Верификација лажи

Пред Генералном скупштином УН покренута иницијатива за усвајање  опскурне резолуције о обележавању 11. јула као Међународног дана сећања на геноцид почињен 1995.године у Сребреници. Да иронија буде већа  подносиоци су две државе у чијој повести се могу данима и месецима листати црне странице исписане мастилом масовног убијања и геноцида. Овом чину претходило је трасирање пута још од пада Берлинског зида, када су Ватикан и уједињена Немачка подржали цепање Федеративне Југославије као наставак плана уништавања Срба започетог у Првом светском рату, допуњеног геноцидом у Другом светском рату масовним гробницама, јамама и концентрационим логорима попут Јасеновца званог Балкански Аушвици. Срби су из два велика рата изашли као победници али готово десетковани губитком трећине становништва, да би их на крају савезници изручили бољшевицима који ће преостали део нације “пацификовати” менталним, духовним и физички терором што ће изазвати дубоке поделе између одрођене антисрпске моћне мањине оличене у биолошким и идеолошким потомцима црвене буржоазије који су “фамилијарним”формулама присвојили државни и друштвени капитал са једне и осиромашене већине са друге стране.

Свет није био толико хомогенизован чак ни током Другог светског рата у борби против Хитлера као што је то постигао током кампање сатанизовања и бомбардовања Срба.

Терен за одмазду трасирали су медији. Лаж је постала истина победника. Виртуална стварност је од жртве начинила џелата.

„Иако су и муслиманска и хрватска прошлост биле обележене јаким антисемитизмом, ми смо успели да јеврејску заједницу у Америци окренемо против Срба. Кад су јеврејске организације стале иза муслимана у Босни ми смо одмах могли у јавном мњењу да изједначимо Србе са нацистима. Био је то за нас величанствен успех.“ – изјавио је 1993. француској телевизији Џејмс Харф, директор америчке агенције за односе са јавношћу „Рудер и Фин“, наглашавајући да њихова улога није да моралишу и проверавају истинитост информација и да су деманти обично неделотворни. Ова агенција је најзаслужнија за креирање јавног мњења о Србима.

У светским часописима освитали су плакати са фотографијама Милошевића и Хитлера:

Или други плакат: Нацистички логор из Другог светског рата и бодљикава жица са пољопривредног добра у Трнопољу из 1992. године, за коју је Рој Гатман добио„Пулицера“.

„Зар вас логор у којем се спроводи чишћење етничких група не подсећа ни на шта?“

Кадрови из разореног Вуковара пласирани су као варварска девастација Дубровника – драгуља светске културне баштине. Француски лист Актуел објавио је фотографију остатака мостарског моста с потписом „да су прекрасни архитектонски примерак хрватског града Вуковара срушили Срби“.

Први збегови Срба из Западне Славоније у зиму 1991, приказани су у светским медијима као збегови хрватских цивила пред србочетничком ЈНА.

Манипулација сликом доведена је до савршенства.

Измасакрирани војници ЈНА на Коранском мосту приказани су као страдали хрватски цивили. “Хрватица” убрађена црном марамом на гробу оплакује сина – име покојника на крсту исписано је ћирилицом. Слика неухрањеног Фикрета Алића из Трнопоља постаје синоним за Аушвиц. Његов гојазни пријатељ био је избрисан са свих фотографија. Тајм на насловној страни 17. августа 1992. објављује фотрографију неухрањеног муслимана кога заточеног у логору држе Срби – касније се испоставило да се тај дотични зове Слободан Коњевић, оболео од туберкулозе, ухапшен заједно са братом Зораном због пљачке! На светском сервису Би-Би-Си-ја током 1992. често је емитован снимак изнемоглог и измрцвареног муслимана заробљеног у српском логору.  Заточеник се звао Бранко Волец, официр ЈНА у пензији, талац једног од сарајевских логора за Србе. Исте године Њузвик објављује фотографију групе страдалих цивила, с питањем: „Зашто свет не заустави српске злочине у Босни?“ Идентичан снимак на ком доминира леш човека у црвеној јакни објављен је годину дана раније у једној репортажи из Вуковара. Старица на фотографији са пушком у црнини, поред ње унук са шајкачом на глави – представљена је као муслиманка у збегу. Мали “муслиман”

се, замислите, звао Његош Плакаловић. Фотографија на којој је жена са забрађеном црном марамом, пригрлила лобању, чијег сина су убили Срби – попут муње обишла је свет. Добрина Продановић, из Ратковића код Сребренице. Њеног двадесетпетогодишњег сина Живана Продановића, рањеног у атару села Ратковићи, 22.6.1992.године измасакрирали су – моторном тестером, ескадрони Насера Орића, управо из заштићене и демилитаризоване зоне Сребреница.

Или, фотографија корпе у којој наводно Срби држеископане очи – управо онаква какву је Малапарте 1943. видео код Павелића.

Амерички фотограф Рон Хавив, на промоцији својеизложбе „Крв и мед“ у Београду, признаје да војник нањеговој слици заправо и није шутирао жену која немоћно лежи, већ га је фотограф ухватио у раскораку. По наруџбини Џејмса Харфа, Рон Хавив је, заједно са Ројем Гатманом, у Њузвику „одрадио” Трнопоље, након чега су почели протести Јевреја у Њујорку.

Рон Хавив – тај мајстор порнографије смрти – који је сликао само злочине на српској страни, у нападу истине признаје да му Хрвати и муслимани нису дозвољавали да се слободно креће и слика, док за Американце каже:

„Америка је краљица потискивања слободног извештавањаиз рата. Када сте у близини америчке војске, готово је немогуће радити.“ Хавив, наравно, није стигао да забележи масакриране Србе у Јошаници, Скеланима, Кравици, Медачком џепу, Поджепљу, Троврху, Зловрху, Космету, Бљескове, Олује, Тајфуне, који су „очистили“ са вековних простора преко милион Срба.

Игра бројкама у Босни попримила је размере научне фантастике и ако би се сабрале цифре етничког чишћења умедијима, испоставило би се да је протерано седам путавише муслимана него што је бивша СФРЈ имала грађана. Срби су 1992. за потребе Пи Ар агенција силовали 60.000 муслиманки. У том тренутку ВРС имала је тек коју стотину војника више. Када је кампања прошла, остала је бројка од         неколико стотина, што је, такође, застрашујуће.

И данас се, међутим, ћути о силованим муслиманкама од стране муџахедина, поготову у Зеници и Завидовићима. Колико данас људи зна да су у марту 1992. у Брези, након вишедневног иживљавања и силовања, сарајевски муслимани убили и спалили двадесетак Српкиња?

Зашто се ћути о српкињама силованим у приватним јавним кућама у Сарајеву, Тузли, Зеници, Бугојну, Коњицу, Бихаћу, Славонском Броду, у логорима Брадина и Челебићи?

 Сви смо заборавили страшну исповест др Олге Драшко о сопственој голготи, силовању и сакаћењуње и других српкиња у усташком логору Дретаљ? Патријарх Павле је 10. децембра 1992. члановима Швајцарског парламента и представницима Екуменског покрета, документовао да је 800 српкиња силовано у 20 муслиманских и хрватских логора.

Медији су у Сребреници побили 30.000 муслимана. Мада више није био актуелан, тај број је за потребе бомбардовања СРЈ, у пролеће 1999. у оптицај вратио Рудолф Шарпинг, подсећајући своје јавно мњење како су Срби фашисоидан народ. Наравно тај број се, након Дејтона, смањио на 10 000 од чега је 3.016 оживело на првим постдејтонским изборимау БиХ 1996.

Сарајево је и данас град патње који су Срби бесомучно гранатирали. Генерал Луис Мекензи, бивши командант УНПРОФОР-а, изјавио је 1992:

„Рат у Босни би се брзо завршио ако би муслимани престали да сакате сопствени народ зарад Си-Ен–Ен-а.“

Мекензи је наклоњен Србима, рећи ће неки, дежурни и добро плаћени, овдашњи пуританац. Али, погледајмо шта је у својој књизи Балканска одисеја написао лорд Дејвид Овен, који се не може назвати српским лобистом:

„Екипа УН у близини болнице на Кошеву била је очевидац како босанска посада поставља минобацач на тло болнице и гађа преко ње српско подручје. Затим су се хитро спаковали и отишли, да би убрзо пристигла ТВ екипа која је снимила српско бомбардовање ради одмазде. Била је то она иста болница коју сам месец дана раније посетио и која ме шокирала рупама од бомбардовања у болесничкој соби.“

Или, генерал Филип Моријон, у својој књизи Реч војника:

„Насер Орић и његови људи ишли су у серију напада ноколне српске крајеве. Најчувенији и најкрвавији се одиграоо српској православној Новој години, у јануару 1993. По личном признању, Орић је ликвидирао све заробљене. Правдао се да му другачије не дозвољавају закони његовевере…“, пише Моријон.

Данас нас добро плаћени чувари колективног морала, високо профитабилни борци против Милошевићевог режима, нагоне да се суочимо са сопственом прошлошћу.

Њихов пријатељ, велики хуманиста, један од првих потписника апела за бомбардовање Срба, Бернар Анри Леви, након пројекције у Београду свог филма „Босна“, препуног фалсификата, цинично је изјавио:

„Прошетао сам Београдом. Он није рушен попут Дрездена…“

Аналогија се, наравно, не односи на ратну штету.

Ламентирало се над судбином Хрвата, муслимана, Шиптара. Мировне фрустрације црних ешарпи, хуманитарних фондова, отворених друштава, пулсирале су Београдом. А када је тај исти Београд јечао под бомбама, пацифисти су имали паузу за топли оброк.

Разумљиво. Тешко је пљувати по ономе ко те хлебом храни. Појединци су чак тражили интезивније дозе за отрежњење од националистичке еуфорије.

Наравно да је у Сребреници почињен тежак ратни злочин против ратних заробљеника. Сам рат је, по дефиницији, злочин. И данас, пола века након рата у Вијетнаму, од заосталих неексплодираних мина и пројектила страда годишње стотинак деце. Ко је одговоран?