ИН4С

ИН4С портал

Васкрсење на платну: Зашто је Мел Гибсон помоћ потражио у Хиландару?

Пише: Мишо Вујовић

Испред златом опточеног иконостаса царске Лавре Хиландара, појавио се човек који је на филму распео Христа и сада тражи благослов да Га васкрсне. Мел Гибсон није дошао као режисер, него као покајник. Брат Мел, како га данас називају и сами монаси, стоји окружен тихом сабраћом као да више није глумац, него сведок — или можда нови апостол екранизованог Јеванђеља.

Фотографија која обилази свет као да је узета из неког старог албума династије: бела кошуља, озбиљан поглед, заштитна сенка монашке тишине. Некад је ту, окружен братством Хиландарским, стајао краљ Александар Обреновић — човек који је Хиландар вратио Србији после два века бугарске окупације.

Стајао је ту стари краљ Петар, поклоник српске славе и страдања.

Данас, ту стоји један од првака Холивуда. Не оног мрачног и опскурног већ уметничког и пристојног.

Мел није ту као звезда, већ као човек који тражи одговор и снагу да екранизује подухват епохе. Тражи надахнуће и Божји благослов. А где ће га наћи ако не тамо где станује Бог.

Мел Гибсон не долази као туриста. Он долази у мисији. После свог потресног филма Страдање Христово, који је дубоко уздрмао савремени кинематографски језик и подсетио свет да вера није декор већ жива рана — Гибсон планира свој најамбициознији подухват: Васкрсење. И баш зато, није се упутио у Рим, Париз или Лос Анђелес. Није отишао у Велику Лавру, ни у Ватопед, ни у Пантелејмон. Дошао је — у Хиландар.

Зашто баш ту?

Зато што Хиландар није само манастир. Он је ризница која најдуже памти. Његови задудужбинари су владари подвижници попут Стефана Немање и краља Милитина, али и страдалници попут Кнеза Лазара и осталих косовских мученика. Ако и један храм Христов памти Васкрсења то је управо ова светиња светогорска.

Он је жила куцавица душе једног пркосног и трагичног народа. Он духовно окрепљење и прочишћење. Овде се не снима већ душа кали. Овде се не режира — овде се моли. А молитва надахњује и уздиже.

Гибсон, човек вере и прекаљеног духа, свестан је да страдање можеш приказати, али Васкрсење се може само молитвено осетити.

Тајну Васкрса не пише сценограф. Већ Дух.

Она се јавља у тишини, кроз смирење, кроз дубину искуства које надилази уметност.

Хиландар му зато није био избор — него путоказ.

<

Гибсонов долазак је, заправо, најлепша вест за све који верују да се још може повезати Истина и уметност. И да је, бар на тренутак, Холивуд ућутао — а Хиландар проговорио. Можда је то био један од оних ретких тренутака кад се камера приклонила пред иконом.

И можда, ако брат Мел постане брат Мелентије, никада више неће бити део Холивуда. А више му Холивуд и не треба.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

2 thoughts on “Васкрсење на платну: Зашто је Мел Гибсон помоћ потражио у Хиландару?

  1. Veliko priznanje velikoj svetinji od velikog umjetnika,jos jedan dokaz daje hilandar veliko nasledje evropskog ne samo srpskog hrišćanskog nasledja,svjedoceci o neprolaznosti jednog dugog kulturnog i duhovnog vremena.

    10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *





Изаберите једну или више листи:

Ову пријаву је могуће отказати било кад!

<