Velikoalbanska iživljavanja u Crnoj Gori: Niku i Nikoli se ne sviđa srpsko porijeklo Skenderbega
Nik Đeljošaj
Nik Đeljošaj i Nikola Camaj, ovaj prvi poznat po cijepanju stranica „Crnogorskog rječnika“ u skladu sa projektom Velike Albanije, okomili su se ni na koga drugog nego na Srpsku akedemiju nauka. Nik i Nikola su toliko osilili, pa dijele lekcije Srbima i optužuje ih da svojataju Skenderbega i to zahvaljujući mitologoji SANU. Prosto da se čovjek zapita ko je ovdje (ne)normalan i ko kome ovdje vodu nosi? Bez imalo stida Nik i Nikola prigovaraju da Skenderbega nema u srpskim pjesmama i tradiciji, a bez njega se ne može otvoriti ni prva stranica nekog albanskog udžbenika.
Nik i Nikola kao da ne znaju da je srpska istorija i narodno pamćenje glorifikovali i u pjesme uveli imena junaka koji ni po koju cijenu nijesu mijenjali vjeru, već su zbog nje bili spremni da izgube glavu. Na tom opredjeljenju Srbi su izgradili duhovnu narodnu azbuku, ali takođe nijesu zaboravili ni one koji su bili Srbi, ali su prihvatili islam iako su se poslije protiv njega borili kao što je to radio Skenderbeg.
Kada se radi o svojatanju Nik i Nikola neka objasne kako to da se otac i majka Skenderbega zovu Jovan i Vojislavka i kako to da se Jovan 1430 zamonašio u Hilandaru, gdje je i sahranjen 1437. godine. Neka objasne svom albanskom narodu kako to da Jovan i Vojislavka rode Albanca, jer Srbima to ne moraju da objašnjavaju. Srbima je i bez sugestije SANU sve jasno.
Nik i Nikola u skladu sa velikoalbanskim projektom albaniziraju sve što mogu, ali ovo sa Skenderbegom teško će im proći. Valjda svemu postoji kraj, pa i ovom neukusnom velikoalbanskom iživljavanju u Crnoj Gori u režiji Nika i Nikole i njima sličnima.
Ne moze biti montenegrin,jer je poreklom iz Epira,Janjina,Grcka,rod Srpsli,Masareci,a onda preseljeni Prizren,Pastrik,njegovi preci,
Sa C G nema veze,a i da ima,sto su Kuci ziveli na Brdima,bili su Srbi,montenegrin nacija ne postoji,samo lokacija.Plus nije ni bio ni odatle,Senderbeg
… Bravo za tekstove, g. Đukiću!
Jednostavno, sjajni.
Prvo, početkom 1480. srpski pisac Martin Segon, napisao je kratku, ali veoma važnu biografsku skicu o Skenderbegu . Još jedan književni rad iz 15. veka sa Skenderbegom kao jednim od glavnih likova bio je „Uspomene janičara”, napisan u periodu 1490—97. godine od strane Konstantina Mihailovića, Srbina koji je bio janičar u Osmanskoj vojsci. U 16. veku, Skenderbeg se pominje u Cetinjskom letopisu, kao i Beogradskom letopisu.
Drugo, Kačić-Miošić, Andrija u izdanju Knjažesko srpska knjigopečatnja 1849. godine objavljuje delo: „Đorđe Kastriotić Skenderbeg u pesmama“, dakle zbirku srpskih narodnih pesama o Skenderbegu. Vuk Karadžić je zapisao nekolike epske pesme koje nisu ušle u ovu zbirku, a slave Skenderbega. Njegoš ga pominje u „Gorskom vijencu“, u stihu koji svaki Srbin zna: „Skenderbeg je srca Obilića“.
Ne očekujem od ove dvojice da poznaju srpsku književnost, a kao i svi diletanti, spremni su da diskutuju o nečemu o čemu nemaju blage veze. No, to je u današnjem montenegru postalo pravilo: Svaki duduk i neznalica na vlasti rado i glasno „protresa“ ozbiljne teme!
Važno je ovde reći da je srpska narodnost Đurađa Kastriotića neupitna. Navešću samo to da su se njegova dva brata – Siniša i Repoš zakaluđerila u Hilandaru i tamo ostali kaluđeri do kraja života. Car Romeja Aleksije III Anđeo je svojom hrisovuljom („zlatnom poveljom“) darovao drevni manastir Hilandar „Srbima za večni poklon“ i odredio da on ima „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu“. Dakle, ni onda, a ni sada, Siniša i Repoš Kastriotić ne bi mogli biti primljeni u Hilandar da „se odaju monaškom životu“ da nisu bili Srbi. Mogli su biti ktitori, mogli su dobiti zbog toga od Hilandara pismenu zahvalnicu, ali da se zamonaše u njemu, a da nisu bili Srbi, to nikako nisu mogli, sve da su predhodno čitav Hilandar pozlatili!
Na kraju, mi Srbi nemamo i ne treba da imamo ništa protiv da oni slave jednog Srbina koji je bio njihov vladar i gospodar! Ako se uz to identifikuju sa njegovim junačkim delom – nemirenjem sa okupatorom, utoliko bolje! Kako to ide prema njihovom prikalnjanju svakom silniku u istoriji, neka vide sami! Nije problem što oni svojataju Skenderbega. Pitanje koje im postavljam je ovo: Jesu li oni njega dostojni? Pomalo se pribojavam odgovora na pitanje: Jesmo li i mi, današnji Srbi, dostojni našeg Skenderbega? Ne zaboravimo, opet i opet, onu gore već citiranu Njegoševu: „Skenderbeg je Srca Obilića“! Ko je od nas srca poput Obilića i Skenderbegovog?
Prvo, početkom 1480. srpski pisac Martin Segon, napisao je kratku, ali veoma važnu biografsku skicu o Skenderbegu . Još jedan književni rad iz 15. veka sa Skenderbegom kao jednim od glavnih likova bio je „Uspomene janičara”, napisan u periodu 1490—97. godine od strane Konstantina Mihailovića, Srbina koji je bio janičar u Osmanskoj vojsci. U 16. veku, Skenderbeg se pominje u Cetinjskom letopisu, kao i Beogradskom letopisu.
Drugo, Kačić-Miošić, Andrijau izdanju Knjažesko srpska knjigopečatnja 1849. godine objavljuje delo: „Đorđe Kastriotić Skenderbeg u pesmama“, dakle zbirku srpskih narodnih pesama o Skenderbegu. Vuk Karadžić je zapisao nekolike epske pesme koje nisu ušle u ovu zbirku, a slave Skenderbega. Njegoš ga pominje u „Gorskom vijencu“, u stihu koji svaki Srbin zna: „Skenderbeg je srca Obilića“.
Ne očekujem od ove dvojice da poznaju srpsku književnost, a kao i svi diletanti, spremni su da diskutuju o nečemu o čemu nemaju blage veze. No, to je u današnjem montenegru postalo pravilo: Svaki duduk i neznalica na vlasti rado i glasno „protresa“ ozbiljne teme!
Važno je ovde reći da je srpska narodnost Đurađa Kastriotića neupitna. Navešću samo to da su se njegova dva brata – Siniša i Repoš zakaluđerila u Hilandaru i tamo ostali kaluđeri do kraja života. Car Romeja Aleksije III Anđeo je svojom hrisovuljom („zlatnom poveljom“) darovao drevni manastir Hilandar „Srbima za večni poklon“ i odredio da on ima „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu“. Dakle, ni onda, a ni sada, Siniša i Repoš Kastriotić ne bi mogli biti primljeni u Hilandar da „se odaju monaškom životu“ da nisu bili Srbi. Mogli su biti ktitori, mogli su dobiti zbog toga od Hilandara pismenu zahvalnicu, ali da se zamonaše u njemu, a da nisu bili Srbi, to nikako nisu mogli, sve da su predhodno čitav Hilandar pozlatili!
Na kraju, mi Srbi nemamoi ne treba da imamo ništa protiv da oni slave jednog Srbina koji je bio njihov vladar i gospodar! Ako se uz to identifikuju sa njegovim junačkim delom – nemirenjem sa okupatorom, utoliko bolje! Kako to ide prema njihovom prikalnjanju svakom silniku u istoriji, neka vide sami! Nije problem što oni svojataju Skenderbega. Pitanje koje im postavljam je ovo: Jesu li oni njega dostojni? Pomalo se pribojavam pitanja: Jesmo li i mi današnji Srbi dostojni našeg Skenderbega? Ne zaboravimo, opet i opet, onu Njegoševu: „Skenderbeg je Srca Obilića“!
Niste Vi nikakav „Trn“ nego zarđali ekser! Neka ovi polupismeni albanski „eksperti“ pročitaju Njegoša pa će vidjeti da on Skenderbega smješta među nekoliko najvećih hrišćanskih junaka i boraca protiv osmanske okupacije! Jedine dvije ličnosti koje se povezuju sa Albancima, a imaju planetarni značaj su u najboljem slučaju „polutani“! Skenderbegu je majka sigurno Srpkinja, a o očevom porijeklu se može raspravljati! Poznatoj katoličkoj svetici i časnoj sestri Majci Terezi je majka zaista Albanka katolkinja, dok je njen otac Vlah (Cincar) iz Makedonije!
Majka Vojislava Branković kćerka Vukovog starijeg brata Grgura,prađed Branilo potomak Masareka dobija kao zaslužan vojnik od cara Dušana oblast starog srednjevjekovnog dvorca Kastri(po kojem se i nazivaju Kastriotići)za zasluge u ratovanja,slavili su krsnu slavu i nigdje ne postoji dokument u kojem se izjašnjava kao Albanac.
Spomenik na terazije nema druge
Neka gtrade spomenike Srpskom Vitezu Djuradju Kastrioticu!!!! Neznalice nepismene, bravi, eto to je ta nesretna nacija, koja nema nijednog heroja i viteza pa mora Srbe da pozamljuje!!!
Ne sjekirajte se sve će to riješiti Boro sa Ramizom.
Neka neko ode u pravoslavni manastir Ardenica iznad Fira 14 vijek u kome je Skender beg ili Đorđe Kastriot vjenčan i neka vidi ko je na ktitorskoj kompoziciji!? Sveti sava drži u rukama crkvu. Šta to znači da je to zadužbina nekog Nemanjića. A Nil i Nikola neka peku vola ispred Skupštine Crne Gore, države koja polako postaje predgrađa Malesije.
Aljbanci kako otimaju tuđu zemlju, tako prisvajaju i tuđe istorijske ličnosti, sve s namjerom da zaokruže neko svoje porijeklo.
U Turskoj,kada je odveden, dali mu ime Iskender(Aleksandar) i izbrisali njegovo kršteno ime Đorđe.
Kod Albanaca ništa nije njihovo,nisu ništa ni imali,Nemac im je bio kralj,pravopis su dobili tek šezdesetih godina prošlog vijeka,dvoglavog orla su mogli vidjeti samo na srpskim zastavama, jednom lopovi, uvijek lopovi i kako nemaju ni mita počeli su srpske mitove krasti,tako da ne čudi da danas pokušavaju sve okrenuti naopako,Kosovska bitka je ustvari njihova,Nemanjići su Nimani,Manastiri po Kosmetu su njihovi, itd.a sa druge strane Đorđeve kosti počivaju u Crkvi sv.Nikole,kosti oca i brata na Hilandaru i sve to Šiptarima ne smeta a i kako bi kad nemaju obraza.
Nemaju ni zemlju ni poreklo,sta cudno za drugo
Nik i Nikola su malo u logičkoj neprilici:
To je zato što oni kao Albanci slave Šiptarskog junaka koji je u stvari Srbin.
Tek će da bude zamešateljstvo, kada se na univerzitetu Kembridž utvrdi da Iskender Beu nije Srbin, no Montenegrin.
Ne moze biti montenegrin,jer je poreklom iz Epira,Janjina,Grcka,rod Srpsli,Masareci,a onda preseljeni Prizren,Pastrik,njegovi preci,
Sa C G nema veze,a i da ima,sto su Kuci ziveli na Brdima,bili su Srbi,montenegrin nacija ne postoji,samo lokacija.Plus nije ni bio ni odatle,Senderbeg
Paa, kad je Srbin podignite mu onda spomenik u Budvi ili HN ili Beranama!
Paa, podižu mu u Ulcinju. Tebe baš boli sve srpsko? Ali razumem ja takve. Morate da se dokazujete, jer stalno sumnjaju na vas. Od nas ste otišli, oni vas nisu potpuno primili…muka je to.
Trn – Podignut je u Srpskom Hilandaru…
He,he,he … Nik & Nikola!
Sve što se o toj mileti može reći jeste, da im je slađe bilo što tuđe, nego sve svoje, koliko gođ da ga je malo!
Gladno je to tuđeg, vazde gladno. Oni i ne računjaju da je nešto, bilo što, njiovo – ako nije tuđe!
Pametan kliče : Tuđe nećemo, svoje ne damo!
Onaj koji to nije : svoje je naše, tuđe nam više paše!
Kleptomani arnautski, još malo pa će da pristignu Kroate kojima je sve njiovo, ustvari tuđe … Pusto ono, srpsko!
Kako su i jedni i drugi najvećim dijelom tuđi, naši … Bivši, oni … Zna se i koji, nije mi da kazujem, kako to i onako svak zna!
Vjeseli, Nik & Nikola …