedim na podzidi. Ne govorimo ništa, ne dovikujemo se, Milan će docnije izreći to isto o čemu sam mislila, i još, odjednom više nisam mogao da koraknem.

Podsetiću, Prebilovci su ono stradalno mesto u Evropi, u kome je od oko hiljadu stanovnika umoreno više od osamsto duša za samo dvadesetak dana avgusta. Nad ustaškim zločinima, istorija beleži, zgražavala se i italijanska vojna vlast.

Jame i kame. Zapečaćene arhive, zabravljena istina, zabetonirani svedoci. Sedim, i danas i premećem te priče, te slike, grizem samu sebe-kako pričati o tome, kako prići temi? Znate li vi, braćo i drugovi, sestre i drugarice, kako je teško stvarati? Kakva ljudska i predačka odgovornost je pričati te priče? Posle onog glasa Trifka Ekmečića: Evo naše đece, naše, pedeset godina u jami, evo rođače, primi ih, koji je dočekao kosti stradalih iz šurmatovačke jame u beloj košulji, i ispustio dušu, kako se baviti umetnički tim temama? Kad su naši preci-mučenici kao svetlost počeli da isijavaju, i teška muka ćutanja što je nagrizala savest onih koji su živeli, kad su se počela nizati imena stradalih, bilo je jasno da i mrtvi i živi traže spokoj, i da je na nas red da čuvamo uspomene.

Kad su nas kao decu vodili u crkveno dvorište, nekako nemušto su nam pokazivali i istiha kratko upozoravali na jedan travnati deo: nemojte tamo, gaziti, ni slučajno, tamo su grobovi. I ta priča o devojkama koje su u dan oslobođenja grada partizani izvlačili iz kuća i ubijali gde su stizali; lebdi tu u potiljku, čeka da oživi ne samo kao dokument, već i kao umetničko kazivanje; kao deo stradanja. Ali kako, kako prići tome?

Potom, stari kum Risto, otac mog krštenog kuma o kome su u po glasa govorili, on zna ko ga je mučio, zna ko je ubijao, te 1941. u logoru tu u kasarni; ali neće da kaže. Neće, ima četiri sina, ne želi osvetu. Šapuće se da su živi, tu među nama, ti mučitelji.

Zatim, u nevesinjskom groblju, stojimo deca, muž i ja; čitam naglas preko stotinu imena čije su kosti skupljene u zajedničku grobnicu; čitam u svečanoj prolećnoj svetlosti. Niko se ne pomera. I to traje. Kao da smo upali u neki bezvremenski procep. Tu je i naš predak. Vetar rasejava moj glas. Iskopani i opojani mnogo godina posle Drugog rata. Izgovaram razgovetno, sa pauzama njihova imena, oživljavam ih, izvlačim na svetlost. Možda ih, posle opela, po prvi put danas sve imenujemo.

Nižem ove slike, kojih je mnogo, kojih je previše. Sve su to velike teme za umetnost.

No, ono pitanje, kako i iz kog ugla prići, kako poetički odabrati poziciju, odabrati epski ili intimni narativ (i kako ga uskladiti), u kom licu pripovedati, ukratko: na koji način prikazati stradanja, a ne izneveriti ni umetnost ni pretke, na plećima je i tišti. Sve su to sveštene i zavetne stvari.

Rvati se sa temom Jasenovca, za ljude koji su učestvovali u poslu oko filma, i za nas koji smo gledali film, poslanje je i muka. Društvene mreže su gorele i još će dugo. I sama sam se dopisivala do zore sa prijateljima. Mnogo je mišljenja, emocija, kritika, mnogo glasova.

Ponosan sam što je film snimljen; ceo dan sam ćutala; ne mogu obući ništa sem crnine danas; stiskam jedan mali drveni krstić u ruci; eto, tako pišu neki prijatelji. Neki drugi ljudi, pak, veruju da je nož hladnog kritičkog uma jedini način prilaska delu, zaboravljajući da je i u tom slučaju lični impuls osnova vrednovanja.

Svako umetničko delo izloženo je javnosti. Radite najbolje što umete da stvorite nešto, i potom iznosite pred druge-izgleda lako i jednostavno, ali nije. Množina se, u slučaju Dare iz Jasenovca, pretvara u stroge kritičare, iz čega proističe sa jedne strane da bi eto, oni sigurno to sve bolje rešili; a sa druge da se tim temama ukoliko se ne mogu izneti vrhunski, ne treba baviti. U tom smislu prema tim ocenjivačima, trebalo bi čekati još sedamdeset godina da „sazru uslovi“ i da se snimi film koji bi bio po volji svih. Delo ne mora uvek svima da se sviđa, ali svako delo se sagledava iz različitih perspektiva; u odnosu je sa stvarnošću, društvom, politikom i istorijom.

Ne bih se ovde mnogo osvrtala, a i nemoguće je, na mnoštvo komentara pretvorenih u utrkivanja šta fali filmu, ili ko je veći Evropejac ili patriota, navela bih samo nekoliko primedaba, među kojima prednjači teza: sve opšta mesta, sve već znamo. Dobro, ali to „sve već znamo“ složeno je prvi put, jedno uz drugo, i prvi put na, neki način, ozvaničeno i obznanjeno. Glasno rečeno. Dokumentarno se na filmskom platnu stopilo sa umetničkim. Jasno, sve je moglo drugačije, ali teško je odabrati način, teško je izneti priču; uvek se čini zalutaćeš, kad su ovakve stvari u pitanju. Stoga sam pisala o Prebilovcima, o starom kumu, devojačkim grobovima u porti…

Čekala sam, posle prikazivanja filma, da se stalože misli. I sad je jasno: Dara je izazvala potres. I to je znak da je velika priča. Sve je podložno analizi, i može se sve raščlaniti i secirati. To ostavljam drugima, i mislim, da je ovo film koji će živeti. Te divne glumice odrasle na pričama o Jasenovcu, kroz čije oči i uši stradalni vide i čuju; ta devojčica Biljana kao da je rođena da iznese ovu ulogu, način na koji su bile u tom filmu obećava da nije sve propalo, kad propalo sve je.

Čovek nije savršen, i njegova dela takođe boluju od mnogih nedostataka. Jedan prijatelj napisao je, noćas je plakalo nas milion preko Drine, posle su pisali i iz Crne Gore, i iz Kanade… Bilo je to dva sata katarze raseljenih kojekude. Opelo za sve nesmirene duše. Za one koji su čekali da se, neka davna, teška nepravda, ispravi i kroz film.

Za one koji su film secirali od prvog kadra i histerično pisali objave po mrežama, očigledno, nije ni bio.

Što se mene tiče, kao prava žena iz naroda, provetrila sam i raspremila kuću, obukla se pristojno, i u osam zaćutala. Tu, pored mene, bili su i moja baba Cvijeta i đed Dušan. Osećala sam to po težini uzdaha koji su se čuli, kroz moje grlo.

Izvor: Stanje stvari