У Србији је 1914. године била прилично нестабилна политичка ситуација, коју је додатно појачавала измученост и финансијска исцрпљеност после два балканска рата.
Дочек српске војске у Хрватској 1918. године
Пише: Славиша Батко Милачић, историчар
У Србији је 1914. године била прилично нестабилна политичка ситуација, коју је додатно појачавала измученост и финансијска исцрпљеност после два балканска рата.
Тензије са Аустроугарском су само додатно погоршавале стање. Влада није контролисала све сегменте државне власти и није се знало ко доноси кључне одлуке. Задње што је требало Србији тада је рат, поготово рат свјетских размјера. Међутим, жеље су једно, а реалност нешто сасвим друго. Са сјевера, из Беча, али и са истока, из Софије, стизали су сигнали да рат „виси у ваздуху“. Пашић је покушао да издејствује да се у Народној скупштини, по хитном поступку, усвоји државни буџет за 1914. годину, али у томе није успио. Српско странчарење поново је дошло до изражаја. Опозиционе партије листом су гласале против. Предсједник Владе се зато у јануару 1914. године обраћа Русији и тражи помоћ “да допуни што пре своје наоружање“, не би ли тако, бар за извјесно вријеме, “ослабила агресивне тежње“ Аустроугарске, Бугарске и Турске.
“Ако догађаји принуде Србију да овај материјал употреби“, писао је Пашић Русима, Србија ће платити царској Влади одговарајућу вриједност. За случај да га не употријеби, она ће га вратити у стању у којем га је добила. Трошкови транспорта пашће на терет Србије.
никола пашић
Тек када је званични Беч, после атентата у Сарајеву послао незабиљежено дрзак ултиматум, завађене политичке странке у Србији пружиле су руку помирења на састанку одржаном 24. јула 1914. године, када је једногласно одлучено да се све уцјене Беча одбију. Четири дана касније, 28. јула, Аустроугарска је објавила рат Србији. У зору 12. августа почела је прва од четири велике офанзиве на Србију из Босне. У то вријеме Пашић је у Нишу лењиром исцртавао будуће границе југословенске државе. Историчар Јован Радоњић, који је био поред њега, забиљежио је: “Сјећам се добро да је границу Баната повукао далеко на исток, вододелницом између хуњадске и крашовске жупаније, а на сјеверу низ ријеку Мориш. Захвативши Суботицу, Бају, целу Барању и Међумурје, почео је да повлачи границу између наше будуће државе и Аустрије, обухвативши притом и Целовац…“
После првог пораза аустроугарске војске на Церу, 20. августа 1914. године, Никола Пашић упутио је меморандум свим амбасадорима Србије, у којем је образложио ратне циљеве и у оквиру тога нужност стварања једне, југословенске државе. У том документу, са којим ће бити упознати и моћници из Аустрије, образложено је да би једна таква држава, од 15 милиона становника, постала брзо економски и војнички спремна да буде један од стубова стабилности у послератној Европи. Три мјесеца касније 7. децембра 1914. године, донијета је Нишка декларација, у вријеме најкритичнијих тренутака Првог свјетског рата, коју је усвојила српска Народна скупштина и у којој се истицало да су приоритетни ратни циљеви Србије: ослобађање Хрвата, Словенаца и Срба који живе у Аустроугарској и уједињење са њима. Тим чином, Србија је дефинитивно утврдила ратне циљеве и свој “свети задатак“.
У вријеме када Пашић дефинише српски ратни циљ, на Дрини су укрстили оружје углавном Словени: на једној страни Хрвати, муслимани, Словенци, Чеси, па и Срби из Аустроугарске, а на другој Срби из Србије.
Јужни Словени из Двојне монархије нису помишљали да напусте хабзбурговску заставу и са оружјем у руци пређу на српску страну. Умјесто да већ на први пуцањ похитају својој браћи у Србији, што је очекивао дио Срба и Пашић, Хрвати, муслимани и Словенци су кидисали на српске положаје као звјери, надмашујући у томе, али и у својој безобзирности према српским војницима, рањеницима, као и цивилном становништву, врло често и саме Њемце и Мађаре. Тако, како су се јужни Словени у аустроугарским униформама понијели у почетку рата 1914. године, тако су се у Србији понашали до самог краја свјетског крвопролића – написаће Васа Казимировић. Када се Србија у јесен 1915. године, неопорављена од рана задобијених 1914. године у којој је сломила три офанзиве војске у плавим униформама, нашла на удару трију армија – Аустроугарске, Њемачке и Бугарске – и била упућена само на себе и своје знатно проријеђене трупе, упутила је апел великим савезничким силама да јој се најхитније упути помоћ од најмање 40.000 војника. Њен захтјев био је одбијен, мада су се у Солуну већ налазиле трупе Антанте.
Солунски фронт
Упркос силним жртвама на фронту и у позадини, српска Влада ниједног тренутка, ни када се у позну јесен 1915. године нашла у безизлазној ситуацији, притиснута аустроугарским и њемачким снагама са сјевера и сјеверозапада и бугарских са истока, није ни помишљала да обустави борбу, да се одрекне својих ратних циљева – стварања југословенске државе. Одбила је све понуде Аустроугарске и Њемачке о сепаратном миру. У највећој кризи Никола Пашић је одбио и предлог Немачке од 24. септембра 1915. године, да Србија напусти савезништво са силама Антанте и закључи сепаратни мир и да за то буде награђена територијом сјеверне Албаније до Јадранског мора, Црном Гором и дјеловима Босне и Херцеговине. Одговор на Пашићево одбијање убрзо је стигао. Услиједио је општи удар на Србију, од Оршаве до Вишеграда. Под командом њемачког генерала Макензена, на српску војску устремиле су се армије Њемачке, Аустроугарске и Бугарске. Офаанзиву, коју је најавила, таква силовита артиљеријска ватра, по оцјенама многих војних експерата Европа до тада није видјела. Умјесто мира, Српска врховна команда изабрала је да покуша да се са трупама које су јој још стајале на располагању пробије кроз качанички тијеснац ка Скопљу и одатле успостави везу са савезничким јединицама у Солуну. Пошто тај маневар између 18. и 20. новембра 1915. године није успио, кренуло се у повлачење преко Црне Горе и Албаније на сјеверно албанско приморје, да би се ту војска опоравила, реорганизовала и потом продужила борбу. Голгота српске војске кроз албанске врлети одавно је ушла у историју.
Прва понуда Србији за склапање сепаратног мира стигла је од Аустроугарске 2. децембра 1914. године уочи почетка Сувоборске битке, посредством грчке Владе, са поруком да се прекине „крвави и за Србију безнадежни рат“. Два дана касније, кад је контраофанзива српске војске била у пуном замаху, аустроугарски посланик у Атини је изјавио да његова држава нема тежњи да припоји српске територије и да она жели да увјери српско становништво у своја искрена осјећања мирољубивости. И њемачки посланик тих дана је убјеђивао грчког премијера Венизелоса да пренесе сличну поруку српској Влади. У јесен 1915. када су почеле припреме за четврту велику офанзиву на Србију, а централним силама се придружила и Бугарска, њемачки емисар Албин Кучбах, појавио се и Нишу. Дошао је да Пашићу пренесе поруке својих налогодаваца, да се у последњем часу склопи мир са централним силама.
“Али мој труд је био узалудан. Изузев својих најближих сарадника, никога више није пуштао преда се…Једноставно нисам могао да продрем до њега. Није ми пошло за руком чак ни да установим гдје се Пашић налази. Ја сам му тада доставио једно писмо 24. септембра 1915…“
У овом писму Кучбух је Пашићу указао на катастрофу у којој ће се Србија наћи уколико брзим склапањем мира не спријечи предстојећи напад. На ово писмо Пашић није одговорио. У разговорима са њемачким емисаром Пашић је настојао да добије одговор на питања која су га занимала, притом ништа није одбијао али ништа није ни нудио. И Георг Штрајт, министар спољних послова Грчке, ангажовао се на сондирању терена за склапање сепаратног мира са Србијом. О његовом ангажману професор Андреј Митровић је написао:
“Грк се, наиме, показао спреман да преузме улогу посредника између централних сила и Србије, али под условом да на томе ради у споразуму и са неким мјеродавним личностима своје државе, пре свега са краљем Константином – што се наводно није допало Берлину, па се већ после неколико дана одустало од цијеле акције..“
Међутим, Никола Пашић и Алксандар Крађорђевић су све понуде одбијали, зарад југословенске државе. Државе, коју није желио ни српски војник, ни српки сељак ни српски учитељ. Али државе, коју нису жељеле ни велике силе.
<
Историчар Драгољуб Живојиновић, чак тврди да су велике силе одбиле да прихвате Декларацију. Свака од ових земаља имала је своје посебне разлоге због којих није хтјела да уважи ову идеју. Едвард Греј, шеф енглеске дипломатија, у неколико наврата истицао је да амбиције Лондона нису стварање Југославије, него проширена Србија која би добила широк излаз на Јадранско море. Да би придобили Бугарску да се прикључи савезницима Антанте, енглески политичари су били спремни да Софији понуде територијалне уступке, односно дјелове Македоније који су били спорни после завршетка Првог балканског рата, а које је држала Србија. Како би од Београда добили пристанак за „одређену територијалну трансакцију“, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустшену Србију, него да јој дају статус и значај “велике Србије“.
У царској Русији, која је била најважнији савезник Србије, нису могли да схвате да се у Београду тако олако прихвата идеја о стварању државе у којој би требало да заједно живе народи са међусобним озбиљним конфесионалним разликама. Један од најутицајнијих руских политичара Сергеј Димитријевич Сазонов, који је за време рата био министар иностраних послова, енергично се супротстављао стварању ове државе. Руски министар изнио је невјерицу у могућност срећног живота Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави, и том приликом нагласио д Русија настоји да после завршетка рата Србија буде једна снажна и територијално увећана држава, која ће имати широк излаз на Јадранско море.
Краљ Александар
Међутим, планови Николе Пашића и регента Александра су били другачији. У много чему се они двоје нису преварили – да ће народ Србије хтјети и моћи да се одбрани од моћних агресора. Срби из Србије су се заиста показали као војска која заслужује највеће признање. Нису се преварили ни у процјени савезника из Антанте. Предосјећали су да ће Србија својом борбом, жртвом и својом вјерношћу обавезати велике силе Антанте да прихвате националне циљеве. На крају се то и десило. Међутим, њихови планови прескупо су коштали српски народ. Зарад утопије о заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца српска Влада није прихватила понуђене аранжмане, који би Србију поштедјели огромних невоља. Та утопија је Србију коштала 1 250 000 становника, 62% мушког становништва од 18 до 55 година. У односу на укупно становништво, Србија је била држава са највећим бројем људских жртава. Последице те одлуке, српски народ осјећа и данас.
11 thoughts on “Утопијa о заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца најскупља српска грешка”
У овом контексту, имајући у виду тзв. Споразум Цветковић-Мачек од 26. августа 1939. године који је слопљен по наредби србофобичних лецемера, који су уочи Другог светског рата израдили у Лондону колонијалистички програм федералистичког решења у Краљвини Југославији. Лондонском Форињ офису није био циљ праведног решења, већ је служио као маска у закулисној борби коју су водили против нашег несрећног,
обесправљеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог србског народа. Из тих разлога, они су се нашли на истом закулисном задатку са Коминтерном, фашистичком Италијом и нацистичком Немачком. Стварали су и заоштравали несугласице између појединих покрајина у Краљевини Југославији, изазивали међу народима раздоре и мржњу једних
према другим, да би их довели до најоштријег сукоба. Зато су се свом жестином окомили на наш несрећни србски народ. Југославију су таксирали као опцију транзита и вештачку творевину коју треба разбити. Стога су помагали хрватске сепаратистичке фракције у Југославији. Упрегли су Анту Павелића 1929. године између осталих хрватских сепаратиста у службу интелиџенс сервиса (Види: Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991, књ.I-II, Београд, 2008).
Треба имати у виду и чињеницу, да је потписник Крфске декларације, старчевићанац Анте Трумбић „борац за хрватску слободу“, био у посети Анти Павелићу у Палерму у Италији 1936. године, две године после Марсељског атентата (Види: Др Драгослав Страњаковић, Највећи злочин садашњице – Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Горњи Милановац, 1991, стр. 487/88).
Такође, треба имати у виду да је Влатко Мачек, као потпредседник Симовићеве владе у којој су нашли уточиште извесни масони-марксисти, министри 25-мартоваци, преговарао са фашистичком Италијом 1939. године и са немачком обавештајном службом ради стварања Независне Државе Хрватске (Види: Владимир Мајер и Андрија Лушичић, Дневник грофа Ћана, Загреб, 1946, стр. 17, 48-49, 80; Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“ – “Home”, Број 14, Година 11, San Fernando, California, U.S.A., октобар 1953, стр. 12-17; Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије -Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942).
Мачек је према лондонском „Њу Крониклу“ (The New Chronicles) од 16. августа 1939. године, две недеље пре почетка Дугог светског рата, дао енглеском новинару Харисону, ову изјаву:
„Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати но да идемо на супротну страну од оне коју Београд буде подржавао…“
У београдском „НИН-у објављен је у току 1972 године овај чланак под насловом „Југославија у вртлогу „хрватског питања“ , који сам приредио у скраћеном обиму и који гласи …
Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима
Госпођа Филис Оти, британски публициста наставља у данашњем броју са објављивањем британских строго поверљивих докумената о Југославији у годинама пре него што је ушла у рат. Изтражујући за читаоце НИН-а у Public Record office-u у британском државном архиву, међу документима који су, сагласно са британским законима тек ове године постали доступни широј јавности, госпођа Оти припремила је за овај број НИН-а неколико врло интересантних докумената који се односе на врло деликатно питање: на такозвани „српско-хрватски конфликт“.
Нижући документе, Филис Оти оживљава догађаје који су потресали нашу земљу пре тридесетак година…
Кемпбел је ишао и тако далеко да је кнеза Павла отворено, упозоравао на пропусте као што да, на пример, међу југословенским генералима није било ниједног Хрвата. Сличних интервенција било је врло много.
ПОВОДОМ НЕСПОРАЗУМА ОКО „СПОРАЗУМА“: Осмог маја (1939.), на пример, на основу приспелих информација о превиду разговора Цветковић – Мачек – марљиви Кемпбел одмах упућује у Лондон ново подуже писмо. Ево шта каже:
„Мој лорде.
У свим извештајима о хрватскиом питању које сам слао откако сам наименован на ову дужност, пре око три и по године, стављао сам до знања да то није проблем који би се могао решити потезом пера и да ће се, у ствари, решити само протеком времена. Међутим, под притиском међународних догађаја, две стране у спору предузимале су последњих месеци одлучне напоре да приведу крају ситуацију која озбиљно отежава међународне односе Југославије и чак излаже опасности иностране интервенције…“
Кемпбел затим каже: „Ова донекле чудна ситуација довела је до, како изгледа новог застоја. Међутим, председник Министарског савета ми је рекао пре неколико дана да не сматра преговоре прекинутим. Кнез-намесник је, приликом нашег данашњог сусрета, био веома огорчен што је др Мачек објавио своје писмо упућено Д. Цветковићу. Према његовим речима, стекао се утисак да је он (Његова краљевска висост) једина препрека. Др Мачек исто тако нема никакво право, рекао је Кнез, да тврди да су преговори доживели неуспех. Споразум који је Д. Цветковић постиго с њим ( др Мачеком) представља само једну фазу у преговорима. Захтеви др Мачека, који обухватају и одржавање плебисцита у целој Босни и Херцеговини, били су – према речима кнеза Павла – сасвим неприхватљиви и на њих се одговорило противпредлогом да се плебисцит одржи у року од године дана у четрнаест одређених срезова“.
Кемпбелови акценти: Британски посланик затим без обзира што се често сусреће са Павлом, врло „објективно“ упозорава: „Постоји, као што ћете запазити, очигледна празнина у објашњењу Кнеза-намесника“ …
„Непотребно је, међутим задржавати се даље на овим академским спекулацијама“, наставља даље Кемпбел. „Оно што је заиста важно јесте да ли још има икаквих изгледа да се постигне споразум. Са српске стране се стоји на становишту да преговори нису коначно прекинути. Међутим, у светлу писма др Мачека Д. Цветковићу тешко је видети на каквој се основи могу наставити. Исто тако, не води никаквој корисној сврси покушај да се некоме припише кривица за садашњи застој. Морам ипак да кажем да је, по мом мишљењу, кривица углавном на хрватској страни. Иако сам, с обзиром да живим у Београду, пре изложен српским него хрватским гледиштима, ипак гајим знатне симпатије према Хрватима, са којима се није увек праведно поступало. Чињеница да проблеми нису могли да се реше током протеклих година може се исто толико објаснити решеношћу Срба да очувају свој доминантни положај у држави колико и тврдоглавим каракстеристикама Хрвата. Кривица за садашњи ћорсокак мора се ипак, по мом мишљењу, приписати углавном др Мачеку, који се под озбиљним околностима тренутка понео отприлике као сељак који преговара о продаји јутра земље“.
На крају свог писма Кемпбел је записао и ово: „пошто су у разноим фазама усвајани његови услови, он је сваки уступак претварао у повод да тражи нешто више. Његови захтеви су сада дошли до границе преко које Намесништво не може да чини даље уступке а да не изазове активно непријатељство Срба. Ничему не би водило да се хрватски проблем решава на тај начин што би се уместо њега створио српски проблем: тиме би се у земљи само изазвао још озбиљнијии и опаснији расцеп него што данас постоји. Све дотле док др Мачек, не водећи рачуна о српским мањинама које ће у сваком случају припасти Хрватској, буде и даље тражио сваки срез у коме постоји хрватска мањина, никакво решење није могуће. Да су Срби испољили у прошлостио веће разумевање проблема и већу спремност да га реше на праведној основи, он сигурно не би никад добио тако акутан облик какав има данас. То више није свађа између два огранка исте расе: то је прерасло у побуну народа, који себе назива посебном нацијом, против омражене владавине Београда.
Имам част, итд.
Р. И. Кемпбел“
АНАЛИЗА ФОРИН ОФИСА: Већ сутрадан после приспећа Кемпбеловог писма, налитичари британског Министарства спољних послова анализирали су ситуацију, на основу чега је настала следећа забелешка: „Основни разлог што Срби и Хрвати нису могли де се сложно саживе у југословенској држави је у томе што су они, са становишта општих стремљења и културе, врло различити. Срби су увек у својим културним стремљењима били окренути према Истоку, према Цариграду, и правослвне су вероисповести; Хрвати, с друге стране, нису били под Турцима већ под Хабсбурговцима и сем тога што су римокатолици, у суштини су западњачки оријентисани. Резултат тих околности је да се Хрвати осећају погођеним што су потчињени влади која је изразито балканска по методима ефикасности, док су Срби у прошлости одбијали да чине уступке због свог снажног осећања националне припадности. Исто тако, Хрвати су политички спремни за демократске методе док Срби то очигледно нису“…
„Било каква промена која би садашњу јединствену државу претворила у државу са великим обимом аутономних права или у федерацију, покреће трновит проблем територијалног разграничења. Ово је посебно тешко у земљи у којој целокупно становништво говори отприлике исти језик и у којој има и крајева настањених Турцима и Словенцима. Ситуацију компликује чињеница да је у време успостављања Бановине договорено да ће се, где год је то могућно, хрватски срезови разбити и припојити суседним српским подручјима у административне и изборне сврхе, чиме су створене вештачке српске већине.“
Аналитичари Форин офиса су затим подсетили: „Хрватски захтев за федеративним уређењем или врло широком аутономијом заснива се на великом броју жалби, које се могу резимирати као незадовољство због власти Срба над срезовима настањеним Хрватима. Тврди се да је у хрватским срезовима, иако номинално постоји извесна аутономија, администрација у рукама Срба. Полиција, чији су официри углавном Срби, игра непотребну улогу у општој администрацији ( типично балкански метод). Цензура, потпуно у рукама службеника које поставља Београд, спречава било какав облик политичке дискусије. Командни када у војсци сачињавају скоро искључиво Срби и тврди се да се хрватски војни обвезници упућују далеко од својих родних крајева. Исто се тако тврди да се Хрватска, као богатија, више опорезује док се на Србију, која је сиромашнија, троши више новца; а то је, са своје стране, довело до притужби да хрватска индустрија и пољопривреда трпе економску штету због повлашћивања њихових српских конкурената.“
Најзад, речено је затим у забелешци постоји свеопште незадовољсртво изборним законодавством. У том погледу хрватско питање добија шири значај због тога што се повезује са питањем политичких слобода у Југославији као целини. Влада је признала неправедности ових законских прописа ( М. Стојадиновић је обећао да ће спровести реформу пре последњих избора али није испунио обећање) а њихова примена је, судећи по последњим изборима одржаним децембра 1938. године, потпуно самовољна. Споразум између Хрватске сељачке странке и старих опозиционих партија у Србији, постигнут октобра 1937. године, иако првенствено политички маневар од стране др Мачека, има своје порекло у овим настојањима у правцу политичких слобода, насупрот ауторитарној владавини на основу устава из 1931. године“.
ДОПРИНОС СПОРАЗУМУ: Разматрајући даљи развој догађаја аналитичари су дошли до оваквих (тренутних) закључака: Можда је вредно пажње да се резимирају захтеви садржани у споразуму од октобра 1937. с обзиром да су они остали као захтеви Хрвата све до почетка садашњих преговора. Постојање три суверене државе требало би да се призна федеративним уставом, под наследном, уставном и парламентарном монархијом (династијом Карађорђевића); цео овај процес би требало да покрене уставотворна скупштина која би била изабрана на основу новог изборног законодавства. Влада, међутим, није била спремна да иде тако далеко и августа 1938. године М. Стојадиновић (који је настојао да смири Хрвате еластичнијом применом законских прописа) изнео је у говору да у решавању овог питања три ствари не могу бити предмет дискусија: монархија или династија; јединство Југославије; измена устава.
Тако су ствари стајале у стању мировања до јануара ове године када је, пошто је пао Стојадиновић и обе стране постале свесне опасности која им прети споља, отпочела нова фаза. Кнез Павле ужива поверење Хрвата а преговори између Д. Цветковића и др Мачека добро су почели; сматрало се да је др Мачек одустао од свог захтева за „концентрисаном“ владом која би обухватала његове политичке савезнике из редова Уједињене опозиције и изгледало је да се слаже да нису потребне непосредне промене у уставу и изборном законодавству; председник владе је, са своје стране, изгледа био сагласан да се одобри врло широка аутономија, ако не и известан облик федерације…
Слично педантно и минуциозно су британско посланство у Београду и Форин офис пратили даљи развитак догађаја. Данас је, наравно, тешко рећи у коликој мери је њихово праћење развоја ситуације утицало и на решавање акутних проблема који су, уочи ратног вихора, претили расулом Југославије. Врло је, међутим, вероватно да су и анализе Британаца (преко Кемпбела) допринеле да је (са Кнежевим благословом) споразум Цветковић-Мачек потписан 26. Августа 1939, шест дана пре почетка II светског рата…
Британци су 14. марта 1940. Ухватили шифровано писмо које је Павелић упутио неком Грбићу и припадницима усташког покрета у Северној Америци. Радило се о извештају из главног штаба вође усташа који је гласио:
„После дужег чекања пишем вам да бих вас укратко известио о нечему што ће вас обрадовати и објаснити вам зашто вам нисам писао раније, као и да вас обавестим како наше ствари стоје. Сада вас могу обавестити да је коначно ослобођење и заузимање нашђе драге Хрватске блиско. Сама Италија ми је забранила да пишем било коме, због чега није било могуће да се за све ово време оствари успешно ослобођење и заузимање земље. Да сам комуницирао са вама ро овде не би било повољно примљено и можда би ослабило наш цео подухват. Италија бибила доведена у незгодан положај због тога што би била увучена донекле предалеко а и зато што без Хитлера не може ништа да учини. Дуче ми је објаснио зашто за све ово време није био у стању да заузме било какав одређенији став. Сада ми је ракао дасу све препреке отклоњене и да ће окупирати Хрватску а затим јој дати слободу. Они (Хитлер и Мусолини) су већ извршили припреме за окупацију али очекују развој нашег подухвата како би их народ боље примио када буду ушли у земљу. За то кратко време док се ситуација у земљи буде развијала у нашу корист ми ћемо стајати у приправности на дајући никаквог знака о себи из простог разлога што је подухват одбачем (sic! – није ли ово грешка при дешифровању? – Прим. аутора) да би с итуација за њих боље сазрела. Ја ћу вас лично обавестити ради ваше оријентације шта треба учинити а тада ћемо сви бити спремни и приправни. Извештавам вас да сам све аранжирао у договору са Мусолинијем а он аранжира све са Хитлером, на потпуно задовољство њих обојице и моје задовољство , јер Хитлер је до сада постављао препреке на нашем путу.
Толико за сада. Поздрављам вас а ви ми поздравите све наше усташе а нарочито Фрању. За дом спремни, – П(авелић).“
ИНТЕРНИРАЊЕ СТОЈАДИНОВИЋА: Британци се нису ограничили у свом пружању помоћи против унутрашњих непријатеља Југославије на обуздавање хрватских екстремиста. Они су исто тако помогли влади кнеза Павла када је била суочена са неопходношћу да протера Стојадиновића да би спречила да га Немци искористе као локалноног фирера. Као што је познато, Цветковићева влада је маја 1940. године ухапсила Стојадиновића и интернирала га у Босни. Касније, те године, Стојадиновићу је, када је затражио да му се изда пасош да би отишао у Швајцарску, одбијена молба и уместо тога му је понуђено да му се изда пасош са визом за Грчку, што је он опет са своје стране одбио.
На дан 15. марта 1941. године, усред кризе око потписивања Тројног уговора, Цветковићева влада обавестила је британску владу да намерава да протера Стојадиновића и затражила помоћ Британаца, који су у том тренутку, када су припреме за државни удар од 27. марта већ биле увелико одмакле, били више него спремни да је пруже. Британци су се сагласили да лише Стојадиновића слободе и да га задрже на британској територији. Он је 20. марта био под пратњом спроведен у Грчку, где је био ухапшен а затим интерниран на острву Маурицијусу. Чињеница да је Стојадиновић био лишен слободе и да се налазио ван Југославије у време државног удара од 27. марта мора се сматрати једним од значајних чинилаца који су допринели успеху завере потпомогнуте с британске стране…“ ( Види: Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима, „НИН“, Број 1123, Београд, 16. јул 1972).
Da se ne bi raspravljalo o naknadnoj pameti, u danasnjem vremenu, naterati vlasti na referendum o ulasku u eu ili u evroazijsku uniju sa Rusijom.
Glasam odmah za Rusiju.
A vlasti znaju da tako misli 80% srba pa to ne cine jer ne smeju od onih koji su ih doveli na vlast.
A jos nesto i o karadjordjevicima na dedinju, treba ih proterati da ni u Srbiju ne dolaze vise a kamoli dati im vlast.
Zna i ne naknadna pamet.
Pisem sta SAD treba uraditi.
Kada se priča o stvaranju jugoslavije mora se imati na umu da je preko nje Aleksandar imao najveću moguću teritoriju. Ovdje u Bosni još uvjek mrze Aleksandra jer je za njegovog vakta mnoga zemlja begovska oduzeta i podijeljena seljacima preko zemljišne reforme. Treba znati i to da su Srbi postavljani na mnoge značajne funkcije te da se vršilo i predeseljenje srpskog življa iz Bosne i CG u Vojvodinu. Sa apslolutnom sigurnošću mogu da tvrdim da je u tom periodu srbima bilo bolje. Ne previše bolje ali imalo je dosta benefita. Uzimajući u obzir da pričamo isim jezikom možemo zaključiti da imamo i isto porijeklo ali zbog raznih carstava koja su vladala ovim područijem imamo različite religije koje su bile dobar materijal za svađanje i sukobe. Mislim da Jugoslavija nije uspjela ne toliko zbog nas nego zbog Velikih sila koje više vole da zavade i vladaju nego pregovaraju. Propast jugoslavije nije samo srpska nesreća nego je nesreća i za sve ostale narode. Kad si mali ne možeš biti stvarno suveren pa zbog toga ni jedna od ovih naših država nije nezavisna i suverena što znači da smo samo poligon za treninge velikih. Jezik nas spaja, vjera djeli a razuma nemamo…
Да не понављам већ речено, једно је јасно, узрок свему су погрешни људи на погрешном мјесту, недостојни у сваком могућем смислу. Људи (мада ми је тешко не назвати их магарцима) који нису били способни сагледати, промислити и спровести интерес свог народа и ниједног другог! Често се питам, зашто баш ми имамо овакву власт и олош „елиту“, част мањини? И то не само незнавене карађорђевиће, пашиће и компанију, него и касније, све до данас? Упоредите србске комунисте са њиховим друговима из осталих народа.. Јесу ли њихови рушили своје храмове, угонили стоку у џамије? Да ли је хрватска добила покрајине? Не могу да замислим да би они на чело државе довели припадника народа који је над њиховим извршио геноцид, као што су Срби довели Броза!? И све тако, до дана данашњег, сјаши курта, узјаши мурта, несрећни Милошевић се држао за југославију као пијан плота и неспреман дочекао агресију запада, о досовцима да не причам, вучић једва чека да се разграничи са својом окупираном територијом!? Докле?
… Uostalom, prije ili kasnije, neko će MORATI da razjasni kako smo upustili i srpsku Crnu Goru!!!
Ili možda kukavički mislite … Možda mislite da je to bez nas mogla da uradi ova šaka jada!?
… Sila oni!?
Nije valjda da tako mislite???
Ми,Срби православци, не смемо више да живимо ни за једну идеологију и ниједну политику сем националне србске политике. Не смемо да се препустимо безнађу, да ширимо дефетизам и сасвим да постанемо оно семе које је пало на каменито тло и које вене под тежином животних брига. Треба нам глава породице. Траба да уздигнимо наша срца из прашине материјализма ка једино вредном, једино постојаном, једино искреном. Демократија може да функционише, у пуном обиму, само у морално-религиозном друштву. Поштујемо Бога како умемо, како су нас научили, тако ћемо научити да поштујемо сами себе а то је суштински важно. Докле год нас воде они којима је србски живот најјефтинија и најбезначајнија ствар на свету- МРКА КАПА, ЛОШЕ НАМ СЕ ПИШЕ!
… Odoh da pilegnem.
I da se zna, uklakulisao sam crvjene kartone od braće Srba!
Mene bi iznenadilo … Da ih nema, to bi me iznenadilo!
… Ne volim iznenađenja.
… Godinama sam o tome pisao, i ne samo ovdje!
Usamljen, osporavan, napadan …
Vidim da sada ima ko da piše i debatuje, da kritički preispituje tu “ smrtnu presudu “ Srba Srbima, pobolji od mene oni, mnogo bolji.
Mogu serbez da bačim pero. Miran.
Što se prvog dijela priče tiče …
A onda da vidimo kako smo bahato i samoubilački batalili braću katoličku i muhamedansku! Kako smo ih bezočno upustili iza Velikog rata, i njih i njihove, što će reći srpske teritorije !?? Odrekli se …
Kako smo ne samo sebi, nego i njima jednako, nanjeli nenadoknadivu štetu! Nepopravljivu, kada im nijesmo dali da iz “ identitetskog ineregnuma“ kroz kontrolisani proces dokončaju svoj nacionalni identitet! … Vjeke su strpljivo čekali tu priliku da se vrate sebi, svome rodu, svojoj srpskoj državi !
( Kako je to još ranije znakovito bio nagovjestio Husein kapetan Gradaščević, kada je bio krenuo na Turke … I to ne bilo kako, nego pod bojnim srpskim zastavama kosovskih vitezova, tri su ih mjeseca vezle hanume bosanske, oči izbjelile – sa pjesama kosovskim biše krenuo vojskom golemom otud Bosne da izravnja račun, da svjeti Kosovo … Kada je onda do nogu potukao Turke kod Lipljana! )
… Sto godina poslije, prokockali smo priliku nesvakidašnju! Da povratimo braću i srpske krajeve do skoro Istre … Da ih konačno i zauvijek povratimo. I to bez uslovljavanja da se vrću “ veri prađedovskoj „! Dosta nama da se vrate svome srpskom rodu na polzu Srbima i Srbiji !!! Pa smo, znamo što smo učinjeli !????
A onda još …
Onda još i da razgrnemo ono najmučnije pitanje genocida Srbokomunista, komunosatanista nad sopstvenim narodom tokom i poslije Drugoga rata !!!
Pa da onda dušom danemo.
Da nam lakne poslije svih laži i samobmana!
Da konačno prihvatimo istorijsku odgovornost za sve što se događalo i dogodilo od Balkanskih ratova do danas!
Da sagledamo i “ srpsku krivicu“, sopstvenu, kao nalog savjesti i znak ozdravljenja nacije.
Koja bi ona tako pokazala svoju punu snagu i svoj potencijal hrabrim i bez ostatka samoprespitivanjem sopstvenih grešaka koje su nas dovele na ove grane!
Mučeni Srbin je zaslužio sopstvenu istinu o sebi!
… Onaj koji je srušio dva svjetska Carstva zaslužio je makar toliko.
Istinu !
I nadu.
Budućnost !
… Makar i bez katoličkih i muhamedanskih Srba.
Ali ne i bez sebe.
Кад о нечему судите онда је неопходно уживјети се у вријеме и контекст догађаја о коме судите. Најлакше је и најгрешније судити из перспективе „безбједног“ посматрача и кроз наочари времена у коме живимо. Нас јесте Југославија коштала жестоко, али нас је коштало и Косово, па га се не одричемо. Коштали су нас и Балкански ратови и сви ратови од 1389. до данас. Коштало нас је и учешће у туђим ратовима, прије свега на страни Аустрије. Коштало нас је и учешће у револуцији 1848. на страни бечког двора, а против Мађара. Коштала нас је и Македонија, која одавно није ни Немањићка ни Мрњавчевићка већ мјешавина много чега балканског у коме доминирају несловенски и антисрпски елементи. А зашто нас је све то толико коштало? Само из једног разлога, зато што смо хтјели слободу, уједињење и независност. Зато нам се и Југославија учинила спасоносном за успостављање једне јаке државе на Балкану која би нам гарантовала то за чиме жудимо. Ви пишете о понудама које су нудиле западне дипломате Пашићу, а он их одбијао. Одбијао их је, господо, зато што су то биле незваничне и углавном лажне понуде. То су били мамци за губљење и оно мало слободе. Југославија се чинила јединим моделом да се та слобода успостави и сачува. Зато смо се за њу толико борили и страдали, а потврду да Југославија није била само српско зло видимо и по томе како изгледају њене државе „наследнице“. Сиромашне, са примитивном свијешћу, са јаловом и лоповском елитом, са неписменим и фрагментираним народом. Управо зато што су се бојали успостављања јаке словенске државе са прилично либералним погледима на унутрашња друштвена и међународна питања велике империјалне силе су биле против њеног стварања. Тек кад су видјеле да та држава нема прије свега људске ни финансијске капацитете да се као таква оствари, да су национални, али и социјални, антагонизми јачи од кохезионих сила, да ће у таквој држави западне компаније преузети све ресурсе, те да је већина тадашње елите у складу са пословицом „много је мачку говеђа глава“ оне су аминовале њено настајање.
… Ima u ovom tvom komentaru i tačnih, lucidnih konstatacija i zanimljivih stavova.
Ali, žao mi je, osnovnu stvar nijesi razumio, koja je to ona najstarija na prostoru ideja!
To je ono što nas i danas hebe …
Svijet ideja!
Greške n atom prostoru koje predhode greškamana svim prostorima političkog i socjalnog živta!
… “ Jaka slovenska država „!? , kažeš.
Ti imaš pravo i na tu “ fabuloznu fikciju“ koja je izvan svakog srpskog interesa.
Nemaju, nijesu imali oni koji su vodili državu i narod.
Oni za razliku od tebe i mene imaju OBAVEZU da znaju šta je ono najbolje za srpski narod.
Njima, ne i meni i tebi, se podrazumjevaju znanja razna, vještine i onaj posebana dar državnika da ANTICIPIRAJU!
Da predviđaju sa najmanjim mogućnostima da pogriješe.
Zato ja i ti kuckamo dokoni naknadne pameti, a neki drugi, morali bi biti nemjerljivo bolji, vode državu!
Podrazumjeva se da su oni “ posebni“!
U svemu bolji od nas!
… Oni su oni koji ne smiju da pogrješe!
A onda su pogrešili grozno, diletantski i nepopravljivo.
Jugoslavija je bila SVAČIJI SAMO NE I INTERES SRPSKOG NARODA!
Morali su da znaju.
Moramo danas da znamo da nijesu znali.
Moramo, ako ćemo da stasava neka generacija Srba koja će da zna!
… Podučeni na sopstvenom iskustvu, na iskustvu svojih roditelja.
Da se ne ponovi slična neka greška, iako je ova priča zauvijek “ istorijski spakovana“ !
Nažalost …
Dakle, riječ je o fatalnoj greški koja sobom vuče sve moguće greške do danas.
Mi i danas, zapravo, plaćamo cijenu kada smo Sbiju dali za provizorij nazvan Kraljevinom SHS!
Kada smo ispustili istorijsku šansu koju smo čekali pola milenija da povratimo“ bivše Srbe “ u buduće neke TROIMENE SRBE!
Kako je to … Kako je to bilo jedino prirodno!
Jedino normalno.
Sve drugo je nesavjesno fulanje i suvišak “ državotvorne imaginacije“ jugoslovenstva!
Suluda ideja da umjesto da stabilizuješ svoj nacionalni i identitetski habitus, državotvorni, ti kreneš u avanturu da kreiraš “ državotvornog Frankenštajna“ … Koji nas je koštao, košta, života naciju!
… I danas.
I sjutra če, isto!
SVE OVO JE GORKA I TESKA ISTINA OD KOJE SE NIKADA VISE NECEMO MOCI OPORAVITI!SRPSKI NAROD BI KAO PRVO MORAO DA 7 DECEMBAR PROGLASI ZA DAN SVOJE NAJVECE ZABLUDE,DAN LUDOSTI!HRVATI,SLOVENCI,MUSLIMANI, ŠIPTARI NIKADA NI U SNU NIJESU ZELJELI NIKAKVI JUGOSLAVIJU!’!SRBI IZ DANASNJE HRVATSKE SU I VELIKOJ VEĆINI BILI ZA ŽUTU MONARHIJU(TO SE NAJBOLJE VIDI PO PONASANJU AUSTROUGARSKIH GENERALA SRPSKOGA PORIJEKLA, BOROJEVOĆ,BUDISAVLJEVIĆ,PRODANOVIĆ…)TOKOM RATA!NE SAMO GENERALA NEGO I OD VOJNIKA PA NADALJE! SRBI IZ BOSNE SU KASNIJE POTPALI POD AUSTROUGARSKU I TAMO JE SITUACIJA BILA MNOGO BOLJA A SVE JEDNO SU GINULI ZA ŽUTU MONARHIJU ISTO KAO ZA TURSKU PRELASKOM U ISLAM POSTAJUĆI NASI NAJVEĆI KRVNICIU. U ZADNJE VRIJEME ČAK I CRKVA ZBUNJIJE NAROD PRICAMA KAKO SU NAS „ŠTITILI“I „POMAGALI“ISLAMSKI KONVERTITI (BUSATLIJE,SOKOLOVIĆI,ČENGIĆI…)ŠTO JE DALEKO, PREDALEKO OD ISTINE!AKO JASNO NE DEFINISEMO NASE ZABLUDE MI ĆE MO KAO GUSKE U MAGLI TUMARATI OD NEMILA DO NEDRAGA NE SHVATAJUĆO DA SMO JEDAN CIJELI VIJEK (KOGA SU POJELI SKAKAVCI)POTROSILI URNISUĆI HILJADU GODINA BORBE ZA SRPSKO MAROD I NJEGOV DOM!BACILI SMO POD NOGE SVE SVOJE OCEVE,HEROJE,SVETE,KRUNISANE I UCITELJE! SACUVAJ BOZE DA SMO VISE ZNALI O ZLOTVOROVOM PSU REKSU NEGO O NASEM SVETOM OCI I UCITELJI SVETOM SAVI! O CEMU POSLIJE OVOGA IMAMO STA ZBORITI?SAMI SEBE SMO PONIZILI A SLUGE NASIH NEPRIJATELJA PROGLASILI ZA „BRAĆU“!!!AKO TO DANAS SRBIN NE RASCISTI NASA PUT STRADANIJA VODI NAS U NESTANAK!!!
У овом контексту, имајући у виду тзв. Споразум Цветковић-Мачек од 26. августа 1939. године који је слопљен по наредби србофобичних лецемера, који су уочи Другог светског рата израдили у Лондону колонијалистички програм федералистичког решења у Краљвини Југославији. Лондонском Форињ офису није био циљ праведног решења, већ је служио као маска у закулисној борби коју су водили против нашег несрећног,
обесправљеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог србског народа. Из тих разлога, они су се нашли на истом закулисном задатку са Коминтерном, фашистичком Италијом и нацистичком Немачком. Стварали су и заоштравали несугласице између појединих покрајина у Краљевини Југославији, изазивали међу народима раздоре и мржњу једних
према другим, да би их довели до најоштријег сукоба. Зато су се свом жестином окомили на наш несрећни србски народ. Југославију су таксирали као опцију транзита и вештачку творевину коју треба разбити. Стога су помагали хрватске сепаратистичке фракције у Југославији. Упрегли су Анту Павелића 1929. године између осталих хрватских сепаратиста у службу интелиџенс сервиса (Види: Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991, књ.I-II, Београд, 2008).
Треба имати у виду и чињеницу, да је потписник Крфске декларације, старчевићанац Анте Трумбић „борац за хрватску слободу“, био у посети Анти Павелићу у Палерму у Италији 1936. године, две године после Марсељског атентата (Види: Др Драгослав Страњаковић, Највећи злочин садашњице – Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Горњи Милановац, 1991, стр. 487/88).
Такође, треба имати у виду да је Влатко Мачек, као потпредседник Симовићеве владе у којој су нашли уточиште извесни масони-марксисти, министри 25-мартоваци, преговарао са фашистичком Италијом 1939. године и са немачком обавештајном службом ради стварања Независне Државе Хрватске (Види: Владимир Мајер и Андрија Лушичић, Дневник грофа Ћана, Загреб, 1946, стр. 17, 48-49, 80; Проф. др Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, „Завичај“ – “Home”, Број 14, Година 11, San Fernando, California, U.S.A., октобар 1953, стр. 12-17; Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије -Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942).
Мачек је према лондонском „Њу Крониклу“ (The New Chronicles) од 16. августа 1939. године, две недеље пре почетка Дугог светског рата, дао енглеском новинару Харисону, ову изјаву:
„Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати но да идемо на супротну страну од оне коју Београд буде подржавао…“
У београдском „НИН-у објављен је у току 1972 године овај чланак под насловом „Југославија у вртлогу „хрватског питања“ , који сам приредио у скраћеном обиму и који гласи …
Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима
Госпођа Филис Оти, британски публициста наставља у данашњем броју са објављивањем британских строго поверљивих докумената о Југославији у годинама пре него што је ушла у рат. Изтражујући за читаоце НИН-а у Public Record office-u у британском државном архиву, међу документима који су, сагласно са британским законима тек ове године постали доступни широј јавности, госпођа Оти припремила је за овај број НИН-а неколико врло интересантних докумената који се односе на врло деликатно питање: на такозвани „српско-хрватски конфликт“.
Нижући документе, Филис Оти оживљава догађаје који су потресали нашу земљу пре тридесетак година…
Кемпбел је ишао и тако далеко да је кнеза Павла отворено, упозоравао на пропусте као што да, на пример, међу југословенским генералима није било ниједног Хрвата. Сличних интервенција било је врло много.
ПОВОДОМ НЕСПОРАЗУМА ОКО „СПОРАЗУМА“: Осмог маја (1939.), на пример, на основу приспелих информација о превиду разговора Цветковић – Мачек – марљиви Кемпбел одмах упућује у Лондон ново подуже писмо. Ево шта каже:
„Мој лорде.
У свим извештајима о хрватскиом питању које сам слао откако сам наименован на ову дужност, пре око три и по године, стављао сам до знања да то није проблем који би се могао решити потезом пера и да ће се, у ствари, решити само протеком времена. Међутим, под притиском међународних догађаја, две стране у спору предузимале су последњих месеци одлучне напоре да приведу крају ситуацију која озбиљно отежава међународне односе Југославије и чак излаже опасности иностране интервенције…“
Кемпбел затим каже: „Ова донекле чудна ситуација довела је до, како изгледа новог застоја. Међутим, председник Министарског савета ми је рекао пре неколико дана да не сматра преговоре прекинутим. Кнез-намесник је, приликом нашег данашњог сусрета, био веома огорчен што је др Мачек објавио своје писмо упућено Д. Цветковићу. Према његовим речима, стекао се утисак да је он (Његова краљевска висост) једина препрека. Др Мачек исто тако нема никакво право, рекао је Кнез, да тврди да су преговори доживели неуспех. Споразум који је Д. Цветковић постиго с њим ( др Мачеком) представља само једну фазу у преговорима. Захтеви др Мачека, који обухватају и одржавање плебисцита у целој Босни и Херцеговини, били су – према речима кнеза Павла – сасвим неприхватљиви и на њих се одговорило противпредлогом да се плебисцит одржи у року од године дана у четрнаест одређених срезова“.
Кемпбелови акценти: Британски посланик затим без обзира што се често сусреће са Павлом, врло „објективно“ упозорава: „Постоји, као што ћете запазити, очигледна празнина у објашњењу Кнеза-намесника“ …
„Непотребно је, међутим задржавати се даље на овим академским спекулацијама“, наставља даље Кемпбел. „Оно што је заиста важно јесте да ли још има икаквих изгледа да се постигне споразум. Са српске стране се стоји на становишту да преговори нису коначно прекинути. Међутим, у светлу писма др Мачека Д. Цветковићу тешко је видети на каквој се основи могу наставити. Исто тако, не води никаквој корисној сврси покушај да се некоме припише кривица за садашњи застој. Морам ипак да кажем да је, по мом мишљењу, кривица углавном на хрватској страни. Иако сам, с обзиром да живим у Београду, пре изложен српским него хрватским гледиштима, ипак гајим знатне симпатије према Хрватима, са којима се није увек праведно поступало. Чињеница да проблеми нису могли да се реше током протеклих година може се исто толико објаснити решеношћу Срба да очувају свој доминантни положај у држави колико и тврдоглавим каракстеристикама Хрвата. Кривица за садашњи ћорсокак мора се ипак, по мом мишљењу, приписати углавном др Мачеку, који се под озбиљним околностима тренутка понео отприлике као сељак који преговара о продаји јутра земље“.
На крају свог писма Кемпбел је записао и ово: „пошто су у разноим фазама усвајани његови услови, он је сваки уступак претварао у повод да тражи нешто више. Његови захтеви су сада дошли до границе преко које Намесништво не може да чини даље уступке а да не изазове активно непријатељство Срба. Ничему не би водило да се хрватски проблем решава на тај начин што би се уместо њега створио српски проблем: тиме би се у земљи само изазвао још озбиљнијии и опаснији расцеп него што данас постоји. Све дотле док др Мачек, не водећи рачуна о српским мањинама које ће у сваком случају припасти Хрватској, буде и даље тражио сваки срез у коме постоји хрватска мањина, никакво решење није могуће. Да су Срби испољили у прошлостио веће разумевање проблема и већу спремност да га реше на праведној основи, он сигурно не би никад добио тако акутан облик какав има данас. То више није свађа између два огранка исте расе: то је прерасло у побуну народа, који себе назива посебном нацијом, против омражене владавине Београда.
Имам част, итд.
Р. И. Кемпбел“
АНАЛИЗА ФОРИН ОФИСА: Већ сутрадан после приспећа Кемпбеловог писма, налитичари британског Министарства спољних послова анализирали су ситуацију, на основу чега је настала следећа забелешка: „Основни разлог што Срби и Хрвати нису могли де се сложно саживе у југословенској држави је у томе што су они, са становишта општих стремљења и културе, врло различити. Срби су увек у својим културним стремљењима били окренути према Истоку, према Цариграду, и правослвне су вероисповести; Хрвати, с друге стране, нису били под Турцима већ под Хабсбурговцима и сем тога што су римокатолици, у суштини су западњачки оријентисани. Резултат тих околности је да се Хрвати осећају погођеним што су потчињени влади која је изразито балканска по методима ефикасности, док су Срби у прошлости одбијали да чине уступке због свог снажног осећања националне припадности. Исто тако, Хрвати су политички спремни за демократске методе док Срби то очигледно нису“…
„Било каква промена која би садашњу јединствену државу претворила у државу са великим обимом аутономних права или у федерацију, покреће трновит проблем територијалног разграничења. Ово је посебно тешко у земљи у којој целокупно становништво говори отприлике исти језик и у којој има и крајева настањених Турцима и Словенцима. Ситуацију компликује чињеница да је у време успостављања Бановине договорено да ће се, где год је то могућно, хрватски срезови разбити и припојити суседним српским подручјима у административне и изборне сврхе, чиме су створене вештачке српске већине.“
Аналитичари Форин офиса су затим подсетили: „Хрватски захтев за федеративним уређењем или врло широком аутономијом заснива се на великом броју жалби, које се могу резимирати као незадовољство због власти Срба над срезовима настањеним Хрватима. Тврди се да је у хрватским срезовима, иако номинално постоји извесна аутономија, администрација у рукама Срба. Полиција, чији су официри углавном Срби, игра непотребну улогу у општој администрацији ( типично балкански метод). Цензура, потпуно у рукама службеника које поставља Београд, спречава било какав облик политичке дискусије. Командни када у војсци сачињавају скоро искључиво Срби и тврди се да се хрватски војни обвезници упућују далеко од својих родних крајева. Исто се тако тврди да се Хрватска, као богатија, више опорезује док се на Србију, која је сиромашнија, троши више новца; а то је, са своје стране, довело до притужби да хрватска индустрија и пољопривреда трпе економску штету због повлашћивања њихових српских конкурената.“
Најзад, речено је затим у забелешци постоји свеопште незадовољсртво изборним законодавством. У том погледу хрватско питање добија шири значај због тога што се повезује са питањем политичких слобода у Југославији као целини. Влада је признала неправедности ових законских прописа ( М. Стојадиновић је обећао да ће спровести реформу пре последњих избора али није испунио обећање) а њихова примена је, судећи по последњим изборима одржаним децембра 1938. године, потпуно самовољна. Споразум између Хрватске сељачке странке и старих опозиционих партија у Србији, постигнут октобра 1937. године, иако првенствено политички маневар од стране др Мачека, има своје порекло у овим настојањима у правцу политичких слобода, насупрот ауторитарној владавини на основу устава из 1931. године“.
ДОПРИНОС СПОРАЗУМУ: Разматрајући даљи развој догађаја аналитичари су дошли до оваквих (тренутних) закључака: Можда је вредно пажње да се резимирају захтеви садржани у споразуму од октобра 1937. с обзиром да су они остали као захтеви Хрвата све до почетка садашњих преговора. Постојање три суверене државе требало би да се призна федеративним уставом, под наследном, уставном и парламентарном монархијом (династијом Карађорђевића); цео овај процес би требало да покрене уставотворна скупштина која би била изабрана на основу новог изборног законодавства. Влада, међутим, није била спремна да иде тако далеко и августа 1938. године М. Стојадиновић (који је настојао да смири Хрвате еластичнијом применом законских прописа) изнео је у говору да у решавању овог питања три ствари не могу бити предмет дискусија: монархија или династија; јединство Југославије; измена устава.
Тако су ствари стајале у стању мировања до јануара ове године када је, пошто је пао Стојадиновић и обе стране постале свесне опасности која им прети споља, отпочела нова фаза. Кнез Павле ужива поверење Хрвата а преговори између Д. Цветковића и др Мачека добро су почели; сматрало се да је др Мачек одустао од свог захтева за „концентрисаном“ владом која би обухватала његове политичке савезнике из редова Уједињене опозиције и изгледало је да се слаже да нису потребне непосредне промене у уставу и изборном законодавству; председник владе је, са своје стране, изгледа био сагласан да се одобри врло широка аутономија, ако не и известан облик федерације…
Слично педантно и минуциозно су британско посланство у Београду и Форин офис пратили даљи развитак догађаја. Данас је, наравно, тешко рећи у коликој мери је њихово праћење развоја ситуације утицало и на решавање акутних проблема који су, уочи ратног вихора, претили расулом Југославије. Врло је, међутим, вероватно да су и анализе Британаца (преко Кемпбела) допринеле да је (са Кнежевим благословом) споразум Цветковић-Мачек потписан 26. Августа 1939, шест дана пре почетка II светског рата…
Британци су 14. марта 1940. Ухватили шифровано писмо које је Павелић упутио неком Грбићу и припадницима усташког покрета у Северној Америци. Радило се о извештају из главног штаба вође усташа који је гласио:
„После дужег чекања пишем вам да бих вас укратко известио о нечему што ће вас обрадовати и објаснити вам зашто вам нисам писао раније, као и да вас обавестим како наше ствари стоје. Сада вас могу обавестити да је коначно ослобођење и заузимање нашђе драге Хрватске блиско. Сама Италија ми је забранила да пишем било коме, због чега није било могуће да се за све ово време оствари успешно ослобођење и заузимање земље. Да сам комуницирао са вама ро овде не би било повољно примљено и можда би ослабило наш цео подухват. Италија бибила доведена у незгодан положај због тога што би била увучена донекле предалеко а и зато што без Хитлера не може ништа да учини. Дуче ми је објаснио зашто за све ово време није био у стању да заузме било какав одређенији став. Сада ми је ракао дасу све препреке отклоњене и да ће окупирати Хрватску а затим јој дати слободу. Они (Хитлер и Мусолини) су већ извршили припреме за окупацију али очекују развој нашег подухвата како би их народ боље примио када буду ушли у земљу. За то кратко време док се ситуација у земљи буде развијала у нашу корист ми ћемо стајати у приправности на дајући никаквог знака о себи из простог разлога што је подухват одбачем (sic! – није ли ово грешка при дешифровању? – Прим. аутора) да би с итуација за њих боље сазрела. Ја ћу вас лично обавестити ради ваше оријентације шта треба учинити а тада ћемо сви бити спремни и приправни. Извештавам вас да сам све аранжирао у договору са Мусолинијем а он аранжира све са Хитлером, на потпуно задовољство њих обојице и моје задовољство , јер Хитлер је до сада постављао препреке на нашем путу.
Толико за сада. Поздрављам вас а ви ми поздравите све наше усташе а нарочито Фрању. За дом спремни, – П(авелић).“
ИНТЕРНИРАЊЕ СТОЈАДИНОВИЋА: Британци се нису ограничили у свом пружању помоћи против унутрашњих непријатеља Југославије на обуздавање хрватских екстремиста. Они су исто тако помогли влади кнеза Павла када је била суочена са неопходношћу да протера Стојадиновића да би спречила да га Немци искористе као локалноног фирера. Као што је познато, Цветковићева влада је маја 1940. године ухапсила Стојадиновића и интернирала га у Босни. Касније, те године, Стојадиновићу је, када је затражио да му се изда пасош да би отишао у Швајцарску, одбијена молба и уместо тога му је понуђено да му се изда пасош са визом за Грчку, што је он опет са своје стране одбио.
На дан 15. марта 1941. године, усред кризе око потписивања Тројног уговора, Цветковићева влада обавестила је британску владу да намерава да протера Стојадиновића и затражила помоћ Британаца, који су у том тренутку, када су припреме за државни удар од 27. марта већ биле увелико одмакле, били више него спремни да је пруже. Британци су се сагласили да лише Стојадиновића слободе и да га задрже на британској територији. Он је 20. марта био под пратњом спроведен у Грчку, где је био ухапшен а затим интерниран на острву Маурицијусу. Чињеница да је Стојадиновић био лишен слободе и да се налазио ван Југославије у време државног удара од 27. марта мора се сматрати једним од значајних чинилаца који су допринели успеху завере потпомогнуте с британске стране…“ ( Види: Филис Оти специјално за НИН: Југославија у британским строго поверљивим документима, „НИН“, Број 1123, Београд, 16. јул 1972).
Da se ne bi raspravljalo o naknadnoj pameti, u danasnjem vremenu, naterati vlasti na referendum o ulasku u eu ili u evroazijsku uniju sa Rusijom.
Glasam odmah za Rusiju.
A vlasti znaju da tako misli 80% srba pa to ne cine jer ne smeju od onih koji su ih doveli na vlast.
A jos nesto i o karadjordjevicima na dedinju, treba ih proterati da ni u Srbiju ne dolaze vise a kamoli dati im vlast.
Zna i ne naknadna pamet.
Pisem sta SAD treba uraditi.
Kada se priča o stvaranju jugoslavije mora se imati na umu da je preko nje Aleksandar imao najveću moguću teritoriju. Ovdje u Bosni još uvjek mrze Aleksandra jer je za njegovog vakta mnoga zemlja begovska oduzeta i podijeljena seljacima preko zemljišne reforme. Treba znati i to da su Srbi postavljani na mnoge značajne funkcije te da se vršilo i predeseljenje srpskog življa iz Bosne i CG u Vojvodinu. Sa apslolutnom sigurnošću mogu da tvrdim da je u tom periodu srbima bilo bolje. Ne previše bolje ali imalo je dosta benefita. Uzimajući u obzir da pričamo isim jezikom možemo zaključiti da imamo i isto porijeklo ali zbog raznih carstava koja su vladala ovim područijem imamo različite religije koje su bile dobar materijal za svađanje i sukobe. Mislim da Jugoslavija nije uspjela ne toliko zbog nas nego zbog Velikih sila koje više vole da zavade i vladaju nego pregovaraju. Propast jugoslavije nije samo srpska nesreća nego je nesreća i za sve ostale narode. Kad si mali ne možeš biti stvarno suveren pa zbog toga ni jedna od ovih naših država nije nezavisna i suverena što znači da smo samo poligon za treninge velikih. Jezik nas spaja, vjera djeli a razuma nemamo…
Да не понављам већ речено, једно је јасно, узрок свему су погрешни људи на погрешном мјесту, недостојни у сваком могућем смислу. Људи (мада ми је тешко не назвати их магарцима) који нису били способни сагледати, промислити и спровести интерес свог народа и ниједног другог! Често се питам, зашто баш ми имамо овакву власт и олош „елиту“, част мањини? И то не само незнавене карађорђевиће, пашиће и компанију, него и касније, све до данас? Упоредите србске комунисте са њиховим друговима из осталих народа.. Јесу ли њихови рушили своје храмове, угонили стоку у џамије? Да ли је хрватска добила покрајине? Не могу да замислим да би они на чело државе довели припадника народа који је над њиховим извршио геноцид, као што су Срби довели Броза!? И све тако, до дана данашњег, сјаши курта, узјаши мурта, несрећни Милошевић се држао за југославију као пијан плота и неспреман дочекао агресију запада, о досовцима да не причам, вучић једва чека да се разграничи са својом окупираном територијом!? Докле?
… Uostalom, prije ili kasnije, neko će MORATI da razjasni kako smo upustili i srpsku Crnu Goru!!!
Ili možda kukavički mislite … Možda mislite da je to bez nas mogla da uradi ova šaka jada!?
… Sila oni!?
Nije valjda da tako mislite???
Ми,Срби православци, не смемо више да живимо ни за једну идеологију и ниједну политику сем националне србске политике. Не смемо да се препустимо безнађу, да ширимо дефетизам и сасвим да постанемо оно семе које је пало на каменито тло и које вене под тежином животних брига. Треба нам глава породице. Траба да уздигнимо наша срца из прашине материјализма ка једино вредном, једино постојаном, једино искреном. Демократија може да функционише, у пуном обиму, само у морално-религиозном друштву. Поштујемо Бога како умемо, како су нас научили, тако ћемо научити да поштујемо сами себе а то је суштински важно. Докле год нас воде они којима је србски живот најјефтинија и најбезначајнија ствар на свету- МРКА КАПА, ЛОШЕ НАМ СЕ ПИШЕ!
… Odoh da pilegnem.
I da se zna, uklakulisao sam crvjene kartone od braće Srba!
Mene bi iznenadilo … Da ih nema, to bi me iznenadilo!
… Ne volim iznenađenja.
… Godinama sam o tome pisao, i ne samo ovdje!
Usamljen, osporavan, napadan …
Vidim da sada ima ko da piše i debatuje, da kritički preispituje tu “ smrtnu presudu “ Srba Srbima, pobolji od mene oni, mnogo bolji.
Mogu serbez da bačim pero. Miran.
Što se prvog dijela priče tiče …
A onda da vidimo kako smo bahato i samoubilački batalili braću katoličku i muhamedansku! Kako smo ih bezočno upustili iza Velikog rata, i njih i njihove, što će reći srpske teritorije !?? Odrekli se …
Kako smo ne samo sebi, nego i njima jednako, nanjeli nenadoknadivu štetu! Nepopravljivu, kada im nijesmo dali da iz “ identitetskog ineregnuma“ kroz kontrolisani proces dokončaju svoj nacionalni identitet! … Vjeke su strpljivo čekali tu priliku da se vrate sebi, svome rodu, svojoj srpskoj državi !
( Kako je to još ranije znakovito bio nagovjestio Husein kapetan Gradaščević, kada je bio krenuo na Turke … I to ne bilo kako, nego pod bojnim srpskim zastavama kosovskih vitezova, tri su ih mjeseca vezle hanume bosanske, oči izbjelile – sa pjesama kosovskim biše krenuo vojskom golemom otud Bosne da izravnja račun, da svjeti Kosovo … Kada je onda do nogu potukao Turke kod Lipljana! )
… Sto godina poslije, prokockali smo priliku nesvakidašnju! Da povratimo braću i srpske krajeve do skoro Istre … Da ih konačno i zauvijek povratimo. I to bez uslovljavanja da se vrću “ veri prađedovskoj „! Dosta nama da se vrate svome srpskom rodu na polzu Srbima i Srbiji !!! Pa smo, znamo što smo učinjeli !????
A onda još …
Onda još i da razgrnemo ono najmučnije pitanje genocida Srbokomunista, komunosatanista nad sopstvenim narodom tokom i poslije Drugoga rata !!!
Pa da onda dušom danemo.
Da nam lakne poslije svih laži i samobmana!
Da konačno prihvatimo istorijsku odgovornost za sve što se događalo i dogodilo od Balkanskih ratova do danas!
Da sagledamo i “ srpsku krivicu“, sopstvenu, kao nalog savjesti i znak ozdravljenja nacije.
Koja bi ona tako pokazala svoju punu snagu i svoj potencijal hrabrim i bez ostatka samoprespitivanjem sopstvenih grešaka koje su nas dovele na ove grane!
Mučeni Srbin je zaslužio sopstvenu istinu o sebi!
… Onaj koji je srušio dva svjetska Carstva zaslužio je makar toliko.
Istinu !
I nadu.
Budućnost !
… Makar i bez katoličkih i muhamedanskih Srba.
Ali ne i bez sebe.
Кад о нечему судите онда је неопходно уживјети се у вријеме и контекст догађаја о коме судите. Најлакше је и најгрешније судити из перспективе „безбједног“ посматрача и кроз наочари времена у коме живимо. Нас јесте Југославија коштала жестоко, али нас је коштало и Косово, па га се не одричемо. Коштали су нас и Балкански ратови и сви ратови од 1389. до данас. Коштало нас је и учешће у туђим ратовима, прије свега на страни Аустрије. Коштало нас је и учешће у револуцији 1848. на страни бечког двора, а против Мађара. Коштала нас је и Македонија, која одавно није ни Немањићка ни Мрњавчевићка већ мјешавина много чега балканског у коме доминирају несловенски и антисрпски елементи. А зашто нас је све то толико коштало? Само из једног разлога, зато што смо хтјели слободу, уједињење и независност. Зато нам се и Југославија учинила спасоносном за успостављање једне јаке државе на Балкану која би нам гарантовала то за чиме жудимо. Ви пишете о понудама које су нудиле западне дипломате Пашићу, а он их одбијао. Одбијао их је, господо, зато што су то биле незваничне и углавном лажне понуде. То су били мамци за губљење и оно мало слободе. Југославија се чинила јединим моделом да се та слобода успостави и сачува. Зато смо се за њу толико борили и страдали, а потврду да Југославија није била само српско зло видимо и по томе како изгледају њене државе „наследнице“. Сиромашне, са примитивном свијешћу, са јаловом и лоповском елитом, са неписменим и фрагментираним народом. Управо зато што су се бојали успостављања јаке словенске државе са прилично либералним погледима на унутрашња друштвена и међународна питања велике империјалне силе су биле против њеног стварања. Тек кад су видјеле да та држава нема прије свега људске ни финансијске капацитете да се као таква оствари, да су национални, али и социјални, антагонизми јачи од кохезионих сила, да ће у таквој држави западне компаније преузети све ресурсе, те да је већина тадашње елите у складу са пословицом „много је мачку говеђа глава“ оне су аминовале њено настајање.
@ BEZVEZNI I NEBITNI
… Ima u ovom tvom komentaru i tačnih, lucidnih konstatacija i zanimljivih stavova.
Ali, žao mi je, osnovnu stvar nijesi razumio, koja je to ona najstarija na prostoru ideja!
To je ono što nas i danas hebe …
Svijet ideja!
Greške n atom prostoru koje predhode greškamana svim prostorima političkog i socjalnog živta!
… “ Jaka slovenska država „!? , kažeš.
Ti imaš pravo i na tu “ fabuloznu fikciju“ koja je izvan svakog srpskog interesa.
Nemaju, nijesu imali oni koji su vodili državu i narod.
Oni za razliku od tebe i mene imaju OBAVEZU da znaju šta je ono najbolje za srpski narod.
Njima, ne i meni i tebi, se podrazumjevaju znanja razna, vještine i onaj posebana dar državnika da ANTICIPIRAJU!
Da predviđaju sa najmanjim mogućnostima da pogriješe.
Zato ja i ti kuckamo dokoni naknadne pameti, a neki drugi, morali bi biti nemjerljivo bolji, vode državu!
Podrazumjeva se da su oni “ posebni“!
U svemu bolji od nas!
… Oni su oni koji ne smiju da pogrješe!
A onda su pogrešili grozno, diletantski i nepopravljivo.
Jugoslavija je bila SVAČIJI SAMO NE I INTERES SRPSKOG NARODA!
Morali su da znaju.
Moramo danas da znamo da nijesu znali.
Moramo, ako ćemo da stasava neka generacija Srba koja će da zna!
… Podučeni na sopstvenom iskustvu, na iskustvu svojih roditelja.
Da se ne ponovi slična neka greška, iako je ova priča zauvijek “ istorijski spakovana“ !
Nažalost …
Dakle, riječ je o fatalnoj greški koja sobom vuče sve moguće greške do danas.
Mi i danas, zapravo, plaćamo cijenu kada smo Sbiju dali za provizorij nazvan Kraljevinom SHS!
Kada smo ispustili istorijsku šansu koju smo čekali pola milenija da povratimo“ bivše Srbe “ u buduće neke TROIMENE SRBE!
Kako je to … Kako je to bilo jedino prirodno!
Jedino normalno.
Sve drugo je nesavjesno fulanje i suvišak “ državotvorne imaginacije“ jugoslovenstva!
Suluda ideja da umjesto da stabilizuješ svoj nacionalni i identitetski habitus, državotvorni, ti kreneš u avanturu da kreiraš “ državotvornog Frankenštajna“ … Koji nas je koštao, košta, života naciju!
… I danas.
I sjutra če, isto!
SVE OVO JE GORKA I TESKA ISTINA OD KOJE SE NIKADA VISE NECEMO MOCI OPORAVITI!SRPSKI NAROD BI KAO PRVO MORAO DA 7 DECEMBAR PROGLASI ZA DAN SVOJE NAJVECE ZABLUDE,DAN LUDOSTI!HRVATI,SLOVENCI,MUSLIMANI, ŠIPTARI NIKADA NI U SNU NIJESU ZELJELI NIKAKVI JUGOSLAVIJU!’!SRBI IZ DANASNJE HRVATSKE SU I VELIKOJ VEĆINI BILI ZA ŽUTU MONARHIJU(TO SE NAJBOLJE VIDI PO PONASANJU AUSTROUGARSKIH GENERALA SRPSKOGA PORIJEKLA, BOROJEVOĆ,BUDISAVLJEVIĆ,PRODANOVIĆ…)TOKOM RATA!NE SAMO GENERALA NEGO I OD VOJNIKA PA NADALJE! SRBI IZ BOSNE SU KASNIJE POTPALI POD AUSTROUGARSKU I TAMO JE SITUACIJA BILA MNOGO BOLJA A SVE JEDNO SU GINULI ZA ŽUTU MONARHIJU ISTO KAO ZA TURSKU PRELASKOM U ISLAM POSTAJUĆI NASI NAJVEĆI KRVNICIU. U ZADNJE VRIJEME ČAK I CRKVA ZBUNJIJE NAROD PRICAMA KAKO SU NAS „ŠTITILI“I „POMAGALI“ISLAMSKI KONVERTITI (BUSATLIJE,SOKOLOVIĆI,ČENGIĆI…)ŠTO JE DALEKO, PREDALEKO OD ISTINE!AKO JASNO NE DEFINISEMO NASE ZABLUDE MI ĆE MO KAO GUSKE U MAGLI TUMARATI OD NEMILA DO NEDRAGA NE SHVATAJUĆO DA SMO JEDAN CIJELI VIJEK (KOGA SU POJELI SKAKAVCI)POTROSILI URNISUĆI HILJADU GODINA BORBE ZA SRPSKO MAROD I NJEGOV DOM!BACILI SMO POD NOGE SVE SVOJE OCEVE,HEROJE,SVETE,KRUNISANE I UCITELJE! SACUVAJ BOZE DA SMO VISE ZNALI O ZLOTVOROVOM PSU REKSU NEGO O NASEM SVETOM OCI I UCITELJI SVETOM SAVI! O CEMU POSLIJE OVOGA IMAMO STA ZBORITI?SAMI SEBE SMO PONIZILI A SLUGE NASIH NEPRIJATELJA PROGLASILI ZA „BRAĆU“!!!AKO TO DANAS SRBIN NE RASCISTI NASA PUT STRADANIJA VODI NAS U NESTANAK!!!