Вања – глас који се не гуши!

Пише: Мишо Вујовић

Док су се неки грејали под рефлекторима режима, она је горела под његовим лупама. Док су се кланови пресвлачили у политичке одоре, она је остајала у свом грађанском оклопу. Док су медијски потрчци, зализани у служби зализаног вође, писали похвалнице организованом безакоњу — Вања Ћаловић је писала извештаје. Оптужнице. Истине. По цену живота, без цене за живот.
Црна Гора, та мала сцена великог криминала, није навикла на жене које не спуштају поглед. Ћаловићка није жмурила, ни кад су јој гасили светло, ни кад су је гурали у мрак. Није променила реторику ни када је стигла нова власт , ни кад су тајкуни постали – експерти. За себе, наравно.
И да, преживела је медијски линч. Преживела морнидне монтаже и лажи Ђукановићевог Јозефа Гебелса званог лакирана бубашваба . Није се бранила — већ је још жешће нападала, као што и данас не посустаје.
Али не живи Вања од победа. Живи од рана које не крије, него показује. Не шминка бол — него је у документе претвара. Док други држе конференције за штампу, она држи државу за гушу. Док се партије деле на проевропске и проруске, она припада оној реткој, идеологији правде.
Она није из те школе у којој дипломе стижу на поклон, а функције по „кључу“. Њен једини кључ је браварски — отвара браве у којима власт крије свој криминал .
Док се нова власт облачи у одела старе, Вања не мења униформу. Она и даље маршира фронтом против корупције, а фронт се не мери линијом власти, већ дубином безакоња.
Њена борба није против једне гарнитуре — него против гарнитурске логике. Она зна да није довољно да падне Ђукановић, ако Ђукановићев дух пресели у нечију нову фотељу. Зато новима није ближа од старих. Нема милости ни за једне, ни за друге. Јер правда не иде на изборе.
Зато Вања ни данас не одмара. Није од оних који добију НВО јер нису успели у животу. Она је успела у нечем што више нико не покушава да остане независна у доба зависности.
У земљи у којој се „част“ често носи у гепеку, она је носи у сваком наступу. У држави где је слобода опаснија од дроге, она је дилер истине. А за то се не добијају аплауза — него ћотеци. Физички и морални ћотеци.
Али аплаузи пролазе. Дела остају. Нечија за срамоту нечија за понос.
Као и Вања. Зато је се плаше и кад се смеју. Зато је цртају, али не могу избрисати. Зато ће остати и кад сви други буду само фуснота у извештајима које је она писала.

Јер, докле год постоји власт — потребна је и Вања. Не да би је рушила, већ да би је подсећала:
Држава није плен. Грађани нису слепци. А истина — није компромис.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: