URBI ET ORBI
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
И папе умиру. Умиру онда кад, по божјој промисли, испуне своју мисију на земљи. А њихова мисија је нека врста директног заступништва Неба и Господа Исуса Христа на земљи, мисија чувара стада хришћанства католичке провинијенције.
Папа Фрањо, по свему необичан и неконвенционалан, своје поимање религије и црквене организације није држао у запту Ватикана. Био је широк у гледању на стварност, на положај Цркве у њему, на вјечни спор црквеног догматизма и савремених друштвених токова, на суревњивост вјере и науке.
Имао је благонаклон став према људској несавршености, тражио неку врсту „помиловања“ и трпељивости према ЛГБТ особама. Говорио је и свим својим бићем свједочио да смо сви „божја дјеца“!
Као ни један прије њега од Велике шизме наовамо, папа Фрањо је настојао да тај јаз премости искреношћу и спремношћу на људски и отворен дијалог о свим спорним питањима. На дијалог без предрасуда, без мржње и искључивости. Био је спреман да пође на све кључне адресе Православља, да, ако ништа друго, а оно удари макар темељ моста сарадње и разумијевања.
Било је идеја да папа Фрањо дође и у Београд, али сматрано је да је још прерано и до посјете није дошло. Али, папа Фрањо је ипак једном приликом када је ријеч о односу према Српској православној цркви показао своју чврсту утемељеност у вјери, правди и истини. Наиме, на упорно инсистирање Католичке цркве Хрватске да се Алојзије Степинац прогласи свецем, папа Фрањо је одлучио да се формира комисија која ће претрести то питање и препоручити одлуку.
