Večna smrt ili večni život

Piše: Mišo Vujović

Profesor Entoni Flu, najpoznatiji borac ateizma, čovek čiji je život obeležila borba protiv Boga ili, bolje rečeno, napor da dokaže da Bog ne postoji, nedavno je porekao sam sebe, priznanjem da Bog, ipak, postoji.

Profesor Flu je tim priznanjem obesmislio desetine svojih bestselera prodatih u milionskim tiražima, bacio pod noge pet decenija rada i istraživanja, razočarao milione svojih pristalica, pokolebao ih u veri da vera ne postoji.

Možemo samo zamisliti koliko je jaka bila Božja promisao ili snaga da jedan takav, zagriženi protivnik dođe do takve spoznaje ili, bolje rečeno, da mu Gospod prosvetli um i razbistri vidike.

Vladika Nikolaj je govorio da je lakše pobeći od vazduha nego od Boga. Bog te neće goniti, već će te čekati, kao što je sačekao profesora Flua.

Anegdota „Srbi na četiri noge“ samo je jedan detalj iz života žigosanog i proganjanog teologa, profesora, mislioca, pisca, duhovnika i svetitelja, Ave Justina Popovića, kome su „tolerantni“ ateisti zabranili da predaje na Bogoslovskom fakultetu, smestili ga u manastir Ćelije, kao u kućni pritvor, oduzeli mu građanska prava i ograničili slobodu kretanja.

Ateizam, koji moj uvaženi prijatelj pominje, Srbima je nametnut kao religija, na čijem čelu je bio Komitet umesto Sinoda i Tito umesto patrijarha, a Staljin kao božji poslanik.

Kasnije je Tito postao vrhovno božanstvo, a Srbi poslušni evnusi njegove religije zvane ateizam.

To ubijanje duše i Boga u ljudima i danas traje, samo se manifestuje na suptilnije načine, obesmišljavanjem evharistijskog života i stalnom kompromitacijom klirika koji su na volšeban način maskirali svoje sklonosti pod mantiju ili su „preporučeni“ Udbinim episkopima da ih „rukopolože“ i svojim nepočinstvima i necrkvenim ponašanjem kompromituju majku Crkvu.

Delimično mogu prihvatiti da naša saborna pravoslavna Crkva nije imala sluha za odbeglu braću. Ali definisanje nacije nije posao Crkve već, po ujedinjenju 1918 godine, Krune, Vlade i tadašnje elite.

Umesto da se u delo sprovede Njegoševa poruka: „Brat je mio, koje vjere bio“, mi smo zlikovce pretvorili u heroje, a pokajnike u izdajnike.

Pre svega, u pravoslavlju nema etnofiletizma, ono je iznad nacije. Kod nas Srba vera je srasla sa nacijom, jer je u vekovima ropstva pod Turcima bila sinonim duhovnog opstanka, tako da se nacionalno i versko stopilo u jedno i vera postaje neodvojivi deo identiteta Srba, što kod ostalih naroda nije slučaj.

Neko od uvaženih sagovornika je pravio paralelu sa Albancima, koji su, u mnogome, lišeni religijskih osećanja i imaju jako izražen nacionalni osećaj.

Čak ekstremno, iako kod njih postoje međusobni animoziteti i podela na Toske i Gege, kao i distanca onih iz Albanije prema Kosovarima.

Njihov faktor koherentnosti je cilj za nacionalnom dominacijom i želja za ujedinjenjem svih Albanaca na Balkanu.

Nažalost, i pored verske vertikale, mi nemamo, osim deklarativno, taj osećaj kolektiviteta i zajedništva, a stalno nam pripisuju nekakav hegemonizam. Da ga ima za pedeset godina, Srbi ne bi stvorili tri nove nacije – makedonsku, crnogorsku i bošnjačku, a polako se rađa svest o novoj -vojvođanskoj.

Činjenica je da su nas ta odbegla braća, pre svih pokatoličena, klala i ubijala kao svedoke njihovog pada i prevere. I to, po pravilu, skrivajući se iza leđa okupatora, Vatikana i drugih, nama tradicionalno nenaklonjenih centara moći.

Neću se, takođe, složiti sa tezom da „religija nije stvorila Srbina već Srbin religiju“, ukoliko paganizam i vradžbine nisu postali konfesija. Ili ako Isus Hristos nije imao srpsko poreklo!

Na kraju da se vratim ateizmu i pravu svakog čoveka da bira kome će se prikloniti carstvu. Crkva ne ide po kućama, ne čeka ispred porodilišta, ne pravi zasedu po školama i fakultetima, ne anatemiše nikoga ko nije verujući!

A šta je sa ateizmom i parolom: „Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga“? Šta je sa „reakcijom“ stradalom od oslobodilaca zbog ikone i kandila na zidu? Zašto su posle rata babe, krijući, krstile unuke? Ateizam je kod Srba, posle Drugog svetskog rata, doveden do fanatičnog ideološkog delirijuma ili kolektivnog transa u koji padaju šamanski magovi u ritualnim pročišćavanjima pod dejstvom opijata.

Posledice nametanja ateizma i danas su vidljive u kolektivnoj dezorijentisanosti ljudi, transformisanih u masu zvanu građani, većinom lišeni osećanja, duha, tradicije i kontinuiteta.

I ne samo to, olabavljivanjem totalitarnih okova, padom ideologije koja je samo kod Srba menjala religiju, krenulo je masovno srozavanje društvenih i moralnih normi, kroz razne vidove oslobađanja od stereotipa i zaštitu ljudskih prava.

Bezbožna „emancipacija“ ili standardizacija uvezena iz umiruće Evrope, promoviše sodomske sklonosti koje vode ka fizičkom suicidu kolektiviteta.

Bezverje ili ateizam je samo paravan za ubijanje duše u čoveku i njegovu transformaciju u demonsku formu podmirivanja najprizemnijih potreba ljudskog bića.
Na kraju, izbor je naš: Bog ili Praznina, večna smrt ili večni život?

Srbi sa četiri noge – drugi deo

Putuje posle rata Ava Justin Popović iz Valjeva prema Beogradu vozom, sa njim u kupeu mlad milicajac uniformisan.
„Odakle si pope?“, pita pandur.
„Iz Srbije“, odgovara Ava Justin.
„A ti sinko. Odakle si?“ , upita prepodobni duhovnik.
„Iz Srbije, odakle bi bio“, odbrusi milicioner.
„Jesi li Srbin?“, blago će Ava
„A šta bih drugo bio“, uzjoguni će pripadnik narodne milicije.
„Jesi li vernik, ideš li u crkvu, slaviš li slavu?“
Nastavi da ga propituje tada najveći živi teolog srpski.
„Ne pope i kakve to ima veze da li se krstim, idem u crkvu i slavim slavu? Ja sam rođen u Srbiji, radim u Srbiji, živim u Srbiji i šta bih drugo bio pope, nego Srbin!?“, sada već povišenim tonom odbrecnu se pandur na starca.
Smerni podvižnik ga je i dalje toplo gleda. Na licu mu blagost. Nisu ni primetili da se voz zaustavio ispod jednog proplanka.
Na njegovim padinama napasalo se krdo goveda. Malo podalje od ostatka krda, u sočnim zalogajima uživao je vo predvodnik.
„Vidiš li sinko onog vola na proplanku?“, upita Ava Justin.
„Vidim pope“, ljutito odgovori pandur.
„I on je rođen u Srbiji, živi u Srbiji, pase u Srbiji, ali nije Srbin“, reče mirno stari mudrac i nastavi da beleži u svoju pohabanu sveščicu.