Piše: Mišo Vujović

Povodom obeležavanja 80 godina od stradanja više desetina hiljada pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), crnogorskih četnika, pripadnika Zbora, domobrana, civila i izbeglica koje su maja 1945. godine, bez suda i milosti, likvidirale nove komunističke vlasti na prostoru Slovenije — mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije uputio je potresnu i sudbinski važnu poruku:

„Nije ovo istorijska revizija. Ovo je revizija istine. A pravo na istinu je neprikosnoveno — kao i pravo na život. Ovim mučenicima je oduzet život bez pravde i suda, uzeto im je pravo na pomen, a na kraju — i na istinu.“

Kamničke šume — grobnica za slobodu mišljenja

U maju 1945. godine, u šumama oko Kamnika, izvršene su masovne likvidacije. Bez suda. Bez milosti. Po kratkom postupku.

Istoričari i komisije za istinu u Sloveniji evidentirale su blizu 1.200 likvidiranih u samom Kamniku — uglavnom pripadnika JVuO i njihovih porodica. Mnogi su bili iz Crne Gore, Hercegovine i Raške oblasti. Bili su to studenti, učitelji, bogoslovi, činovnici, ali i seljaci, mladići, devojke i starci. Bežali su od odmazde, verujući da će ih Britanci zaštititi.

Umesto spasenja — predati su. Umesto suda — streljani.

Umesto pamćenja — zatrpani u jame.

Zašto je Slovenija uradila ono što Crna Gora nije?

Dok je Slovenija popisala preko 600 lokacija masovnih grobnica, otvorila delimičan pristup arhivima i podigla makar skromne spomenike — Crna Gora, po rečima mitropolita Joanikija, i dalje ćuti.

I dalje je tabu priznati da je krv prolivena sa svih strana.

I da svako zlo — ma ko ga počinio — mora biti imenovano. I osuđeno.

„Ja sam za to da se svi zločini — i četnički i partizanski, i ustaški i oni Handžar divizija — obelodane i osude“, poručuje mitropolit.

“To nije simetrija. To je moral.

Jer bez istine nema pomirenja.

A bez pomirenja — nema blagoslova i mira.

Slučaj Luke Vukmanovića: Žrtva bez greha, brat bez odbrane

Posebno je potresna sudbina oca Luke Vukmanovića, teologa, profesora Cetinjske bogoslovije. On nije stradao kao vojnik. Nije bio ni sa puškom, ni sa stranačkom značkom. Stradao je zato što je bio Hristov, obrazovan, čestit i nepoklonjen. Stradao je samo što nije pripadao ideologiji bez Boga u srcu.

Njegov rođeni brat bio je Tempo — Svetozar Vukmanović, jedan od najmoćnijih ljudi revolucije. Nije ga spasao. Nije mogao? Nije smeo? Nije hteo? Ili, možda, jeste hteo — ali ideologija ne dozvoljava suze. Ni porodične.

Revizija istine — poslednji oblik ljudskog dostojanstva

Istina nije politička kategorija. Nije ni ideološka. Ona je egzistencijalna.

Bez nje — sve što gradimo je laž. Sve što pamtimo je iluzija. Sve što prenosimo je — obmana.

Mitropolit Joanikije ne poziva na revanšizam. On poziva na istinu koja leči. Na pogled u lice žrtvi. Na pamćenje koje je i svečano — i pokajničko.

Na državu koja ima snage da kaže:

„Bilo je. Zgrešili smo. Oprosti nam, Gospode. Oprosti nam, narode.“

80 godina kasnije — vreme je da umesto jame iskopamo istinu

Da umesto zidova podignemo krst.

Da umesto ćutanja — zaplačemo.

Jer samo tako će naša deca znati gde je put ka miru. I ka spasenju.