Ustanak 1804 – nacionalni Pokret za obnovu srbske državnosti

Za početak Prvoga srbskog ustanka uzima se zbor u Orašcu (u blizini Aranđelovca), održan najverovatnije na Sretenje Gospodnje 2/14. februara 1804. godine, u prepodnevnim satima, sa ciljem da se vidi kako se braniti od turskih zulu­m­ćara. Na ovom zboru viđenijih narodnih predstavnika iz centra­l­nog dela Šumadije: kragujevačke, rudničke i beogradske nahije, kao i pojedinaca iz smederevske i jagodinske nahije, našli su se knezovi, sveštenici, trgovci stokom, bivše buljubaše narodne vojske, domaćini uglednijih zadruga i istaknutiji hajduci. Pomenućemo neke od njih: Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe, knezovi Marko Savić iz Orašja, Vićentije Petrović iz Kora­ći­ce, Matija Jovčić iz Topole, Marko Katić iz Rogače; trgovci Teodosije Marićević iz Marićevića Jaruge i Milutin Savić iz Garaša, prota Atanasije Antonijević; od hajduka bili su: Stano­je Glavaš, Vule Ilić Kolarac, Veljko Petrović, Đurđic iz Vi­ševca, Milosav Lapovac, Hajduk Mileta iz Glibovca, Kara-Ste­va iz Prova, Milovan iz Plane; uz Karađorđa bio je Petar Jokić, kasnije poznati buljubaša.

Za vođu ustanka izabran je Karađorđe. Na ono što je dogovoreno, svi prisutni zakleli su se pred protom Atanasijem.

U akciju se krenulo odmah po završenom zboru: zapaljen je turski han u Orašcu, a handžije i sejmeni pobijeni ili rasterani; bio je to početak značajnih zbivanja docnije nazvanih buna na dahije. Već tokom noći i sutradan pokret se proširio po kosmaj­skim seli­ma. Naredni dani pokazali su da se srbski ustanak ne mo­že tek tako za­ustaviti, a za desetak dana ustanici su bloki­ra­li i Beograd.

Moralno-psihološko jedinstvo srbskih seljaka koji su činili okosnicu ustanka, odrazilo se u prvim ustaničkim danima, ta­ko da skoro da i nije bilo onoga što bismo mi danas nazvali de­fe­tizmom, odnosno podvajanjem i malodušnošću. Jasna socijal­no­-oslobodilačka ideja davala je tom jedinstvu i osnov za isti­ca­nje političkog programa sa zahtevima i garantijama koje bi va­ži­le za celu ustaničku teritoriju. Osim toga, skori događaji po­ka­za­li su da ustanici nisu ostali sami; njima se pridružio velik broj dobrovoljaca sa strane.

Na taj način, ustanak se pretvorio u srbski nacionalni Pok­ret za obnovu sopstvene državnosti izgubljene padom srbske dr­žave pod Turke, mada ga vlasti u Srbiji prepoznaju kao dva veka srbske državnosti. Kao što to uvek biva s onima koji više duguju nekome na strani nego svom sop­stvenom narodu, u takvim se uslovima “zaboravilo” na nemanji­ć­ku državu (1171-1371) i njena dostignuća, a nikome ni­je ni na pa­met padalo da pomene njihove kraljevske prethodnike Ošrivo­je­viće (794­-11­71), Svetimiroviće (640-794) i Svevladoviće (490­-640). Da se ne bi remetili već nametnuti politički odnosi i da se to ne bi shvatilo kao vremensko nadmetanje sa nepunih dve­sta trideset godina američke nezavisnosti, još manje je nekome bi­lo do pomi­njanja Dušanovog carstva i njegovog Zakonika, toga dra­gulja srb­skoga srednjeg veka.

Da se obeležavanju dvestote godišnjice toga događaja prišlo i sa zrncem nacionalnog ponosa, moglo se reći da je Prvi srbski ustanak bio veliki na­cionalni Pokret za obnovu srbske državnosti.