• Култура

Ван Гогов тјескобни крик

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Ван Гог, аутопортрет 1889

Пише: Милица Димитријевић

Душевне патње великог сликара Винсента ван Гога (1853–1890) и његова исцрпљујућа борба са психичком болешћу јавности су више него добро познате. Наговештај тога колико болне могу да буду психотичне епизоде кроз које је, нажалост, пролазио даје нам аутопортрет који је овај Холанђанин, препознатљив по упечатљивом сликарском гесту, обојеног снажним емоцијама, урадио 1889, управо током његове тадашње тешке здравствене кризе.

Новост није то да слика постоји – публика за њу зна још од 1910, од када је она део колекције Националног музеја у Ослу – већ да је недавно несумњиво потврђено да је заиста реч о аутентичном Ван Гоговом делу, о чему извештава, између осталих, и „Гардијан”.

Ауторство над сликом довођено је у питање деценијама, још од седамдесетих година прошлог века, подсећају медији, најпре јер је документација о њеном пореклу била непотпуна, а за неке стручњаке били су упитни и сам стил и боје које су коришћене.

Кустоси из норвешке престонице затражили су, коначно, 2014. помоћ од Ван Гоговог музеја из Амстердама и његови експерти, који су унапред упозорили да резултати могу да буду и незадовољавајући, пре око месец дана објавили су вест да је ипак реч о оригиналу, чиме су распршене све сумње. Пала је одлука и да дело у тој амстердамској институцији буде изложено од 21. фебруара на привременој поставци.

Ван Гог је на слици приказао себе у тмурним зелено-браон тоновима, туробног расположења, више него карактеристичног израза лица. На њој се, мада не сасвим јасно, види његово десно уво, а не лево, оно које је сам себи одсекао жилетом у децембру 1888. Разлог томе лежи у чињеници да је дело настало тако што је уметник посматрао себе у огледалу.

„На аутопортрету који се чува у Ослу види се особа за коју се може рећи да је ментално болесна, наглашен је искошен поглед у којем се назире и страх, а то се често среће код оних који болују од депресије или психозе”, саопштили су из његовог матичног музеја, подсећајући на податак да је Ван Гог у мају 1889. самостално отишао у малу болницу у Сен-Ремију, где је у јулу доживео погоршање здравственог стања, због чега је на лечењу провео око месец и по дана.

За то време писао је брату Теу, са којим је био изузетно близак, и у преписци која је датирана на септембар исте године, уметник је поменуо да је покушао да уради аутопортрет док је био болестан. Познаваоци његовог стваралаштва наглашавају и то да Ван Гог, истовремено, себи није желео да призна да је у стању сличном као и други болесници које је сретао у истој установи и да је тешко прихватао своје стање.

„То слику чини још изузетнијом, чак и терапеутском, претпоставка је да је она вид покушаја његовог мирења са ситуацијом. Очито је настојао да што верније прикаже себе као човека из којег је живот готово исисан. Истина да дело није у рангу његових најбољих али због свега овога врло је значајно”, изјавио је Луис ван Тилборг, сарадник Ван Гоговог музеја и професор историје уметности на Универзитету у главном граду Холандије, наглашавајући ствараочеве речи, такође забележене, у којима он каже да су његова дела понекад била израз „тескобног крика”, а ова слика то свакако јесте.

Након овог аутопортрета Ван Гог је убрзо, у року од неколико недеља, насликао још два чувенија и далеко живописнија. И поред тога што се, када се посматрају сви заједно, стиче утисак да је реч о човеку чије се стање видно поправило, опаска да изглед често вара испоставила се и у овом случају као истинита – непуну годину касније уметник се убио, окончавши свој живот прерано.

Извор: Политика

Прочитајте још:

Шест ствари које треба да знате о српском језику

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: