• Насловна
• Поглед

Уставна прикљученија Мила Ђукановића

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Ђукановић

Пише: Др Горан Ђорђевић, члан Правног савјета ИН4С

​Последње најаве могућности распуштања скупштине од стране председника Црне Горе и тамбурашко подржавање ове идеје, јасно указују да се Црна Гора налази на прагу једне дубоке институционалне кризе. Још се није осушило мастило на противуставном и противзаконитом Закону о слободи вјероисповести из 2019.године, нити су окривене страшне тајне рекордних заплена кокаина на територији Црне Горе, на делу је намера да се целокупан уставноправни поредак Црне Горе суспендује.

Овај пут изговор је пронађен у наводном искључивом и неограниченом праву председника да распусти скупштину, по свом нахођењу и на основу своје калкулантске процене.

На почетку је важно указати да начело законитости представља једно од суштинских начела сваког организованог ентитета, па и Републике Црне Горе, док је правна теорија још од Јелинека на становишту да законодавна и уставноправна делатност један од основних елемената цивилизације.

Устав ЦГ, јасно опредељује носиоце суверенитета и овлашћења носилаца суверенитета. Члан 11.Устава ЦГ јасно као носиоце власти одређује Владу и Скупштину. Полазећи од текста овог члана, овом начелном нормом је јасно одређен међусобни положај органа власти у ЦГ. При том, видљива је (ипак) једна хијерархија међу носиоцима суверенитета.

Носилац суверенитета је грађанин преко својих изабраних представника (члан 2.). Јасно је да се ради о парламенту. У том смислу скупштина је израз воље грађана.

Чланом 84. Устава је јасно утврђено да скупштини престаје мандат на два начина: распуштањем и скраћењем мандата. Скраћење мандата је јасно прецизирано у члану 84 став 3. Устава. Из наведеног члана јасно је да се скраћивање мандата врши Одлуком скупштине (већином гласова укупног броја посланика -члан 91 став 2. Устава). Након тога, долазимо на терен распуштања скупштине. Телеолошким, логичким, циљним и сваким другим тумачењем члана 92. став 1. Устава ЦГ јасно је да се распуштање скупштине од стране председника-указом врши само у случају који је нормиран ставом 1 овог члана (односно када се не изабере влада у року од 90 дана – и то први пут након конституисања скупштине односно од дана када председник Републикек предложи мандатара).

Ма колико да на први поглед изгледа несувисло став 3. члана 92. Устава ЦГ („Скупштина се распушта указом предсједника Црне Горе“) одређење овог члана је сасвим јасно. Овај став има само технички карактер који појашњава којим актом се врши распуштање скупштине. Овај став егзистира сам за себе и не може се применити као норма која има сопствену правну егзистенцију и на тај начин стиче услов да буде извор права- у односу на право на распуштање скупштине. На исти начин као што је то уређено чланом 95 став 1 тачка 3. Устава, који се односи на формално правни начин проглашења закона које изгласа скупштина. Уосталом, да је намера уставотворца била да преседник има овлашћење за распуштање скупштине, онда би то овлашћење свакако било предвиђено у члану 95. Устава. И упоредно уставно правно искуство јасно потврђује да не постоји акт, нити ситуацију у којој би председник Републике био властан да самостално распусти скупштину без икаквих ограничења и без икаквих обзира.

За распуштање скупштине нису испуњени ни услови из става 2. члана 92. Устава, будући да скупштина обавља своје функције у смислу члана 82. Устава ЦГ.

Сви псеудоправни напори који подржавају овакву ингениозну идеју, не само да представљају банализовање уставног поретка Црне Горе, већ отварају провалију која може довести до потпуног инсититуционалног хаоса у Црној Гори. Замислив је сценарио према коме председник Црне Горе противуставно распушта скупштину, уз вербалну подршку хора ангажованих правника. У случају кад скупштина одбије да призна делотворност и законитост оваквих уставних прекрајања, правни поредак Црне Горе, разбиће се парампарчад. Таква ситуација одличан је терет на ангажовање међународних посредника и других добронамерних изасланика. А онда, историјско искуство учи да се иза неуспеха институција, као спасоносно решење појављује тоталитаризам.

На концу, можда је то и идеја која се надзире иза пламтећег хоризонта. На грађанима Црне Горе је да схвате да се Црне Гора (ипак) налази на новом почетку и одлуче да ли је живот у хаосу и беспоретку неки живот.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: